Neregulisane uslove donatorstva organa za transplantaciju država godišnje plaća desetinama miliona evra. Gubitak u ljudskim životima, kao i onaj u kvalitetu života bolesnika – ružno je računati novcem
U ovom trenutku oko 1200 građana Srbije i Crne Gore nalazi se na listi čekanja za transplantaciju bubrega. U međuvremenu, zajedno sa još dvostruko toliko sapatnika u bolesti, čekaju vezani za svoje gradove ili, još gore, putujući kolima hitne pomoći i po 50 kilometara do dijalizacionog centra, provode četiri sata priključeni na aparate čiji je prosek starosti 18 godina. Ne jedu voće i povrće – zbog viška kalijuma, ribu i mleko – zbog viška fosfora i kalcijuma, i ne smeju da unose onoliko tečnosti koliko bi želeli. Otiču i splašnjavaju iz dana u dan. Način da se ovim ljudima priušti normalan život postoji.
Transplantacija bi im produžila život, kao i obolelima od leukemije, srca ili jetre. Ljude obolelog srca samo tuđa smrt vraća u život, dok se deo jetre ili koštane srži može uzeti i sa živih davalaca. „Kada bi se svake godine obavilo 400 transplantacija, ušteda u budžetu bila bi od osam do deset milona evra, što je svake godine kompletna nova bolnica“, kaže dr Aleksandar Dujić, predsednik sekcije za transplantaciju Srpskog lekarskog društva.
Danas u svetu s tuđim organima živi više stotina hiljada ljudi a transplantacije bubrega, srca i jetre opisuju se kao rutinske. U Evropi se godišnje transplantacijom spase oko 10.000 ljudskih života ali je daleko veći broj onih koji čekaju organ spasa. Svuda u svetu najveći problem je kako dobiti organ.
Transplantacija znači premeštanje organa ili tkiva sa jednog tela na drugo da bi se obnovila funkcija. Obavlja se kod bolesnika sa lošim kvalitetom života, koji se bezuspešno leče i kojima je smrt sve bliža. Organi se mogu dobiti od kadavera ili od živog davaoca. Kadaver je termin za osobu kod koje je konstatovana moždana smrt. „Moždana smrt je nepovratan gubitak moždanih funkcija. Ne postoji nijedan dokaz u svetu da se neko povratio iz takvog stanja. Moždana smrt nije koma, s kojom se često i pogrešno poistovećuje. To je smrt izazvana odsutstvom cirkulacije krvi u mozgu. Kada srce prestane da radi moguće je pomoću aparata održavati njegove funkcije, ali rad srca u takvim situacijama nije znak života. Takvo je stanje nepovratno i ustanovljava ga više lekara specijalista. Anesteziolog na temelju kliničkih znakova, odsutnosti refleksa, utvrđuje smrt mozga, a potvrđuju je neurolog, neurohirurg i rendgenolog koji, svako na svoj način, provere sve nalaze, protumače ih i zajedno utvrđuju postoji li smrt mozga“, objašnjava dr Nebojša Tasić, specijalista interne medicine – kardiolog na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje.
Donator organa može biti i živa osoba ako se radi o parnim organima kakvi su bubrezi, ili ako je reč o delu jetre ili koštane srži.
Prva presađivanja organa obavljena su u SAD šezdesetih godina, ali su bila uglavnom neuspešna jer su tela bolesnika odbacivala novi organ sve dok nije pronađen imunosupresiv ciklosporin, do sada najefikasniji lek u borbi protiv odbacivanja. Zahvaljujući napretku medicinske nauke, ova operacija izvodljiva je u većini zemalja, pa i u našoj. Operacije se obavljaju u Kliničkom centru Srbije, Kliničkom centru Novi Sad, Vojnomedicinskoj akademiji i Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje.
U Srbiji se trenutno rade samo transplantacije sa živih davalaca. Kadaverične transplantacije se ne primenjuju već dve godine, pa se u svim centrima uprkos dobroj opremi i osposobljenim stručnim timovima obavi mali broj operacija.
