Udar u tanke strune

Prošle srede u beogradskom Sava centru održan je tamburaški koncert ‘Deronje do Holivuda’ za neupućene možda po naslovu šala, a po sadržaju ono što i neverne Tome pridobija iz prve. U programu su učestvovali orkestri-nosioci raznih nagrada sa dva dosadašnja Tamburica festa, održana pod sloganom Svetski tim, a deronjski štim poslednjih vikenda juna 2008. i 2009. u selu Deronje (stanovnika ispod 3000, u opadanju), opština Odžaci u zapadnoj Bačkoj, u Vojvodini. Već i na samom koncertu bilo je svega što uz tamburašku muziku ide: lake klasike i teške patnje; grupnog pevanja pa i lascivnih stihova, a i briljantnih sviračkih pasaža; brundanja ‘mečke’ (bajsa, begeša…) i pojanja slavuja (prima). Kao što se uz Jovanoviće uvek nađe i poneki Nikolić, tako uz žičane instrumente (uključujući violinu) dođu harmonika i klarinet; Verka kaluđerka i Marika Ciganka našle su se u istom standardnom repertoaru; binu su delili Tuzlanski tamburaši i Gradski orkestar Banja Luke; bio je kao i uvek i neki Brica i neki Crni; u šarenim suknjama koreografisana je igra vatrom; istakle se manjine, romska i mađarska naročito; od slavnih gostiju-vokalnih solista Merima Njegomir omogućila je i da se prati naracija u biserima narodne pesme, dok je Ljubiša Stojanović Luis pokazao da osim sevdahu tamburaški aranžmani prijaju i južnjačkom dertu; na velikom platnu projektovane su (i crno-bele) odlične fotografije Bojana Hohnjeca i Martina Čandira sa Tamburica festa, oko i pre njega; ansambl Zorule iz Novog Sada naginje (staro)gradskoj muzici i evergrinu, a Dyaco iz Đakova odličan je predstavnik hrvatske/slavonske tamburaške scene, itd. (Samo nisu bili Svi pljevaljski tamburaši.)

Jednako važno kao početni, još uvek donekle sirov i razbarušen, nastup bande Biće skoro propast sveta iz samih Deronja jeste i pojavljivanje pevača i/ili autora koji tamburaškom izrazu dodaju nove, modernizovane kvalitete – Moma Nikolić, Đorđe Čavić, Čeda Marković, Mladen Jovičić Miško. I jedne i druge toplo su primili prisutni u napola ispunjenoj velikoj dvorani SC, da bi na kraju svi izvođači zajedno oduševljenoj publici zapevali himnu Tamburica festa, koja kaže Iz deronjskog blata niče/deo prave svetske priče/Tamburaška zemlja čuda/Deronje do Holivuda. No, pre nego što Deronjci (?) stignu do Svete šume, i zarad onih kojima su i u mladosti još 8 tamburaša (Janike Balaža) s Petrovaradina bili važniji od 7 sekretara SKOJ-a, i onih koji su dovoljno mladi da će tek naučiti kako Zvonko Bogdan nije duet s obližnjeg splava, pođimo redom.

PANONSKI BANDITI: Decenijama već seoce Deronje u muzičarskim i ljubiteljskim krugovima uživa kultnu reputaciju ne pevačkog nego baš sviračkog (rodnog) mesta, konkretno – tamburaškog sela. Otud potiču onolike (pretežno romske) tamburaške bande i solisti, proslavljene najširom Jugoslavijom, a zatim i rasute po svetu. Među poznavaocima, i danas primedba ‘ti su iz Deronja’ govori sama za sebe. Tradicionalno, jednom godišnje svirci-nomadi iz Deronja nastojali su da se vrate u zavičaj, okupe u svom selu, provesele, muziciraju zajedno, nadmeću se… Ko dosad nije posetio Deronje i na licu mesta uživao uz ‘bandite’, već kasni, jer izvorno neumitno uzmiče pred industrijskim; uz sve dobrobiti koje Tamburica fest donosi i toj muzici i samom selu/žiteljima, neizbežni su i estradni elementi.

Panonska tamburaška muzika svojim ograncima po rubu ove nizije uvrstila se među retke izvorne muzike u bivšoj Jugoslaviji, tradicija ništa manje bogata od trubačke iz srednje i južne Srbije. Za razliku od limenih koji neretko ‘teraju na astal’, žičani po svojoj prirodi više rade ‘na uvce’, udaraju u tanane žice. Možda su i zato za najširu publiku ostali po strani, povremeno i neočekivano pojavljujući se u domaćoj pop-kulturi, kao ponornica. Aleksandar Saša Petrović nezaobilazne Skupljače perja (‘67) snimao je (i) u Deronjama, a to nije jedina zasluga jugoslovenskog ‘crnog talasa’ u filmu za ovu stvar: setite se muzičkog lajt-motiva Biće skoro propast sveta… nek propadne, nije šteta (isti režiser, ‘68). U muzici braće Vranešević (tada još) Cigani iz Deronja pojavljivali su se više puta, pa i pred kamerama igranih i dokumentarnih ostvarenja i TV-emisija za koje je soundtrack radila bratska Laboratorija. U Jagode u grlu (‘85, Srđan Karanović) orkestar Lepog Jovice upisuje se u istoriju verzijom O, mladosti Arsena Dedića.

