Potpredsednik Nove Srbije Dubravka Filipovski, prvo žensko u stranci ministra Velje Ilića, zapisala je, u promotivnoj kolumni u dnevnim novinama, vladajući stav i načertanije o Saboru – Guča se mora doživeti, zato svi u Guču! Dragačevski sabor dobija ozbiljne dimenzije kao promocija srpske kulture, tradicije i načina života od nacionalnog značaja. Stvar je definitivno zapisana, ostalo je da se radi na načinu života od nacionalnog značaja, da se sve to afirmiše, kalaiše i legitimiše.
Prvi put domaćin Sabora dva puta, i to uzastopno i uzastopce, bio Velimir Veljo Ilić, tako ga predstavili u „Dragačevskom trubaču“, ministar za kapitalne investicije u Vladi Republike Srbije. U istom glasilu zapisano da takvo priznanje niko do sada nije doživeo. Na drugom mestu zapisano da se prvi put desilo da finalno nadmetanje trubača otvori predsednik Vlade, koji je to učinio, i tako podviknuo da se čuo i dalje od preko Drine. Zapisano, i viđeno, da je na Saboru bilo najviše ministara u istoriji, što bi sve zajedno moglo da znači da je to sa načinom života od nacionalnog značaja zapečaćeno. Guča je naša ulaznica u svet, naš Očenaš, nadahnuće i snaga. Kome se to ne sviđa, ima pravo da se ljuti, nema pravo da ometa.
Naravno da se sa sve to imaju i planovi, sve će se internacionalizuje, ima bude milion saboraša, takmičenje za strane orkestre, sve to potvrdio predsednik odbora, predsednik Opštine Lučani, Slobodan Jolović, kome neko pre koji mesec, i to prvi put, prebio obe noge, pa sad ide sa dve štake, za šta je javno optužio neidentifikovanu Saborsku mafiju.
Dakle, 46. put, a ko da je prvi. Sve prvi put pomereno, vele zbog posta, za početak septembra, i sve bilo ko i da nije pomereno. Vele, teralo se i arlilo ko da je zadnji put. I, opet vele, jedino po čemu će se ovaj Sabor pamtiti je koncert Bobana Markovića, a jedino po čemu će biti zapisan je sve to što je bilo prvi put.
AVION NA NEBESA: Reporter „Vremena“ stig’o u nedelju, završni dan, 3. septembra, kad su se skupljale čaure. Dom kulture na mestu, razapet onaj transparent Sviraj trubo svirala zadugo, za veselje i nizašta drugo, tri zastave na jarboli, preko puta, ispred hotela Zlatna truba parkiran drveni auto, model Krajišnik, ručna izrada, hrast, orah, smrča, šljiva, dud, vlasnik Slavko Beronja.
Pre podne, narod tumara po one dve ulice, sve tezga do tezge, sve sama srpska tradicija, liciderska srca, dvoglava zastava Srbije, S verom u Boga, pa veliko bure, pa malo bure, neka skalamerija za ručno mlevenje kafe, Užička mašina što se zove Kačmak, u stvari šibica za paljenje cigara, toga još, kad, kreće svečani defile učesnika, dve u nošnji i nakarminisane devojke drže tablu Sabora, dvoglava i zastave Sabora, fijaker Domaćina u kome nema domaćina Velje, orkestri, Zlakuse, Kotraža, Požega…
Ajde dalje u tradicionalnu srpsku ponudu, čaše sa ikonom slave, burići sa grbom, svirale, krstići u razni materijal i tehnike, kaiševi, čuture, privesci, liveni Draža, livene trube, livene ženske sa šajkaču i velike gole sise, zastave S verom u Boga, majice Hvala Bogu što sam Srbin, majice sa tekstom himne Bože pravde, još majica, roštilja, ikona, zečeva što mrdaju, lopti što skaču… Opet naletimo na taj defile, Francuska, Grčka, Zagužane, Nemačka, Poljaci sa notama, Makedonci opleli kolo u hodu, Crnogorci rastegli harmoniku, na začelju ono što zovu Improvizacija dragačevske svadbe, to sve na konjima, mlada na konju, mladoženja na konju, svi imaju venac cveća, i pečen ovan na ramenu jednog svata sa cvećem oko gubice, plus jabukama nabodenim na rogove.
