Za mnoge, Madrid je „Prado“ i obe Gojine Maje; priča o povratku Pikasove Gernike u muzej savremene umetnosti „Rene Sofija“, kada je Franko konačno otišao; kraljevska palata (sada vojni muzej); park u samom centru, stariji od Central parka u Njujorku, kojim plove lađe (odnosno jedrilice i čamci); prelepi trgovi gde su snimani i neki od filmskih megahitova; fontane što bi da zasene i sam Rim; bašta sa nekoliko hiljada ruža od kojih se svake godine bira pobednica; žičara iz koje se pruža pogled na ceo grad…
Ali, Madrid nije samo to. Španija je država sa sedamnaest oblasti koje imaju lokalnu vlast i – Madridom. To je sedište države, prestonica, ali i centar onoga što se ne zove ni republika ni autonomna pokrajina već samo – Madrid. Oblast sa nekoliko desetina gradova oko onog glavnog, na čak 8000 kvadratnih kilometara sa pet i po miliona stanovnika, tek nešto malo manja od naše države.
Ono što krasi oblast Madrid je Kolmenar Vijeho (Colmenar Viejo – Stari Kolmenar, postoji i novi u Andaluziji), gradić na petnaestak kilometara od prestonice (auto-put se ne plaća), sa 45.000 stanovnika. U njemu nema kuća sa više od četiri sprata, ima više kafana po glavi stanovnika nego Beograd, a mi volimo da se hvalimo kako smo kafanska nacija; grad ima i pozorište, nezaobilaznu arenu za borbu s bikovima (odigravaju se samo dva puta godišnje, a preduzimljiva gradska uprava ovde organizuje i rok koncerte, razna druga dešavanja), nekoliko letnjih bioskopskih sala, hipermarkete na kojima bi im pozavideli i najveći beogradski, brzu železnicu na svakih pola sata do Madrida i nazad (koja uopšte nije isplativa, ali postoji samo za Kolmenarese), pijacu gde se niko neće osetiti ugroženim ako kupite samo tri ljute papričice koje će vam uredno izmeriti… Ima još mnogo toga malog što čini život veselim. Tapas, na primer, uz pivo ili vino (jedan evro), sledi i sendvičić ili salata s mesom, tortilja, paelja…
MAČ, MED I MANASTIR: Kolmen znači košnica, pa je logično očekivati da se ovde med toči potocima. Ono što je kuriozitet je vrsta meda. Verovatno samo ovde može da se proba med od bademovog cveta, jer ne znam da su igde drugde košnice postavljene na plantažama ispod bademovog drveta. Blago gorči, najsličniji je šumskom medu.
U okruženju ima nekoliko jedinstvenih građevina. Tu je rimsko groblje iz prvog veka nove ere, mavarsko iz vremena kada su Mavari ovde bili domaćini, a ne gosti; onda stanište Rodriga de Bivara, junaka koga je u nebeske visine uzneo Antoni Men u spektaklu El Sid, epsko-lirskoj priči o mačevanju i poljupcima. On (Čarlton Heston, junak mnogih superspektakala iz pedesetih) i ona (Sofija Loren u najboljim godinama) vole se, mačuju, planiraju zajedničku budućnost. Njen otac se protivi; on (El Sid) ga ubija, ona se zaklinje na osvetu, on proteruje Mavare iz Španije, ona mu sve oprašta… Naši roditelji nisu mogli da zadrže suze kada Sid odlazi u poslednju bitku i ulazi u legendu. Ključna bitka odigrala se na polju između košnica, a Sofija odlazi u manastir koji je u Kolmenaru. Maestralna građevina, lepša spolja no iznutra, koja svedoči o dva milenijuma istorije.
Španija je tradicionalno katolička zemlja. Bazilika u Kolmenaru je građena od 1560. do 1584. Sa vrha, tamo gde su zvonici, pogledom se da obuhvatiti ceo grad. Treba samo malo vremena da se posetilac navikne na to da sahat kula uredno obaveštava Kolmenarese koje je doba dana ili noći. To je ono što je ostalo, što se čuva i neguje. Sve drugo nastalo je mnogo kasnije.
NOVI KOLMENAR: Tros Kantos (Tros Cantos) je grad na pola puta između Kolmenara i Madrida. Nastao je pre samo dvadeset godina, po ugledu na moderne gradove, sve avenije i ulice seku se pod pravim uglom. Nekada je bio deo Kolmenara, sada je nezavisan. Tipičan industrijski gradić ne bi bio vredan pažnje da nije jedne sitnice. Iako su ovde najveće automehaničarske radnje u madridskom okrugu, od Kolmenara, preko „Tri glasa“, sve do Madrida vodi biciklistička staza, paralelna sa auto-putem. I puna je biciklista (više od dve decenije bilo je potrebno da Beograd dobije prvu biciklističku stazu uz obale Dunava i Save, zaslugom Zorana Đinđića; neki opozicionari tada su govorili kako se „dok mi rešavamo istorijska pitanja on bakće nekakvim biciklističkim stazama“).
