Sve je počelo pre deset godina od lepog sećanja na dečju igru u kojoj latice cveta odgovaraju na pitanja da li me voli ili ne, da bi preraslo u međunarodni projekat i izložbu koji jubilarni rođendan obeležavaju upravo sad, u Beogradu
Međunarodna izložba ilustracija “Voli me, ne voli me” u Domu kulture Studentski grad u Beogradu počela je od lepog sećanja na istoimenu dečju igru.
Pokrenula ga je književnica iz Zagreba, Beograđanka Ana Đokić, tako što je 2012. godine pozvala 14 hrvatskih ilustratora da svojim jezikom opišu šta je za njih “Voli me, ne voli me”, igra otkidanja latica ne bi li se odgonetnulo da li me voli ili ne onaj ko me zanima, i da te svoje radove pokažu na izložbi u Zagrebu. Danas, deset godina kasnije, u Beogradu izlaže 124 umetnika. Pomenimo samo domaćine: Ana Petrović, Bob Živković, Ana Momčilović, Bojana Sinđić i Stefan Jeremić.
Posle izložbe u Zagrebu “mislila sam da je to kraj priče”, kaže za “Vreme” Ana Đokić.
“Sticajem okolnosti, imali smo priliku da naredne godine postavimo izložbu u Sarajevu, pa smo se dosetili da pozovemo bosanskohercegovačke autore da se priključe projektu. Otvaranje je bilo veličanstveno! Mislim da je čak 300 ljudi videlo izložbu samo prve večeri. To nikad ni ranije ni kasnije nisam doživela!
U Kopenhagenu nam se priključila grupa multikulturalnih umetnika sa svih strana sveta, slično je bilo i u Austriji. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima nismo mogli da izlažemo radove na kojima je bilo i najmanjih naznaka golotinje, ali nismo pravili problem zbog toga. Prihvatili smo i to kao deo ove ‘voli me, ne voli me’ priče.”
Najčešće asocijacije povodom naslova projekta su dečja igra i ljubavni odnos, pa je na izložbi ova potonja tema i najzastupljenija. “Neki od autora su se osvrnuli i na odnos roditelj-dete ili čovek- priroda”, priča za “Vreme” Ana Đokić i dodaje da je “jedan od komentara posetilaca u Beogradu bio da je dijapazon ‘ne voli me’ likovnih rešenja mnogo različitiji od onog ‘voli me’. Izgleda da svi mi na sličan način doživljavamo stanje ljubavi, a svako od nas potpuno različito oseća stanje ne-ljubavi”.
Očekivalo bi se da mesto stanovanja određuje umetnikov pristup ovoj temi, da autori iz, na primer, Emirata, drugačije pričaju o ljubavi i ne-ljubavi od kolega iz Slovenije. Ana Đokić ocenjuje da “ljubavna tematika, bilo da se odnosi na romantičnu ljubav, ljubav prema porodici ili prirodi, nadilazi svaku teritorijalnu podelu. Ne bih rekla da doživljaj ljubavi zavisi od države u kojoj živimo. Možda samo o nekim vidovima ljubavi ne pričamo javno ako smo rođeni u zemlji u kojoj se o romantičnoj ljubavi ne govori izvan četiri zida, kao u Emiratima. U drugim zemljama se, naprotiv, govori javno i o ljubavi i o seksualnom opredeljenju, što možemo da vidimo najpre u radovima autora iz Austrije i Danske. Neki autori su s humorom pristupili temi, najviše ih je iz Hrvatske, dok se u većini radova autora iz Bosne i Hercegovine oseća onaj čuveni bosanski sevdah”.
U kontekstu aktuelnih dešavanja u regionu, naziv projekta i izložbe je neverovatno primenljiv na odnose među državljanima pređašnjih jugoslovenskih republika. Ana Đokić, međutim, kaže da nije imala na umu i taj aspekt svoje teme i da joj je “najvažnije da se izložba širi i da gostuje u različitim državama bez obzira u kakvim su te države međusobnim političkim ili verskim ili kulturološkim odnosima. Izložba ‘Voli me, ne voli me’ priča o ljubavi, nadilazi sve te ne voli/ voli političke igre. Nakon Beograda putujemo u Iran, i to u Teheran i Isfahan, zatim u Crnu Goru i u Litvu. Ljubav i umetnici ne poznaju i ne priznaju granice. Mi svi, prvenstveno, imamo pravo da se volimo. O tome ova izložba priča”.
Mentalno zdravlje se danas najčešće predstavlja kao lični problem koji treba „popraviti“, ali se pritom uporno izbegava pitanje zašto je patnja postala gotovo opšte stanje. Upravo u tom izbegavanju krije se ključni problem
Krajem 2025. kada se navršilo 50 godina od premijere predstave Mrtvi razred Tadeuša Kantora, objavljena je knjiga o tom velikom poljskom reditelju koga, naprosto, nije moguće imitirati
Zemunka koja je osvojila Njujork, Marina Mićanović, kaže da je bavljenje dizajnom njena priroda i smisao, a da je moda stil života. Njeni klijenti vole njenu autentičnost
Mnogo je polemika o pitanju ko je oborio nemački cepelin iznad Soluna 1916. godine. U Spomenici Solunske đačke čete je autentično svedočanstvo o tom događaju
Tekst “Zašto padaju beogradske fasade”, objavljen u novogodišnjem dvobroju, bio je povod našem čitaocu iz Valjeva da napiše o svom iskustvu na tu temu
Saopštavanjem prvih tačaka programa – da se narodu vrate otete pare – studenti su izabrali popularne teme da njima započnu finalnu pripremu za izbore. Ona će biti mahom tiha i dalje od očiju javnosti, ali je najvažnija
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