Svadba stiže pred Dom kulture, na binu se pope orkestar, dever manu zastavom, onaj neizbežni TV i sveposlenik Mišula, sa čačanske Galaksije, sa svom svojom i raspuštenom kosom, stade nešto važno da organizuje, mlada s konja baci jabuku i neko zrnevlje, sve se dade u veselje, guslar s veliki brkovi i natpis Ne damo Radovana skide sa ovna jabuku, mlada sjaha, sve podvrisnu, do’vati se i sastavi, Mišula se javi sa mobilnog sa onu kašiku, mlada sede za siniju, srknu iz čaše, dade mladoženji, udari pesma, mlada i mladoženja se i izljubiše, bogami filmski, mladoženja do’vati mladu, nasta vriska, bi gotovo.
Po programu konferencija za novinare u Domu kulture, kad, jok, onaj Jolović naslanjujući se na štake objavi da Koštunica stiže pred portu, ide u crkvu, pa u motel pored stadiona gde će se obratiti novinarima. Ajde napolje, na nebesa avion sa transparentom Trstenik u Guči, udarila gužva, pristigli Palmini građani, svi uniformisani u majice SO Jagodina, pristigli penzioneri, sve to udarilo da gmiže i da se sudara, u porti, gde su one velike i za milione iznajmljene šatre, sve prazno, tek one plesačice, što idu uz ponudu, stale da se treeesu, da čine što treba da čine, jes’ ko da ne znaju šta se zbiva, al’ se zbiva, naiđe neko pa ih i do’vati, pa to stane da se okreće i razastire. Sve na mestu, crkva na mestu, al’ nema Koštunice, ajde ka onom motelu, usput, sva ona ponuda, tek kod poneke točionice piva udario ritam i drobljenje, eto Belice, eto Veljinih mostova, i sa druge strane šatre i točionice, eto i šatora sa ponudom dragačevske privrede, cveće u saksijama, prirodno, neko ulje u kantama, sanke za skijanje, stolice za sedenje, još cveća, suvih pečuraka, i nema više.
PRIVREDI ĆE POMOĆI: Eto ga i novi motel, ispred red, koji red, dvored audija, BG 01-01, pa dalje, stig’o Koštunica, stigli svi, i svi unutra, već se obratili novinarima, Koštunica rek’o da je ovo svet u malom, Dodik rek’o da su došli da bi se bar jedan dan nadahnuli novom snagom, jednim novim osećajem pripadnosti koji je potreban svima u Republici Srpskoj, reko se i Velja, izrazio zadovoljstvo i sve što treba.
Unutra ne može, zauzeti i postavljeni stolovi na tremu, moreš gledaš i obilaziš, onaj Veljin mnogo veliki vozač kod predjela, unutra neka muzika, Đurđevdan li je, eto Rake Radovića, izjavljuje se TV Palmi, šta veli, Palma je stig’o sa velikim brojem autobusa, to je prava stvar, novinarka stade da pita pitanje, Može li ovo pomoći našoj privredi, našoj kulturi, Raka stade spremno da odgovara, Privredi će pomoći sigurno, ne možete da se bavite samo da radite, morate da se bavite i kultura, kultura je nešto što mora da postoji, ja mislim da je ovo jedna od najprepoznatljivijih stvari u Srbiji. Pa Raka krenu u taj motel, naiđe na onog Mišulu, pa ga krupno upita, Jesi video, ovaj ga rođački do’vati, rođački odgovori, Idi u pizdu materinu, Trstenik u Guči, Raka bez da se predstavi obezbeđenju predstavi sina, predstavi ženu, svastiku, i ode u tamo odaje.
