Svakom gostu dva i po dana dosta

Otvaranje prema svetu, koje intenzivno traje već godinu dana, podrazumeva menjanje mnogih navika, načina razmišljanja i prilagođavanje standardima onog sveta u koji bismo želeli da se uključimo. Tako se dogodilo da strani gosti počinu da posećuju Beograd u mnogo većoj meri nego ranijih godina i sa drugačijim namerama. Humanitarce, novinare i retke sportske ekipe jedine strane goste u poslednjih deset godina – počinju da zamenjuju ljudi iz poslovnog i diplomatskog sveta koji ispituju mogućnosti za ostvarivanje poslovne saradnje sa ovdašnjim partnerima.

Pored njih, gosti beogradskih hotela su i mlađi ljudi koji se zadržavaju u Beogradu nekoliko dana pre nego što nastave svoje putovanje ka željenom cilju (a Beograd to još uvek nikome nije). Da li će se neko duže zadržati u gradu zavisi od toga šta zanimljivo ovde može da pronađe. Kratko istraživanje pokazalo je da ako se neko odluči da ostane duže u Beogradu a nije predstavnik neke velike firme koja mu omogućava da odsedne u skupom hotelu, lako može da se nađe na belome hlebu.

Počećemo od toga da u centru grada mora da pokaže veliku snalažljivost i upornost ne bi li pronašao info-centar Turističke organizacije Beograda, inače diskretno smešten u prolazu ispod Palate „Albanija“. Tamo će naići na zaista ljubazno osoblje koje zna strane jezike, ali koje sem mape grada i nekoliko flajera nema bogznašta da ponudi. Gospođa koja radi u pomenutom centru rekla nam je da ih turisti nekako pronalaze jer dolaze dobro informisani i opskrbljeni ozbiljnim vodičima u kojima piše sve što je potrebno. Ona smatra da mnogo toga nije dobro u organizaciji turističke ponude grada, ali ne zna kada će stvari biti poboljšane. Kaže da je ovog leta posle više godina prvi put videla redove turista ispred svoje poslovnice, što ukazuje na to da strani turisti i pokazuju interesovanje za nas. Saznali smo takođe da sa nekih 400-500 nemačkih maraka teško da možete ostati u gradu duže od par dana.

BEZ HOSTELA: U Beogradu nema tzv. omladinskih hotela – hostela, nema ni privatnog smeštaja, što su uobičajeni oblici turističke ponude. Specifičnost ovdašnje ponude ogleda se i u dvostrukim cenama hotelskog smeštaja. U gradu postoji više od 30 hotela različite klase u kojima se cene noćenja kreću od 30 (Mihajlovac) do 500 nemačkih maraka (Hajat) za jednokrevetnu sobu. To su cene za strane goste, dok su za domaće nešto niže (najčešće duplo niže). Nadležni ovu razliku pravdaju malom platežnom moći domaćeg gosta. Cene su u stvarnosti više jer treba dodati i osiguranje i boravišnu taksu. S obzirom na to da u hotele nije ulagano godinama te da oni niže kategorije više liče na mehane, jasno je da će putnik iz inostranstva, koji ne može da plati najskuplju cenu u luksuznim hotelima, imati ozbiljnih problema da se pristojno smesti.

Ako se i smesti nekako (makar na klupu u nekom parku, kako duhovito preporučuju urednici jedne od publikacija namenjenih stranim gostima) putnik neće moći lako da odabere vodič kroz grad, jer takav vodič kod nas ne postoji više od dvadeset godina. Takođe, ne postoji ni program organizovanja dolaska većih grupa turista, a i kada ga ima, to je više na nivou incidenta nego što je odraz jasne strategije. Stiče se utisak da je sva pažnja u ovom periodu usmerena na ono što se zove poslovni turizam, pa hoteli najviše klase najbolje posluju i iskorišćenost kapaciteta im je preko 70%, a pružaju gostima uslugu na nivou bilo kog hotela više klase u svetu. Gost se u Beogradu u proseku zadržava 2,4 noćenja, što znači da ostaje samo onoliko koliko je neophodno da bi se obavio posao, bez pokazivanja naročitog interesovanja za grad.