Novi Kolmenar, sa samo 45.000 stanovnika, ima bazen, uz njega i dva teniska terena, košarkaški, odbojkaški, fudbalski, i restoran, dakako. U bajkovitom okruženju koje bez prestanka nadleću rode, a ptičice najsličnije vrapcima sleću na stolove, Migel Anhel Greso je ušao u novi posao. Prodaja motornih bicikala zavisi od sezone, seks-šop više ni tamo (kao ni ovde) nije probitačna delatnost, pa je Migel rešio da se oproba i u ugostiteljstvu, uz pomoć majke Izabel Greso Kabrijam i sestre Izabel Greso. Potonju je teško videti u restoranu. Nana, kako je zovu, glavna je kuvarica, šefica od varjače i majstor za paelju: od tri vrste rakova i škampi, isto toliko školjki, uz to pilećeg i zečijeg mesa. Kada je u beogradskom hotelu Hajat gostovao madridski Hajat, kuvar je pred našim očima pripremao paelju. Nana ga je prestigla za onoliko koraka koliko je bilo mesa u njenoj paelji.
Ovde se priprema i sepia (muzgavac, nešto između lignje i sipe) sa belim lukom i peršunom, gula (rezanci od plodova mora) sa pikantnim sosom. Svakog vikenda Migel organizuje roštiljijadu. Ogromni tanjiri sa kobasicama, krvavicama, belim pilećim mesom, ražnjićima, svežom pancetom, uz neograničene količine sangrije. Ko je ikada probao našu verziju ovog slatkog vina sa voćem, mogao je samo da stekne pogrešan utisak. Prava sangrija, sa limunom i ostalim sezonskim voćem, može da se popije samo u Španiji ili Portugaliji, to je njihovo nacionalno piće. Vino se pravi na tradicionalan način, ne u drvenim, nego u keramičkim sudovima.
KARNEVAL VAN VREMENA: Iako je ovo deo Španije odakle se ni rode ni laste ne sele na jug, jer su već na jugu, februar, vreme povorki sa popovima i spaljivanjem lutaka, ume da bude hladan. Ponekad pada i kiša (sneg vrlo retko), bude nekoliko stepeni iznad nule, vlaga. Onda su se prošle godine Kolmenaresi povezali i preko društvenih mreža počeli gradonačelnika da zasipaju zahtevima da im se organizuje i jedan letnji karneval, jedini u Španiji. Gradonačelnik, čovek koji pre svega vodi računa o interesima sugrađana (i o sledećim izborima, naravno), rekao je: „U redu. Od grada ćete dobiti logističku podršku, vi organizujte sve ostalo!“
Prošle godine ogranizovan je prvi građanski karneval. Šile su se haljine, ljudi su se maskirali u vitezove, policajce, princeze, bebe, neki momci su napravili koš na točkovima i poigravali se u dresovima NBA lige. U Španiji se kolica za samoposlugu uzimaju tako što se jedan evro ubaci da bi se kolica otključala, kada se vrate kolica vraća se i novac. Neki momci su uzeli petora kolica, napravili vozić, napunili ga pićem, obukli se u uniforme zaposlenih u hipermarketu i tako krenuli kroz grad. Onda su došli pravi zaposleni i rekli im da za jedan evro ne mogu da kupe kolica; momci su pokupili svoje piće, ljudi iz hipermarketa svoja kolica, bez svađe. Na glavnom trgu, gde je centar događanja, postoje samo dva kafića. Pošto se piće troši u potocima, gazda je rešio da iskoristi priliku – nema upotrebe toaleta ako niste kod njega kupili piće. Raskalašni momci i devojke napravili su nužnik od celog kafića, pa je gazda prestao da uslovljava bilo šta.
Po slobodnoj proceni, svaki treći stanovnik Kolmenara i okolnih sela bio je na karnevalu ove godine. Kolona koja je krenula od jednog do drugog trga (udaljenih oko kilometar), ulicom koja je široka oko sedam metara, išla je više od sat. Bilo je i dece u kolicima, vremešnih ljudi, kućnih ljubimaca. I nikakvih svađa, o tučama i da ne govorimo. „Mi smo u krizi“, kažu Kolmenaresi. „Ne znate vi šta je to kriza“, odgovorio sam im.
