Zabava u ratnom Solunu

U periodu od 12. aprila do 21. maja 1916, oporavljena i reorganizovana srpska vojska pristigla je u Solun. Iskrcavanje je izvršeno u Mikri, istočnom delu grada u kojem su se nalazili kasarna i logori kroz koje je prošla glavnica srpskih trupa. Jedan manji deo trupa bio je stacioniran u kasarni na Zejtinliku i u Seresu, dok je ostatak bio ulogoren u obližnjim selima Suroti, Zumbades (današnji Trilofos), Lutra, Galatišta i Vasilika.

Dolazak savezničke a potom i srpske vojske u Solun doprineo je ionako složenoj multikulturalnoj slici grada. Zato se Solun poistovećivao sa Vavilonskom kulom u kojoj su se mešali ljudi različitih narodnosti i jezika, kao i sa „Pikadili cirkusom“, kako su grad ironično nazvali britanski vojnici. Iako su nosili savezničke uniforme, srpski vojnici su bili prepoznatljivi zbog svoje visine (bili su znatno viši od ostalih saveznika) dok su na glavi imali nezaobilaznu, autentičnu srpsku šajkaču.

foto: www.iwm.org.uk

FILMOVI, PREDSTAVE, MUZIKA

Kako je izgledao jedan uobičajen dan vojnika u Solunu u godinama 1916–1918? Istočna armija je pretvorila grad u svoj mikrosvet, krcat pozorištima, bioskopima, kafanama i restoranima. Jedan srpski vojnik – i ne samo srpski – mogao je da prisustvuje otvaranju novih dućana i restorana; da odlazi na nedeljnu liturgiju ili pohađa časove stranih jezika; poseti neke od bioskopa koji su se nalazili u Bulevaru pobede; prisustvuje predstavama u pozorištima kao što je to bio „Odeon“ ili u nekim od poluprofesionalnih u kojima su učestvovale i njegove kolege. Zajedno sa stanovnicima Soluna mogao je da prisustvuje koncertima vojničkih orkestara koji su se gotovo svakodnevno održavali na Trgu slobode i u parku kod Bele kule. Mogao je da čita štampu koja je izlazila na svim savezničkim jezicima. Postojala su i četiri srpska lista: „Srpski glasnik“, „Velika Srbija“, „Narod“ i „Pravda“. Prizor uobičajen za brojne evropske gradove toga vremena mogao se tada videti i u Solunu: prodavci novina stajali su na centralnim mestima u gradu – posebno na samom keju i u blizini Bele kule – uzvikujući naslove listova. Gotovo bez izuzetka, kod uzvikivanja imena Velike Srbije postojalo je nepisano pravilo da srpski vojnici, koji bi se tu zadesili, uvek ironično odgovaraju: „Velika Srbija – dabogda ti bila tolika avlija!“

Vojnici su u Solunu često posećivali tri bioskopa, koja su se nalazila u Bulevaru pobede: „Olimpija“, koja je bila i prva bioskopska sala u Grčkoj, „Pate“, koji se nalazio na uglu sa današnjom Aristotelovom ulicom, i „Palas“, odmah pored Bele kule. Prvenstveno su se puštale projekcije humorističkog karaktera, kakve su i sami vojnici najviše voleli. Pored toga, na platnu su prikazivana i poznata klasična dela: Kralj Lir, Romeo i Julija, Dama s kamelijama, Mletački trgovac i dr. Najbolji način da se prevaziđe i savlada strah od nemačkog bombardovanja i opasnosti koje su vrebale sa mora, bio je da se ova traumatična iskustva podvrgnu ismevanju i satiri. Ovom cilju poslužile su projekcije poput Straha od cepelina, koja je bila opisivana kao komedija puna humora, zatim Cepelin oboren na ušću Vardara, Sumaren br. 33 i mnoge druge. S ulaskom Amerike u rat, u repertoar su uvršćeni i američki. Tako su vojnici u Solunu imali prilike da na velikom platnu gledaju dirljive komedije Čarlija Čaplina.

