Postoji anegdota o tome da su stručnjaci koji se bave procenom opasnosti od zloupotrebe biotehnologije na jednom internet sajtu postavili detaljan recept za proizvodnju nervnog gasa koji može usmrtiti milione ljudi pomoću komonenti koje se mogu naći u svakoj apoteci. Naravno, recept je bio netačan, sa idejom da se analizira koliko potencijalnih terorista je zainteresovano za tu vrstu kućne radinosti. Pokazalo se ne samo da je stranicu pogledalo na hiljade posetilaca, već da se za samo 48 sati javilo više desetina komentatora koji su ukazivali na to da u receptu – postoji greška.
Mada ova priča pokazuje da ima više nego dovoljno zanatlija sposobnih da pomore pola civilizacije, pitanje je kolika je razmera takve pretnje. Koliki je zaista rizik od bioterorizma? Jedan mogući odgovor na to daje upravo objavljena knjiga Global Catastrophic Risks u izdanju britanskog izdavača Oxford University Press. Ova knjiga je jedan od prvih detaljnih pregleda raznovrsnih globalnih katastrofa koje predstavljaju pretnju ljudskoj civilizaciji i njenom neposrednom zemaljskom i astronomskom komšiluku.
„Rizicima globalnih katastrofa nazvali smo one procese za koje nam se čini da bi u ovom trenutku mogli da dovedu do potpunog uništenja čovečanstva ili do trajnog i nepovratnog ograničenja evolutivnih i stvaralačkih mogućnosti čovečanstva“, kaže ekskluzivno za „Vreme“ Milan M. Ćirković, jedan od dvojice autora ove knjige.
Inače, naš sagovornik je astrofizičar sa Astronomske opservatorije u Beogradu, istovremeno istraživač, predavač astronomije na Univerzitetu u Novom Sadu, popularizator nauke i esejista. Doktorirao je fiziku na njujorškom univerzitetu Stoni Bruk.
Zajedno sa kourednikom Nikom Bostromom, direktorom Instituta za budućnost čovečanstva na Oksfordski univerzitet, Ćirković je okupio čitav niz svetskih autora, vodećih imena u raznim naučnim oblastima. Tako knjiga Global Catastrophic Risks, uz detaljno objašnjenje načina procenjivanja globalnih rizika, donosi analizu trinaest raznih mogućih katastrofa podeljenih na tri grupe: rizici od prirodnih katastrofa, slučajni, nenamerni incidenti i katastrofe koje izazivaju ratna dejstva i drugi oblici nasilja.
„Nema neke oštre granice. Jasno je da se ona ne može povući, jer čak i ako smo sigurni da uvek možemo razlikovati prirodno od veštačkog (a to je teško i složeno filozofsko pitanje), ostaje činjenica da u mnogim katastrofičkim scenarijima imamo svojevrsnu smrtonosnu sinergiju između ljudskog i prirodnog faktora“, smatra Ćirković.
„VREME„: Koliko su česte katastrofe ovih razmera?
MILAN M. ĆIRKOVIĆ: Retke su. Zato se ne mogu predvideti prostom ekstrapolacijom malih pojava koje vidimo. Homo sapiens možda može nastaviti da živi kao vrsta, ali bez razvijanja onih vrednosti koje civilizacija donosi. Međutim, verovatnije je da bi, sa stanovišta vremenskih skala evolucione biologije ili geologije, tragovi ljudske egzistencije na Zemlji erozijom bili uništeni vrlo brzo. Kad bismo sačekali samo milion godina, vrlo je neizvesno da li bi neko mogao da zaključi da su ljudi ikad postojali. Za to bi bile potrebne podrobne arheološke studije. Osim ako bi neko pronašao veštačke satelite na stabilnim orbitama. Ali, mi ne znamo da li se posle tako velike perturbacije može pojaviti civilizacija koja će ostvariti i delić ljudskog potencijala.
Uz činjenicu da je izumrlo 99,9 odsto svih vrsta na Zemlji, kakve su šanse čoveka protiv evolucionih mehanizama?