TRAŽENjEDONATORA: Krajem prošle godine Vojnomedicinska akademija (VMA) u Beogradu inicirala je i predstavila program donatorskih kartica. Svojom izričitom odlukom i potpisom ispod teksta („Pristajem da se u slučaju moje smrti moji organi mogu upotrebiti za lečenje drugih ljudi“), zaveštalac odlučuje da se, ukoliko dođe do nesreće ili iznenadne smrti, njegovi organi presade bolesniku kome će spasiti ili poboljšati život. Zaveštalac nema nikakve beneficije u smislu besplatnog lečenja i drugih povlastica, ali ako bi se desilo da neko iz njegove porodice oboli ima prednost bez obzira na postojeću listu čekanja, objašnjava dr Ljiljana Ignjatović, glavni koordinator za kadaversku transplantaciju VMA.
Inicijator akcije pukovnik docent dr Zoran Kovačević, načelnik nefrološke klinike VMA, kaže da je do sada svoje organe zaveštalo oko 1300 građana, među kojima ima najviše mladih ljudi. Ipak, prvi rezultati mogu se očekivati tek kada to uradi 700.000–800.000 građana, smatra on. Osnovni cilj ove akcije, objašnjava dr Kovačević, jeste da se podstaknu državne institucije da krenu s rešavanjem problema i da što veći broj kartica bude u opticaju. Tako bi se obezbedio potencijalno veliki broj kadavera, gde godišnje na milion stanovnika ima 20 do 30 donatora. Drugi cilj je da se građanima približi problem kadaverske transplantacije. VMA od 1. septembra kreće u marketinšku akciju sa spotovima u kojima će se građanima objasniti pojam moždane smrti i nemogućnost zloupotrebe.
TRIŽIVOTA: Bubrežnim bolesnicima presađivanje znači vraćanje u normalan život, povratak radnim obavezama i mogućnost rađanja. Kako svaka godina dijalize oduzima pet godina života zbog štete koju nanosi krvnim sudovima, presađivanje znači i produžetak života. Dvadesetdvogodišnjoj Aleksandri, pacijentkinji VMA, posle dve i po godine dijalize i života u velikoj nervnoj napetosti otac je dao bubreg. Ona sada, dve godine posle transplantacije, dolazi samo na sve ređe i ređe kontrole. Aleksandra kaže da se oseća kao da je živela tri života: „Život pre bolesti – kada sam mogla sve, život na dijalizatorima – u kom nisam smela ništa, i osećaj novog rađanja – posle transplantacije.“
Prva transplantacija bubrega na VMA urađena je 1996. godine i od tada do danas bilo ih je 127, od toga 14 kadaveričnih. Bubreg uglavnom daju roditelji bolesnoj deci. Bilo je i tri slučaja da su bračni drugovi donatori, o čemu je odlučivao Etički komitet kroz procenu braka. Neuspešnih operacija nije bilo. Dva pacijenta sa presađenim bubregom su umrla, ali zbog kardiovaskularnih problema, kaže dr Ljiljana Ignjatović.
Na dijalizi se u Srbiji i Crnoj Gori trenutno nalazi oko 3600 obolelih ljudi za čije lečenje se izdvaja oko 10 odsto zdravstvenog budžeta. Godišnje se broj povećava za još 300-400 novih pacijenata, kaže potpukovnik dr Neven Vavić sa odeljenja za transplantaciju. Presađivanje bubrega sa svim troškovima košta koliko godišnji tretman bolesnika na dijalizatorima. Rešenje ovog problema, ekonomski bitnog za državu, nisu „žive“, već kadaverične transplantacije. Samo 5 do 7 odsto pacijenata na hemodijalizi može imati odgovarajućeg živog srodnog davaoca. Ostali moraju čekati, a sada umiru čekajući kadaveričnu transplataciju, kaže dr Kovačević.
Iako kod nas postoje stručnjaci i svi drugi uslovi za ovu operaciju, građani, zbog nedostatka organa kod nas, idu u inostranstvo. Dušica nije imala sreće da ima odgovarajućeg živog davaoca. Sa svešću da ljudi umiru na listi čekanja za kadaverske transplantacije, njeni roditelji su rešili da sakupe novac za operaciju u Moskvi. Počelo je mučno pisanje molbi, posete preduzećima, pozivi sugrađanima preko radija i televizije da pomognu, dok nisu sakupili potrebnih 45.000 dolara. U Moskvi je na transplantaciju čekala samo 47 dana.