Gluma na pozorišnim daskama je već sama po sebi sadržavala veću dozu živosti, omogućavajući vojnicima da se poistovete sa dramskim junacima. Tako je u delu Devojačka kletva scena povratka kući izmamila suze mnogim srpskim ali i savezničkim vojnicima, koji su više od svega želeli da se vrate svojim domovima. I dok su pozorišta u Solunu pružala zabavu vojnicima u samom gradu, najveći deo vojničkih pozorišta nalazio se na frontu, gde su se predstave izvodile u pozadini rovova i neposrednoj blizini neprijateljskih linija. Nije bila retkost da Bugari otvore vatru tokom izvođenja predstava, znajući da su u tom trenutku mnogi vojnici okupljeni na jednom mestu. Jedanput je bugarsko bombardovanje prekinulo prve scene jednog pozorišnog komada. General Živojin Mišić, koji je prisustvovao predstavi, opraštajući se od glumaca i komandira čete šaljivo je izjavio kako mu se predstava dopala pošto su je svi preživeli.

Gotovo svakodnevno, vojni orkestri svirali su na Trgu slobode i u parku kod Bele kule. Možda je najbolji opis tog prizora ostavio britanski novinar i urednik solunskog lista „Balkan News“ Hari Kolinson Oven, koji je zapisao da su ta popodneva bila najradosnija u životu grada. Pored vojnika, koncerte su posećivali i sami Solunjani. Ono što je bilo zajedničko svim orkestrima jeste to da je svaki od njih izvodio najpoznatije pesme svoje zemlje. Tako francuski vojni orkestar nije propuštao priliku da odsvira Sambre et Meuse, srpski najčuvenije pesme Prvog svetskog rata, poput Marša na Drinu, dok su ruske balalajke slušaocima „često kvarile raspoloženje“.

LEPA GRKINJA

Vojnička svakodnevica u Solunu nije baš uvek pokazivala svoju produktivnu stranu. Rastao je broj raznih lokala i prostora za zabavu, kako bi se zadovoljile potrebe vojnika. Njihovo psihičko stanje dobro je oslikao jedan srpski vojnik koji je, nakon opijanja u čuvenim gradskim kafanama i posete delu grada poznatijem kao „Bara“ u kom su se nalazile javne kuće, izjavio da je to bio jedini izlaz iz situacije pošto je već narednog dana mogao i da pogine. U mesecima koji su se pretvarali u godine, uz surovu hladnoću zimi i nepodnošljivu vrućinu leti, praćenu komarcima i malarijom, ratujući u blatu i rovovima na frontu, u stalnoj neizvesnosti za sopstveni život, suočeni sa neprijateljem koji ih je držao na nišanu, vojnici su osim borbi iz kojih su izlazili kao pobednici želeli da zaborave sve negativne strane rata. Alkohol i malo ženske nežnosti – koju su obično tražili u ulicama „Bare“ – bili su jedini „protivotrov“ koji je Solun mogao da im pruži.

U ratnim godinama, Trg slobode je bio epicentar gradskog života. Osim koncerata vojnih orkestara koji su se tu održavali, od gornje strane trga u Venizelosovoj ulici do keja i samog mora, nalazili su se, načičkani jedan do drugog, brojni restorani, kafane i gradski hoteli. Čuveni kafei „Floka“ i „Olimpos Palas“, pivnica „Kristal“ i mnoge druge kafane na promenadi pored mora bile su pune gostiju, od pola osam ujutru do kasno uveče.