Nekom srećom, mutirajući motive tog sjajnog razdoblja YU-kinematografije, Kusturica je ostavio tamburaše uglavnom na miru, a pošto je u globalnoj raspodeli nama zapao Goran Bregović a ne Raj Kuder (Ry Cooder), onda ih ni on nije upropastio u trend. Živana Saramandića i Dubravku Zubović da i ne pominjemo, daleko bili. A u svetu, svirači tamburice stigoše kojekude, otud i orkestara u dijaspori. Neki tvrde da je g-din Fender ‘glavu’ za svoje gitare ‘ukrao’ sa slavonske tambure, inače poreklom mnogo starije i istočnije. I bez svega toga, tamburaška situacija u Vojvodini/Srbiji dovoljno jaka da npr. regionalna TV Sremska iz Šida godinama ima uspešnu emisiju Bez tambure nema pesme (četvrtkom od 20h).

Publike za tamburaše ovde vazda bilo, i ima: nekima je omiljena vrsta ambijentalne muzike – kafanska, drugi se iz šlagera navratili kao umetnički direktor Festivala Jovan Adamov, treći prestari za (samo) rokenrol pa upoznaju sve Svetske muzike (uključujući i svoju), četvrte pelcovalo kad tražili da piju posle fajronta, peti jednostavno podnose samo unplugged… I dok se čeka da Đorđe Balaš(ević) najzad uradi album s pravcatim tamburaškim verzijama svojih kantamburaških pesama (od Vase Ladačkog naovamo), a Seve(rina) veselo podvriskuje pred slavonskim bandama, neko se dosetio i u Deronjama započeo Međunarodni tamburaški festival.

Uz profesionalnu organizaciju, već za prve dve godine Tamburica fest pokazao se kao brzo uspinjući i veoma zanimljiv poduhvat: desetine orkestara/bandi u takmičarskom i višestruko toliko u revijalnom delu; učesnici ne samo iz ex-YU nego i znatno daljih zemalja; zvezde revijalnog dela Rade Šerbedžija, Olivera Katarina, Haris Džinović, O’đila, Luis i naravno Zvonko Bogdan; predsednici stručnog žirija poznati pevači Lado Leskovar (SLO) i PG Cune; takmičenja u spravljanju hleba, ovčijeg paprikaša-čobanca i riblje čorbe; aeromiting, parada oldtajmera i fijakera, regata; etno-kuća, arheo-nalazište, galerija, slikarska kolonija, KUD; kud ćeš više, za 3 dana. RTVojvodina uzeo ovu manifestaciju pod svoje, pa se pred velikom, profi-pozornicom i pod ogromnim šatorima skupile desetine hiljada posetilaca. Malo li je, u zemlji gde se ‘tamburanje’ koristi s istim nipodaštavanjem kao i ‘filozofiranje’.

Ako ste od onih kojima nije bio stran provod da odu na Slaninijadu u Kačarevo (Manje svinja – manje svinjskog gripa!), Kobasicijadu u Turiji, Kupusijadu u (Miroslavljevim) Mrčajevcima i sl, iako ste svojevremeno išli npr. na Elektrijade, Mašinijade i ine, evo: kao i u svako pošteno vojvođansko mesto, i u Deronje se stiže drumom, prugom i vodom. Poslednje od navedenog je ogranak kanala DTD/Dunav-Tisa-Dunav; za Tamburica fest šinama voze ‘Romantika’ i ‘Plavi voz’. Iće & piće, svega ima, a posle programa ono traje do tzv. Laloškog uranka. Organizatori ne bez osnova ističu ambicije da postanu najveći svetski tamburaški festival, da se ‘skinu’ sa državnih jasli, i da budu jedan od tri muzička festivala/turistička događaja u Srbiji leti – uz Sabor u Guči, i EXIT. Bez obzira da li znate šta je sve bećar(ac), protiv napetih ži(va)ca uputite se u deronjski atar, 25-27. juna 2010.

U produkciji RTVojvodine, Tamburica fest je ujedno i retka saradnja naša dva nesuđena medijska javna servisa: onaj iz Novog Sada prenosi takmičenje sve 3 večeri, ovaj iz prestonice samo finale al’ ga meće i na satelit, a biće tu i CD-a, DVD-a… I najavljeno, od januara nedeljna tamburaška emisija na istim kanalima, gledaoci glasaju a pobednici učestvuju u finalu Tamburica festa.