SRCEIJETRA: Na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje od 1995. godine uspešno se obavljaju transplantacije jetre i srca. Ovaj Institut je član evropskog registra za transplantaciju jetre. To je kompjuterizovani program kojim se detaljno prate svi pacijenti Evrope. Jedino je naša zemlja na Balkanu obeležena da zajedno sa EU prati svakog bolesnika, kaže dr Tasić.
Transplantacija jetre jedna je od najsloženijih operacija i sama činjenica da se u našoj zemlji mogu obavljati ovakve operacije podiže ugled srpskog zdravstva. Najteže su kombinovane transplantacije (pluća–srce, jetra–bubreg, jetra–creva) koje se kod nas još ne obavljaju. Najmanje je postignuto kod presađivanja creva i pluća.
Dr Božina Radević, stručnjak za presađivanje jetre, kaže da je do sada obavljeno 16 transplantacija jetre, sedam srca i jedna operacija pankreasa. „Osnovni problem je što u našoj zemlji transplantacija nije priznata kao metoda lečenja. Ne postoji spremnost da se pruži podrška programu transplantacije jetre.“
Da bi transplantacija zaživela potrebni su dobri organizacioni uslovi na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Nacionalni centar za koordinaciju, koji će se baviti prikupljanjem i distribucijom organa, mora da bude neprofitna organizacija, potpuno odvojena od stručnjaka koji se bave presađivanjem da ne bi dolazilo do zloupotreba. U svim bolnicama trebalo bi da postoje edukovani stručnjaci koji će pratiti stanje bolesnika i prepoznati ga kao potencijalnog davaoca. Transplantacija jetre košta od 50 do 70.000 evra, a srca oko 40.000, ali se troškovi vraćaju kroz život bolesnika. Lečenje terapijom, bez presađivanja, uzaludan je trošak, kaže dr Radević.
Lekari iz Instituta izražavaju žaljenje što do sada nije postojala kvalitetna saradnja između kliničkih centara i što su se povremeno obavljale kadaverične transplantacije bubrega, a da lekari koji rade srce i jetru o tome nisu bili obavešteni. Takođe, navode da su imali velike probleme sa nedovoljno edukovanim zdrastvenim radnicima koji su bili prepreka u razvoju programa transplantacije, ne priznajući presađivanje organa kao značajnu metodu lečenja.
KRAlj, CRKVAIHULIO: Sagovornici „Vremena“ kao najbolji primer organizovanja donatorstva navode Španiju. Uz zakonsku regulativu da će anesteziolog koji ne prijavi potencijalnog donatora, moždano mrtvu osobu, krivično odgovarati i dobar marketing u kome je učestvovao i kralj Huan Karlos, Španci su dospeli u sam vrh nacionalnih transplantacionih hirurgija. Organizacija transplantacije funkcioniše gotovo savršeno, zaveštanje organa podržale su i mnoge javne ličnosti, među kojima i Plasido Domingo. Film Pedra Almodovara Sveomojojmajci takođe je deo ove propagande. Španija, kao strogo katolička zemlja, pri ulasku u EU imala je ubedljivo najmanje transplantacija u odnosu na broj stanovnika. Sa te pozicije je krenula u organizovanu kampanju s dobitnom kombinacijom: Katolička crkva plus Hulio Iglesijas. Danas je Španija po broju transplantacija u evropskom vrhu.
Italija je prošle godine napravila program po kom su svi građani bili u obavezi da se izjasne jesu li protiv da budu davaoci organa posle smrti. Ukoliko to u predviđenom roku nisu učinili protumačeno je da su saglasni. „U Italiji se godišnje presadi oko 1400 jetri, a transplantaciju kao humani čin podržao je i papa Jovan Pavle II obraćajući se učesnicima Svetskog kongresa transplantacije održanog u Rimu“, kaže prof. dr Đorđe Radak sa Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje.
