U pozadini glavne teme

Šta stari i novi Balkan znači za nas Balkance i za ostali svet, tema je filoloških radova Milana Budimira objavljenih u knjizi Mi Balkanci, najnovijoj u biblioteci “Alef” izdavačke kuće “Gradac”.

mi_balkanci_vv-3

U pozadini ove glavne teme su još dve: priča o nastajanju Budimirovih tekstova, i lekcija o priređivanju teksta. Uz sve iskreno poštovanje prema radu Milana Budimira, one čine knjigu Mi Balkanci uočljivom među sličnima i neuobičajenom. Ili, konkretnije, bez njih bi Mi Balkanci bila još jedna vredna i neophodna knjiga iz istorije naše nauke, ali bez života. Zasluga za ovaj nivo pripada Mileni Jovanović, koja je priredila knjigu, i Branku Kukiću, njenom izdavaču.

Milan Budimir je bio Balkanac, ali i Evropljanin, sa čijim se nazorima ne moramo uvek slagati, ali ih moramo poštovati kao odraz jednog vremena kojem je on dao svoj obol sine ira et studio, piše u uvodu Milene Jovanović. Vreme u kome su nastala dvadeset četiri rada ove zbirke je u rasponu od podrug veka, kako bi to rekao njihov autor, od dvadesetih do sedamdesetih godina prošlog veka.

Milan Budimir (1891–1975) bio je klasični filolog. Bavio se grčkom i latinskom filologijom i lingvistikom, grčkom i rimskom književnošću, opštom i uporednom slovenskom lingvistikom, vizantologijom, komparativnom istorijom religije i folklora… On je zapravo pionir multidisciplinarne naučne metode u nas. Pravilo koje je redovno primenjivao jeste da ne postoje “čisti jezici” ni “čiste kulture”, kao što ne postoje ni “čiste rase”. U skladu s tim, opredelio se za komparativno-istorijsku metodu u nauci o jeziku.

Prvi i naslovni esej knjige počinje rečenicom koja privlači pažnju: “Mi Balkanci nismo na dobru glasu. Čak ni u našoj rođenoj kući, a o Evropi da i ne govorimo”, da bi zatim predstavio otkud potiče ovakvo mišljenje o nama, i naravno ko je bio njegov izvornik i zašto. Sve je potkrepljeno i ilustrovano primerima iz opšte istorije i iz književnosti u formi analize, neverovatno lako čitljive za ovakvu vrstu štiva. Na isti način napisani su i ostali eseji.

Isto koliko i široka analiza i lak stil, karakteristika tekstova Milana Budimira su i njegovi zaključci i stavovi. Oni su, naime, vanvremenski. (Neko će reći: kao i svi stavovi i zaključci koji nisu zasnovani na utisku i interesu već na naučnim argumentima.) Tako, na primer, pišući 1935. godine o podeli našeg naroda na dva sveta, a koja, kako napominje, postoji već desetak godina, po kojoj se Jugosloveni dele na nekulturne Balkance i na kulturne Evropljane, Milan Budimir se ovako izjašnjava: “Imajući pred očima najviši interes južnoslovenske prosvete, ja sam za izmirenje zapadnjaka i istočnjaka, te prema tome ne mogu primiti nikako ono shvatanje o podeli našeg naroda na dva sveta.”

U nastojanju da se što vernije sačuvaju osobenosti u izražavanju, u pisanju i u (iz)govoru Milana Budimira, Milena Jovanović je neznatno menjala tekst. Ali ono što ovaj deo njenog posla kao priređivača čini posebnim a knjigu Mi Balkanci drugačijom, jesu njene napomene i objašnjenja uz svaku učinjenu izmenu. Time ova knjiga postaje ujedno i priča o profesiji priređivača, i primer kako se to radi i kako treba raditi. Toliko o drugoj od dve teme na pozadini zbirke Mi Balkanci.

Prva počinje početnom rečenicom iz epiloga Milene Jovanović: “Iako Milan Budimir nije bio moj profesor u učionici, bio je mnogo više od toga: on je bio moj Učitelj, Le Maitre, kako kažu Francuzi, koji me je odabrao da mu pomažem, i na to sam više nego ponosna.”

Milan Budimir je bio već dugo u penziji kada je Milena Jovanović završila prvu godinu studija klasične filologije, i kada ju je njena profesorka preporučila Milanu Budimiru, kao odličnog studenta – što je bio uslov, da mu pomaže u radu, jer je bio slep. “Prvo što sam naučila bilo je da svaku knjigu, naročito rečnik, koju uzmem, vratim na mesto, kao što je i moj prethodnik radio, jer inače niko ne bi mogao naći ono što treba.” Kad ju je jednom prilikom opomenuo zašto nije odmah vratila rečnik koji je koristila, a ona mu objasnila da će ga opet koristiti, rekao joj je: “Da, ali ako budeš morala da uzmeš neku drugu, nećeš znati da ovu vratiš na mesto. On je, naime, tačno znao gde se po redu koji rečnik i sl. Nalazi, i tako nas je upućivao šta da uzmemo.”

Odlazila je gotovo svakog dana “njegovoj kući”, da rade: “on da razmišlja i u glavi ‘piše’ ono što ću ja zapisati i istovremeno učiti (‘peći zanat’), služeći mu svojim očima. Pre početka bilo kakvog rada, pitao bi kako sam spavala, jer je neispavan čovek, kako je govorio, gotovo beskoristan.” Profesorove reči Milena Jovanović je zapisivala rukom, “jer je mašina bučna, a imati kompjuter bila je mislena imenica”.

Njihova saradnja trajala je sedam godina. “To je više od znanja, više od učenja i uvežbavanja, to je bilo ulaganje u budućnost.” U poslednjim danima neumorno joj je diktirao teme kojima bi mogla da se bavi. U budućnosti. Milena Jovanović kaže da ih nije iskoristila zato što nije bila spremna za to, a i zato što su je interesovanja odvela u nekom drugom pravcu, postala je profesor, ali ih čuva “u nadi da će nekada nekome koristiti”.

Epilog kojim je Milena Jovanović dala život predavanjima Milana Budimira, napisan je na samo tri strane “Alefovog” formata, što je tačno desetina cele knjige. Kao knjiga o knjizi.