Restorani i taverne nicali su na sve strane. Osim grčkih i jevrejskih, restorani su usvojili savezničke kuhinje. Tako su postojali restorani „Verden“, restoran „Saraj“ u parku kod Bele kule, „Alabra“ sa francuskom i italijanskom kuhinjom, srpsko-francuski restoran u hotelu „Imperijal Palas“ i dr. U Bulevaru pobede nalazili su se i restorani srpske nacionalne kuhinje: „Sloboda“, pored hotela „Olimpos Palas“, „Beograd“, a odmah iznad njega i „Avala“. Dok je „Avala“ privlačila vojnike i sa dva bilijarska stola, „Beograd“ je, kao i obližnji „Kolumbo“, pored srpske kafe služio jela spremana na svinjskoj masti, koja su srpski vojnici preferirali više od onih spravljanih na maslinovom ulju.

U svim restoranima na keju svirala je muzika u večernjim časovima. U restoranu „Beograd“ zabeležen je susret jedne lepe Solunjanke i srpskog vojnika, koji je „pijan od alkohola i ljubavnog zanosa“ skočio u more:

„Uveče oko sedam časova sedeli smo u bašti kafane ‘Beograd’, baš pored same morske obale, večerali i pili u veselju. Bašta dupke puna sveta, a svirala je neka ciganska kapela. U blizini našeg stola neko grčko društvo sa nekom lepom, mlečnom i kao upisanom Grkinjom. Grkinja je, sedeći u blizini našeg stola, pravila svojim pokretima i pogledom nemirnih očiju neku igru umetničkog koketiranja. Sve što je bilo u njenoj blizini uzdisalo je, čeznulo je za njom […] Muzika je po našoj želji svirala i pevala: ‘Da su meni oči tvoje…’ […] ‘Ako me ova Grkinja još jednom ovako strasno pogleda, ja ću sve što je na stolu pobacati u more.’ I ona posle toga pogleda dugo i duboko u mene, i ja sve flaše i čaše bacih u more.“

Igra srpskog „ljubavnika“ i lepe Solunjanke nastavila se; svaki put kada bi mu ona uputila pogled, on bi nešto bacio. Tako je prvo pobacao sve sa stola, potom i ceo sto u more, da bi na kraju i on sam skočio u vodu, na veliko iznenađenje svih prisutnih. Iz vode su ga izvukli francuski oficiri koji su ovaj interesantan prizor posmatrali sa jednog motornog čamca. Kada su čuli da je srpski vojnik to uradio zbog „lepih ženskih očiju“, tek tada je počela zabava i to uz francusko crveno vino. Narednog dana je „ljubavnik“ bio na ispitivanju u srpskoj Vrhovnoj komandi i za kaznu je bez odlaganja poslat nazad na front.

NAJBOLJA DESTINACIJA ZA ODMOR

Da su cigarete predstavljale nasušnu potrebu vojnika u tim teškim vremenima, svedoči i jedan srpski dobrovoljac. Jednom prilikom su vojnici – kao i obično – krenuli do Soluna po namirnice i duvan. Nekoliko dana ranije, jedan nemački avion je bombardovao konvoj koji se približavao solunskoj luci. Tom prilikom potopljen je i brod koji je transportovao duvan. Posledica je bila nestašica cigareta u celom gradu. Dobrovoljac – očigledno nepušač – opisao je držanje svojih saboraca koji su danima ostali bez nikotina: „Jadni Švabo nije doživeo strašnijih ni većih kletvi, ni kada je gurao kroz Srbiju.“

Pošto su čuveni kafei i restorani ostajali zatvoreni tokom noći, vojska se uglavnom premeštala u park kod Bele kule, koji je predstavljao mesto okupljanja za noćnu zabavu. Po završetku večernjih koncerata u parku oko 12 sati, vojnici koji su želeli da nastave noćni provod posećivali su salon Bele kule, udaljen samo nekoliko koraka. Ovaj salon, okarakterisan kao mesto gde su vladali „loša zabava, loša pesma, loše pivo i još gori šampanjac po preteranoj ceni“, uvek je bio pun, baš kao i svi drugi noćni lokali u Bulevaru pobede. Jedan srpski vojnik, koji je imao prilike da doživi noćni život u Solunu, spasao je od zaborava ovu sliku zabave u salonu kod Bele kule:

