Ugrožena vrsta

U Beogradskom zoološkom vrtu, u ponoć između petka i subote, pri skoro punom mesecu, pojavio se bauk. Upravi je bilo dojavljeno da će doći i, čim se pojavio, vešto su ga strpali iza rešetaka. Vest o dolasku bauka brzo se proširila gradom, pa se u zoo-vrtu okupilo puno znatiželjnika. Ljudi su se bojali njega a on ljudi. Malo ko ga je video. Većina zato što nije smela ni da gleda u pravcu kaveza, a neki zato što nisu ugrabili momenat kad je progvirio iz mraka i prošarao svetlećim očima. A onda je odjednom sve utihnulo. Jer, bauk je nestao.

Prateći program, odnosno povod ovoj predstavi, bila je promocija knjige Ale i bauci, drugog, dopunjenog i doteranog izdanja kako su objasnili njeni autori Aleksandar Palavestra potpisan kao A. Peragraš i Rastko Ćirić. (Autor kolor ilustracija je Relja Penezić, a knjigu je objavio MAH, mladi izdavač orijentisan na strip fantastiku.) „Prvo izdanje Ala i bauka iz 1989. godine dugo je čamilo u magacinu, zatim je brzo rasprodato, da bi na kraju knjigu svi tražili“, kaže pisac knjige Aleksandar Palavestra. „Stasala je nova publika, ako smem da upletem ličnu priču, prvo izdanje je objavljeno pre nego što se rodio moj sin, on sada ima 12 godina i na promociju je doveo svoje drugove koje knjiga veoma zanima.“ Knjiga je „prilog proučavanju tajanstvenih bića Balkana“, kojih je, kaže Palavestra, naš folklor prebogat, „bogatiji od zapadnih zemalja“, i sva su opasna. „Mi nemamo dobronamerna tajanstvena bića, imamo domaće patuljke, kućne duhove, koji hoće da pomognu ali samo ako im se ugađa.“ Palavestra je vampire, todorce, rusalke, talasone, utvare, psoglave, olalije, noćnice, čume, drekavce, bukavce, cikavce i ostale slične njima opisao u „pseudonaučnom stilu koji treba razlikovati od onoga čega kod nas, nažalost, ima. Ovo je književnost u obliku nauke, i to je, zbog ironičnog otklona, jasno.“

Da li ale i bauci postoje ili ne? „Postoje različita verovanja, prepodnevna, noćna… Mrak je ogledalo u kome možemo da prepoznamo sopstvene strahove, da ih vizuelizujemo – sve zavisi od nas. Znači, ako nekom odgovara da u našoj knjizi vidi metaforu, može i to.“

Recepcija prvog izdanja bila je neobična, po naslovu knjige ustalila se sintagma ale i bauci, mnogi su ta tajanstvena bića počeli da vide onakvim kakvim ih je nacrtao Rastko Ćirić. „U njihovoj vizuelizaciji ima malo humora, nisu rađeni s težnjom da zaplaše, imaju veseliji pristup životu“, kaže Ćirić. „Pre naše, na tržištu su postojali prevodi stranih knjiga o tajanstvenim bićima, o vilama, patuljcima i džinovima, ali naša ima pomak u pristupu, mi smo dali dokaze o postojanju svakog bića: na primer fotografiju, istina prilično nejasnu, anđela snimljenog u Bačkoj Topoli, flašu u kojoj se nalazi Popićev uslužni duh kupljenu početkom veka u apoteci, fotografiju talasona snimljenog u Zemunu, skelet troglave aždaje nastao kompjuterskim spajanjem jednog istog skeleta, alu koja je pala u blizini Boljevca u istočnoj Srbiji napravili smo moj prijatelj i ja od gomile zemlje posute lišćem, zubi su joj bili od stiropora a krilo od starog kišobrana, babarogin rog sam ja napravio i on se zaista nalazi u Kopru jer sam ga tamo ostavio nakon izložbe crteža Ale i bauci. To je izložba oko 70 crteža tajanstvenih bića koje sam uradio nezavisno od knjige.“ Kako je crtao verovatno nepostojeća bića? “ Neka teško, zato što u literaturi nisam našao nikakve odrednice o njihovom izgledu. Na primer, Čajkanović kaže da je mračnik biće koje leti noću, bljuje vatru i zagađuje vodu. Ako je zao a leti, sigurno nema krila leptira, nacrtao sam mu krila slepog miša. Drugačiji primer je babaroga. Čajkanović je opisuje kao nakaznu babu s rogom nasred čela, onako kako je i ime opisuje. Moja vizija babaroge, a pretpostavljam i opšta, imala je lik Veštice iz Diznijeve Snežane, njen imidž je stvorio trajnu sliku i pokrio sva logična razmišljanja o babarogi.“

Novo izdanje dopunjeno je prilozima o grifonima i jednorozima, gde Palavestra otkriva, na primer, da se „posavsko-tamnavski orolav (grifon) nikako ne može pripitomiti, ali je sposoban da od ljudi, vila i vilenjaka nauči koju reč njihovog jezika i koristi je da zbuni žrtvu“, kao i da su „nekoliko prepariranih primeraka iz Prirodnjačkog muzeja u Beogradu i Zavičajnog muzeja u Šapcu odneli okupatori za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Jedini sačuvani primerak posle oslobođenja 1945. godine bio je izložen u foajeu Kolarčeve zadužbine povodom Sveslovenskog kongresa, ali je pre završetka kongresa nestao. Ne zna se je li odnet iz zemlje ili se nalazi u nečijoj privatnoj kolekciji.“ Važan podatak o jednorogu je da „nikako ne pije zamućenu ili ustajalu vodu, već samo izvorsku ili bunarsku. Zato se često vrzma oko izvora ili bunara gde ga je lasno uhvatiti (v. Laza Lazarević, Prvi put sa Švabicom na bunaru).“ Rastko Ćirić kaže da je kompjuterska tehnika omogućila da se mnoge ilustracije bolje i jasnije prikažu. „Na primer, fotografija pelin trave neuporedivo je bolja od one iz prvog izdanja jer smo sada mogli da skeniramo pravu travu, za ilustraciju grifona koristili smo Mejbridžovu fotografiju lava u hodu, u kompjuteru iskombinovanu s orlom. Sada smo se više igrali nego prošli put.“

Autori se nadaju da će novim izdanjem pomoći mitskim bićima koja su, protekle godine su to dokazale, „ugrožena vrsta a ljudi su neuporedivo opasniji soj“.