Uspomena na koralne grebene

Naučnici predviđaju da će budući arheolozi i geolozi istražujući antropocen, prvo naići na plastiku pa tek onda na ostale tragove današnjeg čoveka. Jer, bez obzira da li je antropocen počeo pre 250 godina sa industrijskom revolucijom ili tek početkom pedesetih prošlog veka sa testiranjem nuklearnog oružja, klimu na planeti Zemlji od tad kreira čovek.

Da li je tako samo od antropocena, od „čovekovog doba“?

Ukoliko bismo se vratili nekoliko hiljada godina u prošlost, primetili bismo da su tranformacije biljnih i životinjskih vrsta u vezi sa poljoprivrednom revolucijom. Pre 12.000 godina, kada započinje Holocen, gotovo 3/4 Zemlje naseljavao je čovek. Ono što danas vidimo, posledica je ubrzane globalizacije i industralizacije. Kada je čovek odlučio da se bavi poljoprivredom, iako je to proces koji je trajao i nije se dogodio odmah, morao je da utiče i na promenu okoline u kojoj živi. Krčio je i palio šume ne bi li sebi i domaćim životinjama obezbedio pašnjake. U novijoj studiji zasnovanoj na istorijskim globalnim rekonstrukcijama upotrebe zemljišta i stanovništva, samo za oko 17% Zemljine površine nema dokaza o prethodnom ljudskom prebivalištu ili korišćenju tokom proteklih 12.000 godina.

Najudaljenije Uskršnje ostrvo Rapa Nui bilo je najizolovaniji komad naseljene zemlje. Na osnovu analize polena iz jezgara tri kraterska jezera, utvrđeno je da je u vreme dolaska doseljenika Uskršnje ostrvo u velikoj meri bilo pokriveno palminom šumom. Ovi zapisi polena takođe pokazuju da su u roku od nekoliko vekova šume palmi u potpunosti uklonjene, tako da su prvi evropski istraživači naišli na jalovo i neplodno tlo, a ostrvo je bilo prepuno srušenih džinovskih statua iz prošlih vremena.

Slična je situacija i sa nestankom mnogih životinjskih vrsta. Zna se da je, na primer, Australija do dolaska čoveka pre 45.000 godina bila izolovani kontinent. Za samo 5000 godina, od 24 životinjske vrste ostala je samo jedna. Ili, za samo nekoliko vekova sa dolaskom Polinežana (Maorija) na Novi Zeland pre 800 godina, istrebljene su moa ptice. Najveće ptice među njima imale su i do 200 kilograma.

Ovakvi primeri nisu poznati samo u izolovanim delovima planete. Istrebljenja životinjskih vrsta dešavala su se i u obe Amerike, i na skoro svim ostalim kontinentima. Već oko 1. veka nove ere transformacije su intenzivnije u oblastima gde se prostiralo Rimsko carstvo, ali i druga carstva u različitim periodima i na drugim kontinentima. Njihovi usponi i padovi menjali su pejzaže. Može se slobodno zaključiti da čovek ne oblikuje ekosistem poslednjih 250, već poslednjih 12.000 godina, s tim što je danas to izraženije i u mnogo većim razmerama.

Čovekov uticaj na životnu sredinu ostavlja dugoročne posledice, a biće potrebno nekoliko hiljada godina kako bi se planeta Zemlja oporavila. Usled antropogenih emisija CO2 u atmosferu, temperature su u poslednjih 120 godina porasle prosečno za 0,85o C, a u poslednje dve decenije stopa rasta se uvećava. Tokom samo poslednjih pet godina zabeležen je drastičan porast CO2 u atmosferi, a jedini zabeleženi pad za 6,4 odsto bio je 2020. godine zahvaljujući pandemiji prouzrokovanom kovidom 19. Mi godišnje dodajemo 40 do 50 milijardi metričkih tona CO2 u atmosferu. U nekim predviđanjima, očekuje se da će srednja prosečna temperatura porasti za oko 3 do 4o C do kraja ovog veka. Taj će porast temperature dovesti do još bržeg gubitka leda na Arktiku i Antarktiku i povećanja nivoa mora. Od 1860. godine dokumentovani porast globalnog srednjeg nivoa mora bio je za oko 250 mm. Naučnici predviđaju da će do 2100. godine ukupni globalni porast biti oko 1 m, što može dovesti do raseljavanja više od 200 miliona ljudi. U poređenju sa okeanima preindustrijske revolucije, današnji okeani su kiseliji za 0,1 ph. Povišena temperatura i kiselost mora i urbanizacija imaju ozbiljan efekat na koralne grebene koji su staništa mnogih morskih organizama, ključni su za njihovu ishranu, štite obale od udara jakih talasa i utiču na regulisanje koncentracije azota i ugljenika. Procenjuje se da će za manje od 100 godina nestati više od 90 odsto koralnih grebena.

U okviru ove teme, najmanje se polemiše kako klimatske promene ugrožavaju kulturno nasleđe i kako to sprečiti. Povišena temperatura znatno utiče na arheološke lokalitete koji se nalaze na Arktiku ili u Sibiru, a čija je materijalna kultura sačuvana ispod snega i leda. Permafrost, dakle zona večitog snega i leda, čuva organski arheološki materijal, kao što su, na primer, zaleđene grobnice mumija iz kulture Pazirik na planinama Altaja, u srednjoj Aziji. Permafrost je sada ugrožen klimatskim promenama. Dostupni podaci za temperaturu iz mongolskih planina za poslednjih 30 godina ukazuju na povećanje temperature od 0,1 do 0,2 stepena C. Glečeri na planinama Altaja godinama se tope. Neka gruba procena je da su glečeri izgubili do oko 27 odsto svoje mase u poslednjih 100 godina.

U bazi podataka nacionalne kulturne baštine registrovano je 180.000 lokaliteta na Arktiku. Studije iz severozapadne Kanade, severne Aljaske i Sibira pokazuju kako destabilizacija permafrosta dovodi do ozbiljne erozije i promena pejzaža, sa dramatičnim efektima na očuvanje arheoloških nalazišta. S obzirom da nestanak leda i snega dovodi do otkrivanja arheoloških nalazišta, postoji opasnost od pljačke arheološkog materijala u velikim razmerama, kao što je zabeleženo u severoistočnom Sibiru. Ovde su hidraulične pumpe visokog pritiska korišćene za „miniranje“ lokaliteta na kojima ima ostataka mamuta. Takođe, porast nivoa mora jedan je od najvećih izazova za očuvanje kulturnog nasleđa u priobalnim krajevima i za podvodne lokalitete. Urbanizacija dovodi do potpunog gubitka arheološkog zapisa, a tu su i već pomenuta ilegalna iskopavanja i pljačke arheoloških lokaliteta, ali i ratni sukobi. Mnogo toga još uvek nije otkriveno i poznato javnosti, a sa antropogenim negativnim uticajem na životnu sredinu, može biti zauvek izgubljeno.

Arheolozi sve više gledaju u budućnost. Proučavanjem daleke i bliže prošlosti oslanjaju se na dugoročne dokaze i zapise interakcija čoveka i životne sredine kako bi pružili kontekst i smernice za buduće ekološke uslove, scenarije i planiranje. S obzirom na obim i veličinu klimatskih promena i druge izazove u životnoj sredini, istraživači nude rešenja u vidu interdisciplinarnih istraživanja, a time uključuju društvene i humanističke nauke kako bi se procenili ovi problemi i tražili realni scenariji i rešenja za svetliju budućnost.