„… (Vojnici) većinom mladi i zdravi ljudi, živeći od danas do sutra u ratu, tražili su po prirodnom nagonu malo razonode i predaha. A Solun je onda bio, kao retko koji grad, pun života i provoda: pozorišta, bioskopi, varijetea, šantani, kafane i drugi lokali […] Po završenom programu, ode pošten i poslovan svet, a u sali i ložama ostadoše lumparoši i ljubavnici sa svojim odabranicama i plaćenim kokotama varijetea. Tek tada nasta pijanka, pesma, igra i veselje. Dva Škotlanđana penju se preko stola i stolice u ložu, a kelnerica ih vuče za suknjice. Ruski oficiri zaigraše kazačok, srpski konjanici jašu stolice u sali, engleski mornari sipaju svojim curama šampanjac u usta i nedra. Vrisak i smeh, zviždanje i kukurikanje. Čitav cirkus i menažerija. A kad se objavi fajront, nasta krš i lom u sali, dok ne dođoše vojne patrole i uspostaviše red. Vojni autobus skuplja pijane i vozi u garnizon i za brod.“

U leto 1917, dakle u trenutku kada već mesecima nisu bile preduzimane ozbiljnije operacije na frontu koji je sve više stagnirao, Solun je stekao titulu najbolje destinacije za odmor ili kako su ga ironično nazivali na drugim frontovima – idealnog mesta za „piknik“. Solunski front bila je jedina ratna pozornica koja je podvrgnuta ruglu u mjuziklima evropskih pozorišta: „Nema rata u Solunu. Ako želite odmor, idite u Solun.“

Ipak, bilo bi pogrešno da se Solunski front posmatra na ovakav način. Koliko god da je vojnicima pružao zabavu, Solun nije promenio niti je mogao da promeni realnost rata, niti okrutnosti koje je taj sukob doneo. Tokom rata, Saveznici nisu uviđali značaj Solunskog fronta, smatrajući ga sekundarnim u odnosu na druge ratne pozornice, dok po njegovom završetku značaj vojnih operacija i pobeda Istočne armije nisu bili priznati ili makar to nisu bili u očekivanoj meri. Upravo se iz ovog razloga nameće pitanje da li su i u kojoj meri ratni napori Saveznika potcenjeni zbog lažne slike Soluna kao idealnog mesta za „piknik“. O ovoj iskrivljenoj slici pisao je i britanski ratni novinar Džordž Vord Prajs, koji je ostavio verovatno najpragmatičniji opis situacije na Solunskom frontu:

Ideja da vojnik u Makedoniji vodi lak i siguran život je apsurdno netačna. Radi onoliko koliko jedno ljudsko biće može da izdrži, nezavisno da li u toku ili prilikom prekida borbe. Kad ima malo slobodnih dana predaha, on ne ide svojoj kući da se odmori kao što je to slučaj sa vojnicima u Francuskoj. On postavlja svoj šator koji mu je jedina zaštita od sunca leti i od snega zimi, nekoliko stotina metara iza borbene linije, i kopa, kopa, kopa bez prestanka. Vojnik na Balkanu ima veoma malo slobodnog vremena. Postoje jedinice koje su bile u prvim borbenim redovima i po sedam meseci bez odmora, i ako samo pomislite da se rovovi bombarduju svakoga dana i da neprijateljske patrole izlaze svake večeri, potrebno je mnogo sreće da se preživi sedam meseci bez ranjavanja. Što se tiče malarije, dizenterije i drugih bolesti koje ostaju nepoznate za vojnike u Francuskoj, zapravo su to samo neke od mogućnosti koje pruža program zvani „piknik“. Imate gotovo iste šanse da provedete leto bez malarije na Balkanu, kao i da provedete zimu bez prehlade u Engleskoj.