Sve će to razum pozlatiti

Letos smo pisali o srpskom mega-talasu televizijskih serija, a povodom dvadeset i kusur serija koje su bile u različitim fazama postprodukcije. Razmahana produkcija obeležila je i upravo završenu jesen i, na osnovu onog što smo videli, pokazala da se nismo odmakli od očekivanog i predviđenog.

Radio televizija Srbije je sa serijom Grupa nastavila niz vrlo dobrih radova iz podžanra kriminalističkih priča, a ovo ostvarenje je na scenu i pred oči javnosti donelo par desetina novih i novijih rediteljskih, scenarističkih i, srećom (pošto je zahtevniji i upućeniji deo publike u nas postao posebno osetljiv po pitanju boljke ziherške podele uloga i ponavljanja istih glumačkih lica iz serije u seriju, sa kanala na kanal), glumačkih imena mlađih generacija. Tu je i Dug moru, serija u režiji Gorana Gajića, takođe sa programa RTS-a, koja je, pak, izašla sa začudnom i dovoljno primamljivom ovdašnjom varijacijom na postavke poznate unutar nordic noir talasa. Televizija Pink je igrala na sigurnije adute – istorijsku sapunicu Crveni mesec i blago komičnu dramu na temu trvenja na relacijama ruralno-urbano Preživeti Beograd. Srpsko viđenje sitkoma, oličeno u serijama Neka ide život i Slatke muke, ukazuje da ovdašnji TV stvaraoci imaju još dosta toga da nauče ako je krajnji cilj da dobace do lakoće i zavodljivosti anglosaksonskih uzora. Osim narečenog, izrazito je zanimljiv slučaj druge sezone serije Senke nad Balkanom, koja je (za ovdašnje pojmove i uzuse) pionirski prokrčila novije staze za plasman, što definitivno može biti od koristi mnogima koji tek stupaju u virove ove inflacije proizvoda serijskog sadržaja u Srbiji. Na planu ponuđenog, Senke nad Balkanom su uspešno nadogradile ono što je prepoznato kao kvalitet i krupan adut po pitanju zamisli, pristupa i izrade u slučaju početne sezone, a serija Besa je u ovom nedavnom emitovanju sa „tradicionalnijih“, odn osno, nacionalnih frekvencija privukla dodatnu pažnju osvedočenih i novopridošlih poštovatelja i obožavatelja aktuelnog i, kanda, nezaustavljivog serijskog buma u našoj zemlji.

PRIMERI DOBRE PRAKSE

Ukupna slika je, dakle, preovlađujuće pozitivna, ali svakako ima prostora za unapređenje i dodatno profilisanje, pa čak i odvažnije slobodarsko poigravanje datostima unutar postojećeg produkciono-proizvodnog sistema, ma koliko se on činio ograničavajućim čak i u ovom zlatnom dobu te grane industrije zabave u Srbiji. Uvek je moguće a katkad i posve delotvorno preuzeti (i, što je iznimno značajno, prilagoditi) primere dobrih praksi sa iskusnijih i verziranijih adresa. Na primer, koncept scenarističke sobe (writers’ room) gde različiti scenaristi i zaista rade zajedno i istovremeno na jednom scenariju, lagano pušta korenje i u ovdašnjem poimanju savremenog scenarističkog i/ili dramaturškog rada, a sva je prilika da se u punom obimu ovde uvodi i primi i postavka poznata kao content hub (združeni rad na razvoju sadržaja u svim domenima i aspektima pod jednim „krovom“, od početne ideje do završnog oblika ili izgleda). Naravno, bez doslovnog prepisivanja tuđih i gotovih rešenja i uz uvažavanje lokalnih postavki, navika i ograničenja (ima mogućih uzora već i u komšiluku – recimo, uspešna i tražena serija Novine u produkciji hrvatske kuće Drugi plan). Suzimo li, pak, vizir samo na nove ili skore srpske premijerne serije, ilustraciju bismo mogli da nađemo i u primeru tri, reklo bi se, upadljivo ambiciozne nove dramske serije, čije snimanje je uveliko u toku i koje će uskoro stići pred gledaoce.

Serije Tajkun, Klan i Močvara, koje nastaju pod okriljem iste, novopokrenute produkcijske kuće „Firefly“, a iz koje, između ostalog, u doglednoj budućnosti najavljuju i serijske adaptacije romana Besnilo Borislava Pekića, Konstantinovo raskršće Dejana Stojiljkovića, memoara Žarka Lauševića…, čedo su narečenog content hub pristupa, a, osim toga, očitavaju i zanimljivu i svakako potentnu odluku – da se ozbiljan i ambiciozan serijski sadržaj upotpuni angažmanom viđenih i cenjenih filmskih stvaralaca sa ovih prostora. Tu već možemo pričati o hvatanju priključka sa svetskim trendom, primetnom u toj kreativnoj fuziji serija i filma, kao starijeg mada možda u ovom trenutku posustalog, ali i dalje prestižnijeg starijeg im brata. Uz sve već pomenuto, te tri serije spaja i pripadnost kriminalističkom žanru, ali, srećom, iz različitih uglova.