Donošenje našeg Zakona o transplantaciji organa i tkiva pomereno je za kraj jeseni zbog prioritetnijih sistemskih zakona, kaže pomoćnik ministra zdravstva dr Zoran Maričić. Usklađenost novog zakona sa evropskim je uslov da se može objektivno razmišljati o mogućnosti uključivanja u Eurotransplant, najozbiljniju međunarodnu transplantacionu mrežu, koja organizuje razmenu organa za presađivanje između nacionalnih transplantacionih centara. Evropski kriterijum za presađivanje organa je deset presađenih srca, petnaest presađenih jetri i 120 presađenih bubrega po transplantacionom centru godišnje. Ovaj kriterijum mora biti ispunjen da bi neka država postala član. Za sada, članice ove organizacije su Nemačka, Austrija, zemlje Beneluksa i Slovenija.
ZAKONSKENESUGLASICE: Sukob interesa između pravnika i lekara, svakodnevno suočenih sa bolešću i smrću ljudi koji su mogli biti spaseni, traje. Nedostatak saradnje među njima rezultirao je predlogom zakona za koji lekari kažu da nema razumevanja za ozbiljnost problema, a pravnici priznaju da nisu upućeni u konkretne probleme medicinske prakse. Republički zakon iz 1990. je predviđao da su svi koji se nisu izjasnili protiv donacije za nju, ali nije bio usaglašen sa saveznim zakonom iz 1981. u kom ni kategorija donatora ni uloga rođaka u procesu odlučivanja o organima umrlog nije precizno definisana, pa je rodbina uvek pitana za saglasnost.
U razvijenim zemljama pitanje uzimanja organa sa mrtvog lica rešeno je na dva načina: „sistemom opcije za“ i „sistemom opcije protiv“. Prvi podrazumeva da onaj ko želi da zavešta svoje organe postaje vlasnik donatorske kartice, a svi drugi ne mogu biti davaoci. Ovakvo rešenje imaju Engleska, Nemačka, Švajcarska i Turska. U „sistemu opcije protiv“ pretpostavlja se da lice želi da svoje organe posle smrti nameni lečenju drugih, a samo oni koje to ne žele upisuju se u registar. Ovo rešenje primenjuju Italija, Beligija, Švedska i Holandija.
Lekari kao pozitivan primer navode Italiju, u kojoj se godišnje obavi više od 130 kadaveričnih operacija, a kod nas u poslednje dve i po godine, otkako je van snage stari republički zakon, nije obavljena nijedna. Italijani su imali šest meseci da se izjasne svi oni koji su protiv zaveštanja, posle čega se smatralo da su svi ostali „za“. Naši stručnjaci za transplantaciju predlažu ovaj model, a dr Ignjatović sa VMA navodi da, pošto će građani već morati da vade nova lična dokumenta, u njima mogu da postoje i dve reči kojim će se izjasniti: „donator sam“ ili „nisam donator“. Lekari su posebno nezadovoljni radnom verzijom Zakona o transplantaciji u kojoj ponovo nije jasno određena uloga rodbine. „Zakon nije radio profesionalac. Njega treba da radi onaj ko je upoznat sa problemima u praksi, a posao je pravnika da ga uobliči. Ovim se zakonom blokira razvoj transplantacije“, kaže dr Ignjatović.