Sve to bilo na svadbarskom kupusu kad stiže Mladen Ivanić od RS, u svoju krokodil crvenu majicu sa obavezan dugački rukav, muzika unutra utiša, ko da su na pečenju, trubač Milan Mladenović iz Vranja seo pod oraj, njegovi sviraju unutra, jeste, a onaj Boban post’o ambasador Sabora, uto iz motela stadoše da izlaze trubači, dobar premijer, dobar bakšiš. Izađe onaj socijalista Ružić, Dačić stade da se uslika sa Ivanićem, Jočić se pomoli, pa se vrati, Velja stade da se bavi na vratima, obezbeđenje iznese vazdan kesa, eto i Jolovića na dve štake, na ulazu se napravi dvored, eto ga sami Koštunica, prvi, u teget kratkoruku majicu, Velja u farmerke i u sitnu kocku i ispasanu plavu košulju, Dodik u odelo, iskorači Bubalo, Lončar, ministar odbrane Stanković, Jočić do’vatio Velju i ministra Stojkovića, Bubalo se probi do Koštunice, stigoše do zadnjeg ulaza na binu, uđe Koštunica sa Veljom i onim svojim Nikitovićem, ostali na drugi ulaz na tribine, novinari jok. Pokušamo na ulaz na tribine, sa akreditacijom o vratu, opet jok, policija ne da, može samo RTS, ajde na ulaz za publiku, na široko igralište.
Ministri se smestili na tribinu, na binu stupiše dobošari, pojavi se voditelj, lan košulja sa dvoredim vezom, Trubaču sviraj zbor, napuni se bina trubačima, voditelj nastavi, Dobro došli u Guču na završni koncert… pre 46 godina… ko ne razume ovu muziku ne razume ni ovaj narod… Pa viknu, Oglasi se, oglasi, trubo dragačevska, svi dunuše Sa Ovčara i Kablara, sastaviše se topovski udari, zadrhta zemlja, voditelj reče da je pokrovitelj Vlada Srbije, najavi domaćina Velju, ovaj izvadi mikrofon, pa se domaćinski izgovori, 46. Sabor svojim prisustvom uveličali predsednik Vlade RS sa svojim ministrima, predsednik Vlade Srbije Koštunica, to je dokaz da Vlada Srbije želi da ulaže u Dragačevo, u Guču, u Srbiju, želi da najavi predsednika Vlade dr Vojislava Koštunicu, Koštunica jednom rukom prihvati mikrofon, Poštovani gosti i domaćini Sabora, ovde u srcu Srbije, na ovome mestu, dešava se praznik muzičkog stvaralaštva i narodne umetnosti… pa stade da sve napamet drži govor, sve da bude prekoglasan, da premešta mikrofon, rukom naglašava, Kao što pesnik kaže, Sabor u Guči znači povratak sebi i smislu života… bi i ono, Oni koji ne razumeju Guču ne mogu da razumeju Srbiju, da je počelo pre skoro pola veka, da se od tada Guča raširila, razlistala, pokaza levom, kao ona lipa u porti crkve, da je 2002. prešla Drinu… Vrati se na oni’ 46 godina, reče da se truba na zdrav način primila, postala nacionalni brend, naša vrednost kojom možemo u svet, pa podseti na reči Matije Bećkovića koje ovaj ko domaćin rek’o, Ako bi u EU ušli bez svojih melodija i boja, bez svog imena i pamćenja, onda oni ne bi znali ko smo i šta sa sobom donosimo, pa nastavi ko sami Matija, Guča je jedan od znakova naše prepoznatljivosti, jedan od znakova naše snage, jedan od znakova naše vere u sebe… ona je potvrda hrabrosti i vedrine naše i u volji i u nevolji, zato u ime Vlade pozdravlja i želi i sledeće godine i još mnogo godina… pa završno viknu, Neka srpska truba u Guči svira za Srbiju, premesti mikrofon u levu, da sve pozdravi junačkom desnicom, odloži mikrofon, diže obe ruke, primače mu se Velja, ponoviše dizanje, voditelj zahvali visokim gostima koji su svojim prisustvom potvrdili da je Guča velika i značajna svetkovina.