Tako seriju Tajkun, koja će, sva je prilika, prva (već na proleće) pred gledaoce, režira Miroslav Miša Terzić, reditelj hvaljenih filmova Ustanička ulica i Šavovi (koji su zimus požnjeli dve nagrade na Berlinskom filmskom festivalu), dok je scenario delo najuposlenijeg srpskog scenariste svoje i obližnjih generacija – Đorđa Milosavljevića. Direktor fotografije je Radan Popović, snimatelj čuvenih filmova Kako je propao rokenrol i Crni bombarder i stalni saradnik slavnog i voljenog američkog reditelja, Aleksandera Pejna. Tajkun je zamišljen i opisan kao kombinacija trilera i porodične drame. U centru priče je Vladan Simonović, u Srbiji omražen zbog bogatstva koje je stekao tokom raspada Jugoslavije. S obzirom da je ranije iz senke mogao da upravlja svojom kompanijom, a donekle i privredom cele zemlje, političari na vlasti sada ga po potrebi stavljaju na svojevrsni stub srama, koristeći ga za jačanje svog političkog autoriteta… Naslovnu ulogu tumači Dragan Bjelogrlić, a tu su i Tihana Lazović, Vuk Jovanović, Branislav Trifunović, Marko Baćović, Hana Selimović, Neven Bujić, Vanja Nenadić, Dubravka Kovjanić, Ivan Đorđević, Miloš Petrović Trojpec, Rade Marković, Minja Peković, Olga Odanović, Anita Mančić, Toni Mihajlovski, Jelena Đokić, Svetozar Cvetković…

AKCIJA I TRILER

Serija Klan nastaje po scenariju i u režiji Slobodana Skerlića, poznatog po režiji filmova Do koske i Top je bio vreo. Direktorka fotografije je Maja Radošević, zapažena po snimateljskom radu u filmovima Vlažnost, Pored mene i Ajvar. U fokusu priče su dva provincijalna probisveta koji, uprkos brojnim preprekama, uspevaju da se svojim beskrupuloznim i surovim akcijama uzdignu u sam vrh podzemlja… Najznačajnije uloge tumače: Aleksandar Dimitrijević, Nedim Nezirović, Vladimir Kovačević, Nenad Popović, Mladen Sovilj, Ivan Zarić, Stojan Đorđević, Sava Stojanović, Uroš Jovčić, Miloš Tanasković, Miloš Petrović Trojpec, Dejan Karlečik, Feđa Štukan.

Povodom serije Močvara, možemo da govorimo i o izrazito voljenoj, ali i prilično zahtevnoj podvrsti, whodunit trileru (priči u kojoj se, između ostalog, traga za počiniteljem ubistva/ubistava). Radnja Močvare prati inspektora Nikolu, bivšeg huligana, koji mora da se suoči sa svojom mračnom prošlošću i svim njenim tajnama kako bi otkrio manijakalnog ubicu, koji je na izuzetno surov, ritualan način ubio tri žene, a dostupna najava sugeriše i da je „isto tako, ovo i priča o ljudima koji su istovremeno spasitelji i mučitelji, žrtve i dželati. Ovo je najzad i priča o jednom gradu koji lagano tone u močvaru svoje prošlosti“. Močvaru režira Oleg Novković, reditelj filmova Kaži zašto me ostavi, Normalni ljudi, Sutra ujutro, Beli beli svet, Otadžbina…, a autorka scenarija je njegova česta saradnica, cenjena i tražena dramska spisateljica Milena Marković. Direktor fotografije je Miladin Čolaković (Beli beli svet, Ustanička ulica, Izgrednici, Realna priča…), a najznačajnije uloge igraju Goran Bogdan, Srđan Trifunović, Boris Isaković, Dejan Dedić, Nada Šargin, Marta Bjelica i Dubravka Kovjanić.

Scenaristička soba, kao i hub pristup u svojih nekoliko dostupnih varijacija, pokazali su se plodotvornima i u manje-više bliskim nam produkcionim i prikazivačkim okolnostima, tako da primere zanimljivih i kvalitetnih novijih serija imamo u gotovo svim državama unutar prstena Centralne i Istočne Evrope, gde je, doduše, pominjana evolucija dostignuta uz prisustvo i mentorski nadzor velikih igrača, poput gotovo nepogrešivog HBO-a. U trku na tom polju ovdašnji kreativci i producenti ulaze sa krupnom prednošću već vidno utabane staze, samo je još potrebno u potpunosti sagledati svoje mogućnosti i potrebe, kao i stvarne kapacitete ovog tržišta i, pritom, ono potvrđeno učinkovito na univerzalnom nivou vešto preinačiti u lokalni kontekst. Što jeste zahtevno, ali i posve moguće.