Dr Hajrija Mujović-Zornić, doktor medicinskog prava i saradnik Instituta društvenih nauka, priznaje da su oni slabo upoznati sa problemima u medicinskoj praksi i smatra da je sa stanovišta prava na samoopredeljenje građana predlog zakona dobar jer daje veliku paletu mogućnosti: da se izjasne za i protiv ili da se, ukoliko ne žele, uopšte ne izjasne. Ukratko, predviđa se postojanje donatorskih kartica, tako da se od njihovih vlasnika, po smrti, mogu uzeti organi radi presađivanja. Ukoliko se na osnovu izjava za života sazna da lice nije bilo ni izričito za ni protiv, organi se takođe mogu uzimati. Ako se dozna da je lice bilo protiv organi se ne mogu uzeti. Pri tom se ne pretpostavlja postojanje evidencije onih koji su protiv. Suprotno tome, u drugom stavu člana 16 kaže se: „Nezavisno od prvog stava, uzimanje delova tela umrlog lica ne može se izvršiti ukoliko je član porodice, odnosno drugo najbliže lice umrlom, protiv uzimanja.“
DALEKOODNAS: Rešavajući problem nedostatka ljudskih organa za presađivanje, grupe istraživača uveliko razmatraju mogućnosti odgajanja adekvatnih životinjskih organa koji bi mogli da se transplantiraju ljudima. Ta oblast poznata je kao ksenotransplantacija. Tako su izraelski naučnici uspešno „uzgojili“ ljudske bubrege na miševima, što je poduhvat koji bi mogao da doprinese spasavanju hiljada pacijenata koji čekaju na taj organ. Ono što takođe može biti od velike koristi jeste pokušaj razvoja aparata koji bi omogućili preživljavanje ljudi do transplantacije. Na kraju, kloniranje, koje je već otvorilo nove rasprave na temu medicinske etike i oko čega su mišljenja dijametralno suprotstavljena. U Škotskoj su stručnjaci koji su klonirali ovcu Doli klonirali i pet prasića za koje tvrde da imaju genetske karakteristike koje dopuštaju da se njihovi organi presade u ljudski organizam. Ipak, britanski naučnici su preporučili vladi Tonija Blera da pacijentima koji žele da im budu transplantirani svinjsko srce ili pluća zabrani da kasnije imaju decu, daju krv, kao i da bi njihovi seksualni partneri trebalo da se redovno kontrolišu, radi sprečavanja širenja virusa čiji su nosioci životinje.
Brojke i slova: Transplantacija, ekonomski imperativ
Doktor Goran Kronja sa klinike za opštu i vaskularnu hirurgiju Vojnomedicinske akademije (VMA), odakle je potekla akcija izdavanja donatorskih kartica, ističe potrebu donošenja zakona kojim bi bio regulisan postupak donatorstva organa i transplantacija. Prvenstveno je, po njegovim rečima, potrebno regulisati odnos prema kadaveričnim donacijama, presađivanju organa preminulih donatora. Na primeru transplantacije bubrega – kod nas najčešće zbog mogućnosti uzimanja organa živog davaoca – dr Kronja ukazuje da osim humanog aspekta, bitne razlike u kvalitetu života u odnosu na dugogodišnju redovnu dijalizu u statusu invalida, postoje i jasni ekonomski pokazatelji u korist transplantacije.
Postupak dijalize godišnje košta 25.000 evra po bolesniku. Trenutno ih je u Srbiji i Crnoj Gori 3600, što godišnje iznosi 90 miliona evra (godišnje se registruje oko 400 novih bolesnika). „U slučaju transplantacije, koja bi umesto alternativne trebalo da postane glavna metoda u lečenju“, kaže dr Kronja, „troškovi operacije zajedno sa lekovima iznose u prvoj godini manje od 25.000 evra, dakle nešto manje u odnosu na cenu lečenja pacijenta na dijalizi, ali zato su već u sledećoj godini troškovi lečenja upola manji, dok u trećoj godini ne iznose više od 5000 evra. Dakle, postoji potreba da se u ovoj oblasti što pre donese zakon o donatorstvu organa kojim bi država omogućila lečenje pacijenata uz mnogo manje troškove.“
Najčešće pominjani primer za ugled, Španija, na milion stanovnika ima 40–45 kadaverskih donatora, čime je rešen veliki deo potreba za transplantacijom organa. U zemljama koje su rešile ovo pitanje, svaki potencijalni donator ima odgovarajuću karticu (Australija i SAD, na primer) ili je taj podatak unet u neki lični dokument (u Italiji je to vozačka dozvola). Na VMA je, međutim, u proteklih osam godina bilo samo pet kadaverskih donatora; slična situacija je i u drugim bolničkim centrima koji kod nas obavljaju transplantacije.
