U kondorovom gnezdu

Nedavni uspon grupe od petnaest planinara pod vođstvom Dragana Jaćimovića na najviši vrh Južne Amerike, Akonkagvu (6962 m) bila je poslednja priprema za ekspediciju na Himalaje i vrh Kabra IV koja kreće 28. marta ove godine. Cilj Samsung snoubord ekspedicije, sem sticanja kondicije, bio je i obaranje rekorda u spustu snoubordom sa vrha, koji je izveo Marko Nikolić. On je

postavio novi nacionalni rekord uspevši sam da osvoji Akonkagvu, iznevši sam svoj snoubord na vrh a zatim vozeći frirajd spust niz planinu do Nido de Kondores (visinski kamp 1 na 5400 metara).

Ostatak ekipe činili su planinari iz sedam društava u Srbiji koje je Jaćimović, uprkos odvojenim pripremama i nameravanom odvojenom usponu, uspeo da objedini u ovoj ekspediciji. Van njihove grupe ostao je tim planinara iz Novog Pazara koji je pošao na uspon nekoliko dana ranije i suočio se sa velikim teškoćama. Trojica Novopazaraca su preživeli oluju koja je besnela kod kampa Nido de Kondores i koja im je pri temperaturi od –48 stepeni potpuno iscepala šatore. Jak vetar upravo i jeste najveći problem svih ekspedicija koje kreću na Akonkagvu. Ovaj vetar, „el vijento blanko“ ili „beli vetar“, koji duva iz Čilea opasan je zbog svoje snage, jer duva brzinom od preko 100 kilometara na čas, i zbog činjenice da nosi sitan sneg koji bukvalno ledi sve. „Taj vetar ledi, i ko upadne u oluju teško preživljava“, tvrdi Jaćimović. Njegova ekipa je problem rešila penjanjem noću, kada je vreme mirnije i uslovi za uspon mnogo bolji. „Mi smo krenuli ranije i taj težak deo prošli pre jutra i zaklonili se za jednu stenu pre nego što je vetar počeo da duva, a to je obično između pet i sedam sati ujutru“, objasnio je on. Na vrh se, na kraju, popelo 15 planinara, petnaestog dana putovanja. Posle dolaska na vrh, na redu je bio Marko Nikolić koji je kasnije u svom dnevniku opisao spust: „Vožnja niz planinu i nije bila vožnja, već borba za život! Više sam padao nego vozio svoj bord. Ali ko ne veruje, neka proba! Na sedam hiljada metara jedva se diše, a mišići uopšte ne slušaju. Veoma je opasno voziti po glečeru, propadneš kroz led, ispod je kamenje ili još gore – mala reka…“

Članovi ekspedicije prošli su na kraju prilično dobro jer samo dvojica su dobila promrzline prvog stepena koje će biti potpuno zalečene za dva-tri meseca. Jedan od njih je upravo Marko Nikolić, koji je svesno prekršio pravilo da cipele moraju biti dva broja veće i nosio knap borderske čizme, što je trebalo da omogući bolju kontrolu borda.

ELABORAT: Dragan Jaćimović je predsednik komisije za ekspedicije pri Planinarskom savezu Srbije. Prema njegovim rečima, prošle godine se na najviši vrh Evrope Elbrus (5642 metara) popelo ukupno 70 planinara iz Srbije. Ovaj podatak je podstakao Jaćimovića da razmišlja o organizovanijem razvoju alpinizma i planinarenja u Srbiji. „Mi smo zamislili da se stvori ogromna baza ljudi koji su osvojili vrh viši od 5000 metara. Petnaest ljudi se sad popelo na Akonkagvu, pa nameravamo da pokrenemo ekspediciju u kojoj bi se 15 ljudi popelo na vrh iznad 6000 m, u masivu Himalaja. Napravio sam elaborat, okupio bih te ljude, uradio psihofizičke testove, napravio nekakvu rang-listu i onda počeo da radim sa njima – da pravim kampove kod nas, da ih vodim na ekspedicije i da se na taj način izbor sužava, da se pravi piramida tako da na vrhu bude manji broj kvalitetnijih penjača. Cilj je da se dođe do deset–dvadeset ljudi koji će moći da se penju na vrhove preko 8000 metara na Himalajima. Konačan cilj bi bio da u proleće 2007. godine sa severa (Tibeta), težom stranom, na uspon na Mont Everest krene nacionalna ekspedicija sa oko deset penjača.“ Sredstva za ove poduhvate bila bi obezbeđena sponzorskim ugovorima a pomoć države bila bi očekivana tek na usponu na Everest.

Do tad, Ekstrim samit tim radi punom parom. U tu svrhu je njegov član Miloš Ivačković, kog Dragan Jaćimović predstavlja kao najboljeg penjača u Srbiji, otišao u Škotsku na skup najboljih svetskih penjača koji se održava svake godine. „On se penje po trasama koje su težine deset minus. To je kao da se penjete uz gladak zid, koji samo ponegde ima neku crtu.“ Cilj puta je sticanje iskustva koje će Miloš kasnije moći da prenese na druge članove tima. Kako je pojasnio Jaćimović, „Škotska je ‘meka’ za penjanje“, i dodao da se u Srbiji može vežbati do određene težine koja je relativno mala, što je u svakom slučaju nedovoljna priprema za uspon na Kabru IV.

Uspon na Kabru je i prošle godine privukao mnogo pažnje, ali Jaćimović ove godine najavljuje još veću zastupljenost ekspedicije u medijima. U tom smislu, već je potpisan ugovor sa američkom kablovskom televizijom American No 1. Cable, na koju je u SAD pretplaćeno oko 40 miliona ljudi i koja će snimiti dve emisije o ekspediciji, jednu u kojoj se predstavljaju članovi tima i jednu o samom usponu. Jaćimović tvrdi i da će zahvaljujući jednoj distributerskoj kući iz Londona film o usponu videti gledaoci u više od 70 zemalja sveta što je, po njemu, idealna prilika za svetsku promociju sponzora ekspedicije. „Ja pokušavam preko takvih vrhova i uspona da uđem u svetsku priču, u uži krug ljudi, i onda ću lako završavati posao sa stranim sponzorima. Tako sponzorstva ekspedicija više neće biti problem za nas.“