KAD PALMA PREDSEDAVA: Voditelj stade da govori neke rime, Na istoku zora rudi / ko je spav’o neka se probudi, izađe prvi orkestar, Koštunica već stig’o na tribine, Velja se dao u slikanje sa Bobanom Markovićem, pope ga do reda sa ministrima, predstavi Koštunici, Jočiću, ostalima. Opet probamo da uđemo na tribine sve sa onu akreditaciju, jok, policija ni da čuje, orkestri stadoše da se smenjuju, obrada narodne pesme, pa kolo ili čoček, na terenu, u publici, sve ko pod moranje, nema da mu ga daju, tek kod kola, čočeka, dovate se grupice pa stanu da se sastavljaju. I gore na onu tribinu isto, jedino Palma u važan razgovor sa manekenom Ružićem, Jolović nešto pokušava, Koštunica, vidi se, odobrava, diže se Dodik, pozdravi se Lončar, Bubalo poljubi Velju pravo u glavu, ode i Stanković, Koštunica i Jočić se posvetiše jedan drugom.
Na terenu sve redno i pod moranje, ko stoji, ko leži, jedan stavio šajkaču, pa vežena majica zastava, i brnjica na kaišu mu zastava, oko vrata krst i dvoglavi orao, živi u Berlinu, iz Trnave kod Čačka, dolazi svake godine, truba njegov život, njegov narod, primače suprugu Irenu od Nemačke, i ona u te detalje, da se i ona kaže, Truba je najsrpski…
Oni na tribinama ko i da nisu prisutni, tek Velja nagne pivo iz flaše, malo raspoloženja unese Raka Radović koji sede, pa se do’vati sa Veljom, tu i Koštunica pokaza sve zube, ali primače mu se onaj njegov Nikitović, nasta ustajanje, stadoše da silaze niz tribine, opet im se desi Boban Marković, bi još slikanja, Velja stade napred da se javlja preko ograde, desi se i Koštunici javljanje, Jočić izvadi specijalni blokčić, zapisa telefon trubača Markovića, sve to ode u svoje audije svojim i daljim državničkim poslom.
U Guči one dve ulice pune, preko zvučnika na banderama prenos, pod šatrama jok gostiju, tek se na trotoaru desi da nekog spopadne, da krene da se telom sa muzikom razmenjuje, pa to bude i te kako i još, stariji saboraši čekaju na povratak, priseli na trotoare, uza kuće, prezalogajili, izvadili pivo, jedni drugima preko leđa vade meru majicama koje su pazarili.
Preko oni zvučnici rekoše da je prva truba Veljko Ostojić, najbolji orkestar Demirana Ćemirovića, u porti bez ona atmosfera, Palma pod jednom šatrom predsedava Dačiću, do crkve čovek sa buklijom u jednoj, akten-tašnom u drugoj ruci, kad priđemo, skida džemper, predstavlja se, Zdravica mi majka/ penzija mi majka/ sveukupni zbir/ ime mi je Mladomir/ uspravan ko kočić/ prezivam se Protić, zdravičar iz Milića sela, im’o sliku u „Vremenu“, ‘voliku, ima i o Saboru, Od trube se krvca ledi/ i kod mladi i kod sedi/ Kako koji zvuk pristiže/ od trube se kosa diže/ Sve se svršlja u čoveku/ kad oseti trubu meku/ Sve se topi od miline/ zaboravi svoje ime/ A dalje ćemo dogodine… Nasta povlačenje, i oni Palmini se smestili u autobuse, pa u kolonu, napred policijski auto sa upaljenom rotacijom, iza Palma u pežou JA 10- 02, pa ostali po redu i redosledu.