Doktor Aleksandar Dujić, imunolog na VMA i predsednik sekcije za transplantaciju u Srpskom lekarskom društvu, ističe da je „transplantacija bubrega ekonomski imperativ svake zdravstvene službe na svetu“. Nerazumevanje tog problema samo pokazuje da se i ona sredstava koja se dobiju za zdravstvo ne iskoriste racionalno.
„Racionalno bi bilo kada bi se sredstva ulagala ne u ono što je skuplje i manje kvalitetno, u dijalizu, već u transplantacije organa koje su jeftinije a istovremeno omogućavaju daleko viši kvalitet života pacijenata.“ Ilustrujući veličinu mogućih ušteda, naš sagovornik ističe da je u onoj „velikoj“ Jugoslaviji 60 do 70 odsto zdravstvenih davanja odlazilo na troškove dijalize, dok su ostatkom „pokrivani“ svi drugi zdravstveni troškovi. Prema godišnjim izveštajima Udruženja nefrologa, stopa smrtnosti pacijenata na dijalizi u prethodnih deset godina je znatno povećana (više od 20 odsto kod nas, 8–10 odsto u Evropi). Smrtnost u slučaju transplantacije organa nije veća od jedan odsto zahvaljujući savremenim metodama izbora organa koji se transplantira kao i terapiji koja onemogućava u prošlosti česta odbacivanja transplanta. „Zbog toga treba stvoriti organizaciju donatorstva i doneti odgovarajuće zakonske propise“, zaključuje dr Dujić.
Pojedinačne akcije, uključujući i akciju izdavanja više od hiljadu donatorskih kartica na VMA, ne mogu rešiti problem, čak i kada bi mediji tom pitanju posvetili onakvu pažnju kakvu zaslužuje, umesto „senzacionalnih“ otkrića postojanja trgovine organima. Poseban problem je to što je među evidentiranim donatorima – malobrojnim u odnosu na potrebe – veliki broj ljudi u zrelim godinama, s velikim izgledima da ponuđeni/zaveštani organi ne ispunjavaju medicinske uslove za transplantaciju. U međuvemenu, u Evropi je obrađeno matičnih ćelija koštane srži oko šest miliona ljudi spremnih za transplantaciju, a na teritoriji bivše SFR Jugoslavije jedino je Slovenija članica Eurotransplanta.
Dr Ozren Tošić, stručnjak u oblasti ekonomije zdravstva – sada na čelu Komesarijata za izbeglice – smatra da je transplantacija bubrega, za kojom postoji najveća potreba, opravdano rešenje, ne samo zato što „alternativna metoda, dijaliza, košta državu mnogo više već i zato što je kvalitet života pacijenata kojima je transplantiran bubreg mnogo viši u odnosu na one koji su na dijalizi“. Što se tiče saglasnosti porodice donatora za uzimanje organa, naš sagovornik smatra da ona nije potrebna, „osim ukoliko mogući donator nije registrovan, bez obzira na postojanje donatorske kartice“. Kao primer procedure navodi Veliku Britaniju u kojoj svaka ordinaciji ima brošuru u kojoj se građani pozivaju da budu donatori organa. Objašnjeni su osnovni pojmovi: šta je donatorstvo, koja su prava mogućih donatora. Oni koji se odluče da budu donatori obaveštavaju o tome svog lekara koji će ih registrovati i izdati im donatorsku karticu.
Ne, ne, možda i da
Ad hok anketa sprovedena u studentskom domu „Patris“ navodi na bojazan da, ako od studenata Beogradskog univerziteta bude zavisio dalji razvitak transplantacije – ne piše nam se dobro.
Od trideset anketiranih samo sedam bi bez razmišljanja pristalo da zavešta svoje organe u svrhu lečenja, uz obrazloženje da im oni svakako neće trebati kada budu dva metra pod zemljom. Petoro studenata bilo je neodlučno ili nikada nisu razmišljali na tu temu. Osamnaest nipošto ne bi želeli da se njihovo ime nađe na donatorskoj kartici i da njihov organ bude presađen nekoj drugoj osobi.