Samo utoliko ukoliko imamo razloga da verujemo da je inteligencija suštinski različita u odnosu na druge adaptivne karakteristike organizama. S jedne strane, čini se da ima dosta razloga da u to verujemo. S druge, uvek treba staviti stvari u vremensku perspektivu – tih 200–300 hiljada godina koliko savremeni čovek postoji na planeti jednostavno nije dovoljno da bi se uopšte pokazalo da inteligencija vrsti donosi ikakve dugoročne koristi. Ukoliko bi se čovek uništio kao posledica, recimo, nuklearnog rata ili antropogenog globalnog zagrevanja, neki budući posmatrači bi imali jak empirijski razlog da poveruju upravo u suprotno: da inteligencija zapravo nije adaptivna, već maladaptivna, štetna karakteristika.
To je prilično sumoran nalaz.
Evolucija se razlikuje od fizike ili hemije jer su sve faze kroz koje prođe same po sebi jedinstvene i nepovratne. Poenta celog projekta je da vidimo da li nam inteligencija može doneti ozbiljnu prednost u odnosu na druge vrste kad se suočimo sa pretnjama koje proističu iz prirodne i naše aktivnosti. Naš pogled na stvari je da bi bila negativna bilo koja vrsta globalne katasrofičke promene koja bi dovela do iščezavanja čovečanstva ili do njegovog trajnog ograničenja.
Pa, zar nije?
Ima ljudi u svetu koji smatraju da to i ne mora biti tako loše. Među ekstremnim ekološkim pokretima, tipa Earth First, zagovara se ideja da bi nestanak čoveka predstavljao poboljšanje stvari, ukoliko bi se mogao obaviti bez velike štete po životnu sredinu. Isto tako, pojedini zagovornici ultratehnofilskog opredeljenja veruju da bi zamena ili potčinjavanje čoveka veštačkoj inteligenciji takođe predstavljalo poboljšanje. Pretpostavka je da bi se mašine ponašale racionalno, bez suvišnih emocija i agresivnosti koja je svojstvena evolucionom nasleđu čoveka. Mi u okviru ovog projekta ne delimo tu vrstu etičkih shvatanja. Nestanak čovečanstva bi bio nešto loše.
Da li se može reći da je antropogena razorna moć prevazišla prirodne opasnosti?
Kako stoje stvari, plašim se da smo u tom domenu već negde od 1945. godine, od pojave prvog istinskog oružja za masovno uništenje i pretnje nuklearnim ratom. Naravno, to ne znači da treba umanjivati opasnost od prirodnih kataklizmi – samo da stvari treba posmatrati u perspektivi vremenskih skala za koje smo zainteresovani. Ako su u pitanju vremenske skale od nekoliko decenija ili dužine ljudskog života, jasno je da su danas antropogeni rizici daleko aktuelniji.
Hajde da razgovaramo o tome koji su rizici najveća pretnja?
Definitivnog odgovora nema, jer se veličina pretnje ne može meriti, naročito kod antropogenih rizika, duž jedinstvene linearne skale. Postoji grupa rizika koja predstavlja kvalitativno najveću opasnost za dugoročni opstanak čovečanstva, a koji su operativni na skali ljudskog života, recimo tokom ovog veka. To su, pre svega, opasnosti koje proističu iz zloupotrebe biotehnologije, zatim globalna promena klime, te i dalje i te kako živa opasnost od globalnog nuklearnog rata i „nuklearne zime“. Postoji i poseban rizik globalnog totalitarizma koji delimično parazitira na drugim rizicima i može, naizgled paradoksalno, porasti kako se opasnost od drugih katastrofalnih procesa smanjuje.
Koliko je bioterorizam veća opasnost od prirodno izazvanih pandemija?
Ukoliko pođemo od činjenice da je čovek sa većim ili manjim posledicama zloupotrebio praktično svaku tehnologiju koju je razvio od paljenja vatre do danas, te ovo uporedimo sa činjenicom da prirodno izazvane pandemije nisu uspele da tokom nekoliko stotina hiljada godina postojanja homo sapiensa dokrajče našu vrstu, onda se ove dve stvari mogu staviti u perspektivu. Egzaktan kvantitativni argument se ne može dobiti, ali se čini da svi kvalitativni argumenti govore da je nesrazmerno veća opasnost od svesno kreiranih patogena.