Paleta argumenata protiv donatorstva je prilično široka, no kao najučestaliji razlog studenti su navodili moguću zloupotrebu organa, tako da se šest zapitalo kako uopšte možemo biti sigurni da organ odlazi tamo gde je najpotrebniji, a ne tamo gde se raspolaže sa najviše novca.
Četvoro je sujevernih: „Time kao da prizivam smrt.“
Ostali razlozi bili su strah ili sumnja oko pouzdanosti utvrđivanja moždane smrti.
Šest od sedam akademaca koji bi pristali da organe zaveštaju bile su devojke.
Na drugoj strani sveta, protivnici donacija organa u SAD u 37 odsto slučajeva svoje organe ne bi zaveštalo zbog verskih i moralnih barijera. Nešto manje, 17 procenata, to ne bi učinilo iz obzira prema članovima porodice. Slede oni koji „Ne žele da planiraju sopstvenu smrt“ (13 odsto). U nešto manjem broju (9 odsto) su oni koji se plaše kako bi telo izgledalo posle donacije i oni koji strahuju da lekari neće uložiti dovoljno truda da im spasu život, budući da su registrovani davaoci (7 odsto).
Postupak
Prvi korak u procesu darovanja organa je utvrđivanje moždane smrti kod pacijenta. Ovo utvrđivanje vrši specijalna komisija nezavisno od tima za transplantaciju, savremenom dijagnostičkom metodom na osnovu podataka o utvrđivanju moždane smrti koji se ažuriraju svake godine. Kada je moždana smrt ustanovljena o tome se obaveštava porodica, koja odobrava da se transplantacija organa obavi. Kadaver se ostavlja na aparatima koji omogućavaju „veštačko disanje“ (održavanje organa, a ne održavanje u životu). Za to vreme utvrđuje se stanje organa donatora i u bazi podataka traži odgovarajući pacijent kome će organ biti transplantiran. Sledi hirurški zahvat ekstrakcije organa, postupak održavanja organa u optimalnom stanju i transport u centar gde će organ biti transplantiran.
Rokovi
Organi osobe kod koje je ustanovljena moždana smrt moraju biti presađeni pre nastupa metaboličkih promena u organizmu. Za transplataciju srca taj rok iznosi do dvadeset četiri sata nakon ustanovljene moždane smrti, u slučaju jetre ne duže od deset sati. Bubrezi su najneosetljiviji na promene. U slučaju potrebe mozga za kiseonikom, organizam delimično isključi bubrege i creva, pa mogućnost transplatacije bubrega postoji i do četrdeset osam sati od ustanovljene moždane smrti.
Ilegalna trgovina
Ljiljana Tomanić, lekar specijalista u KBC-u u Zemunu, izučavala je zloupotrebe u trgovini organima i na osnovu tog istraživanja objavila ove godine knjigu pod naslovom Trgovinaljudskimorganima. Ona navodi primere trgovine ljudskim organima i tkivima u svetu, ističući da to nije slučaj samo u siromašnim već i u visokorazvijenim zemljama. Od uvođenja u upotrebu ciklosporina koji je smanjio mogućnost odbacivanja, potreba za organima je mnogo veća. Njihov nedostatak otvorio je mogućnost za razvoj nelegalne trgovine delovima ljudskog tela. „Trgovina tkivima je manje upadljiva i lakša, nema stroge kontrole i, na kraju, tkiva možete lako prodati farmaceutskim kućama“, kaže Ljiljana Tomanić. Iako nema podataka o ilegalnoj trgovini u našoj zemlji, to ne znači da ona i ne postoji. Naša sagovornica je bila u prilici da čita brojne poruke kojima su je ljudi pozivali da ih poveže sa onima kojima bi mogli da ponude svoje organe. Utvrđivanje postojanja trgovine organima bilo bi moguće samo akcijom ovlašćenih institucija koje bi imale uvid u razmenu organa i izvršene transplantacije.
Dr Aleksandar Dujić potvrđuje postojanje primera trgovine organima, pre svega u najsiromašnijim zemljama sveta. Međutim, priče o prodaji organa i organizovanoj trgovini kod nas smatra izmišljotinama: „Problem pripreme za transplantaciju, rada na transplataciji i kontrole je tako veliki da to mogu samo visoko edukovane i opremljene zdravstvene ustanove.“ S druge strane: „Ima slučajeva da su naši pacijenti išli u Indiju, dobijali organe i često fatalno završavali zbog infekcija i nepostojanja kontrola.“ O ilegalnoj trgovini organima dr Zoran Kovačević kaže da im se na VMA sedmično javljaju dva-tri nesrećnika koji bi prodali svoj bubreg. On kaže da u našoj zemlji ne mogu da se izvade organi i da se pošalju „u Ameriku“, zato što taj proces zahteva visok nivo organizacije koji je kod nas nemoguće dostići, čak i kad su u pitanju privatne klinike, a „ako neko nekoga uhvati za ruku i odvede u Italiju u neku privatnu kliniku, to je stvar Interpola“.
Dr Ljiljana Ignjatović sumnja da su mnogi tekstovi o ilegalnoj trgovini organima naručeni i smatra da je osnovno pitanje „kome smeta razvoj transplantacije u ovoj zemlji“. Ona nije htela da precizira o kome se radi, ali kaže da bi to mogao da bude „neko ko uzima velike pare od alternativnih procedura“.
Kratka istorija presađivanja
Bubreg – Joseph Murray, 1954. Koštanasrž – Donall Thomas, George Santos i Georges Mathe, 1956. Jetra – Thomas Starzl, 1963. Pluća – Joel Cooper, 1963. Gušterača – Richard Lillehei i William Kelly, 1966. Srce – Cristian Barnard, 1967. Nobelovu nagradu za medicinu dobili su 1990. godine Joseph Murray i Donall Thomas.
Kursevi istraživačkog novinarstva koje je redakcija nedeljnika „Vreme“ organizovala u proteklih godinu dana dobili su odlične ocene polaznika, kolega novinara i stručnjaka za medije. Do maja ove godine održano je šest jednomesečnih kurseva; svaki od njih obuhvata jednu nedelju predavanja, dve nedelje istraživačkog rada i nedelju dana pisanja završnog teksta.
Rezultate istraživanja 45 dosadašnjih učesnika kurseva istraživačkog novinarstva „Vreme“ je redovno objavljivalo: „Od čega živi estrada – Zvezde ispod tezge“ (br. 597, 13. jun 2002); „Kako je propao jugoslovenski fudbal – Pijaca svih boja“ (br. 599, 27. jun 2002); „Alternativno obrazovanje – Opet u školu“ (br. 603, 25. jul 2002); „Ko stvara javno mnjenje Srbije – Uticaj bez autoriteta“ (br. 604, 1. avgust 2002); „Novo monaštvo – S verom, bez podataka“ (br. 614, 10. oktobar 2002); „Neispunjena predizborna obećanja – Tuča među pobednicima“ (br. 615, 17. oktobar 2002); „Dosije RTS – Očerupani Feniks“ (br. 621, 28. novembar 2002); „Dosije Pink – Ružičasta slika sivog“ (br. 622, 5. decembar 2002); „Srbija među vodama“ (br. 633, 20. februar 2003); „Šta jedemo u hrani“ (br. 641, 17. april 2003); „Kretanje nekretnina (br. 642–643, 23. april 2003).
U ovom broju objavili smo rezultate istraživanja situacije u oblasti donatorstva ljudskih organa, osetljivoj ne samo iz perspektive dominirajućih tradicionalnih uverenja, već i zbog činjenice da se po tom pitanju ne slažu ni zastupnici javnog, društvenog i zdravstvenog interesa.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Nemci znaju sve oko dihtovanja i luftiranja. Za „Vreme“ govori Albert Šliter, on je maestro tih stvari i doktor za vlagu. Ali, pažnja – on preporučuje smrtno opasnu promaju
Ako se nastavi trend klimatskih promena, pet milijardi ljudi mogli bi da žive u sušnim predelima do kraja veka. Tri četvrtine kopnenih površina Zemlje su u proteklih tri decenije postale suvlje i te posledice nisu privremene, već permanentne
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