Zanimljivo je da ste veštačku inteligenciju (AI) smestili u odeljak koji se odnosi na rizike nenamernih katastrofa?
Prenosim duboko izvinjenje u svoje lično i u ime kourednika svim veštačkim inteligentnim sistemima. Biće ispravljeno u nekom od narednih izdanja, nakon konsultacija sa najautoritativnijim veštačkim inteligencijama tog doba. Šalu na stranu, ukoliko bismo imali ikakvog razloga da verujemo da bi nas AI mogla ugroziti, onda je očigledno da bi nas mogla ugroziti mnogo. To je jedan od onih rizika koji je sličniji sudarima Zemlje sa asteroidima nego rizicima kao što je zagrevanje planete, koji se dešavaju polako.
Koliko nas ugrožava totalitarizam?
Mnogo. Jedan deo pretnje leži upravo u činjenici da istorijsko iskustvo pokazuje da se totalitarna pretnja ne shvata ozbiljno čak i od strane najdirektnije ugroženih, sve dok nije odviše kasno. U čitavom ljudskom iskustvu, jedino se pandemije mogu po smrtnosti meriti sa totalitarizmom.
Gde je tačka gde se borba za privatnost preliva u teoriju zavere?
Kritičko i racionalno promišljanje stvarnosti su, uz široko, multidisciplinarno obrazovanje, sigurna brana protiv neutemeljenih teorija zavere i u Srbiji toliko popularne konspiratologije. Dakle, radi se o ličnim intelektualnim i moralnim osobinama, o nečem što je do ličnosti pojedinca i ličnog usavršavanja. S druge strane, totalitarni i kripto-totalitarni napadi na privatnost su opšte, društveno zlo protiv koga se svi moramo boriti. Te dve stvari su ipak nesamerljive. Činjenica da se često pominju u istom kontekstu pokazuje samo da ljudi imaju snažnu i potpuno neodgovornu tendenciju svesnog ili nesvesnog umanjivanja zla i opasnosti totalitarizma.
Katastrofičari su oduvek postojali. Šta na ovu temu donosi ovaj projekat?
Posmatranje katastrofa u sadašnjoj istoriji je uglavnom bilo manje ili više eksplicitno u religijskom, a ne naučnom konceptu.
Kad katastrofizam ulazi u nauku?
Prvi čovek koji je razmatrao mogućnost katastrofa u koliko-toliko naučnom kontekstu bio je baron Žorž Kivije, otac paleontologije i komparativne anatomije, krajem XVIII veka. Međutim, današnje razumevanje epizoda masovnih izumiranja vrsta potiče iz 1980. godine kad je shvaćeno da je izumiranje dinosaurusa izazvano sudarom Zemlje sa malim objektom koji je stvorio krater Ćikšulub na obali Jukatana i koji je uglavnom uništen zbog podvlačenja morskog dna ispod kontinentalne ploče. Taj „objekat“ od 10-20 km bio je 1000 puta manji od naše planete, a može da izazove veliko globalno razaranje. Naravno, pitanje je da li bi danas došlo do pojave čoveka da se to nije događalo. Ili je to zapravo svejedno, pošto bi se umesto inteligentnih sisara razvili inteligentni reptili. Kako god, 1980. je godina početka tog neokatastrofizma, ideje da se takvi događaji ipak dešavaju. Retko, jer da su česti ne bismo imali prilike da o tome ćaskamo.
Izdavačka kuća Heliks priprema prevod knjige Global Catastrphic Risks na srpski jezik. Koliko je ovo tržište zainteresovano za temu?
Mada ovo pitanje treba uputiti izdavaču, a ne meni, lično se nadam da jeste, kao i za druga ključna svetska i civilizacijska pitanja. Bez obzira na to koliko često bezrazložno bežali od toga, Srbija jeste deo sveta i nužno će deliti njegovu sudbinu, na dobro ili zlo. Planeta Zemlja je ionako premala, a čovečanstvo će ili opstati globalno i jedinstveno – ili neće opstati. To je danas u podjednakoj meri jasno kao što je jasno i da je naša planeta okrugla i da se okreće oko Sunca.