Kako rešiti probleme koji postoje i kakva je strategija razvoja turizma u Beogradu, pokušali smo da saznamo u Turističkoj organizaciji Beograda, gradskom Sekretarijatu za privredu – sektor turizam, i u republičkom Ministarstvu trgovine, turizma i usluga. Gospodin Radomir Stojanović, pomoćnik gradskog sekretara, ističe da Beograd ima sasvim dovoljno hotelskih kapaciteta i ovakav stav zasniva na činjenici da je sadašnja ukupna iskorišćenost nesto iznad 30 posto. Smatra da u Beogradu ima dovoljno dobrih i visokokvalitetnih hotela, ali se za neke od njih nije dovoljno čulo i navodi kao primer hotele Turist, Park i N.

PRIORITETI: Kao prioritete u sektoru turizma gospodin Stojanović navodi poslovni, kongresni i tranzitni turizam. U Gradskoj upravi smatraju da će Beograd postati važno čvorište ekonomskih tokova u regionu, što će privlačiti brojne strane delegacije i pojedince. Uz to ide i organizovanje raznih kongresa, sajmova i sličnih manifestacija, ali je za njihovu organizaciju potrebno nekoliko godina priprema. Gospodin Stojanović se složio i sa našom primedbom da pravi turizam u gradu ne postoji i da za tu vrstu poslovanja nema pravog ambijenta, i istakao glavne nedostatke: nema pravih turističkih grupa, vizni režim je još uvek oštar, nedostaju nam omladinski hoteli, „mada za onaj što je letos radio kažu da je bio odličan“, nema privatnog smeštaja i tako dalje. On misli da bi takođe trebalo raditi više na promociji grada u svetu i navodi da se Beograd već predstavio na sajmovima u Beču i Berlinu, a da slede pojavljivanja u Solunu i Londonu. Naša zamerka je bila upućena na lokaciju info-centara (njihovu nedovoljnu istaknutost) kao i na njihov nedovoljan broj u samom gradu. Tu se pojavljuje problem poslovnog prostora, odnosno nemogućnost pronalaženja novih lokacija u centru grada. Naravno, problem budžeta je i ovde prisutan, jer dok recimo Beč za turizam godišnje izdvaja trideset miliona, Beograd „dobaci“ do četiristo hiljada nemačkih maraka. Gospodin Stojanović napominje da dobra volja postoji, ali da su im ruke često vezane zbog nedostatka sredstava. Projekti na kojima sada radi ovaj sekretarijat tiču se obnavljanja Skadarlije, Avale i pokušaja uključivanja rubnih delova grada u turističku ponudu. Saradnja sa Sekretarijatom za kulturu postoji, ali nema zajedničkih projekata.

U Ministarstvu trgovine, turizma i usluga razgovarali smo sa savetnikom ministra Milosavljevića gospodinom Sinišom Perićem. On nam je rekao da je najaktuelnija tema privatizacija hotela po novom zakonu i da se već pojavljuju zainteresovani za ulaganje u ovu granu privrede. Kaže da ima i domaćih i stranih interesenata i da će hotele kupiti oni koji ponude najviše. „Činjenica je da ne treba mnogo očekivati ako se imaju u vidu u kakvom su stanju naši hoteli, ali se u proces privatizacije moramo upustiti jer bez toga neće biti moguće ostvariti bilo kakav napredak“ –gospodin Perić. Dodaje još da je to glavna strategija Vlade, jer je to jedini način da se dođe do nekog početnog kapitala i omogući obnavljanje onoga što je zapušteno. U Ministarstvu smatraju da za većinu beogradskih hotela neće biti nikakvih problema, odnosno da će se naći pravi investitor, a država će ga obavezati samo da ne menja namenu objektu. Da li će potencijalni kupac praviti ekskluzivne apartmane ili hostele, to je njegova odluka i u takve stvari se država neće mešati.

U Privrednoj komori grada napravljen je projekat budućih lokacija za nove hotele koje će, takođe, biti ponuđene potencijalnim investitorima. To su ugao Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, okretnica u Rajićevoj, okolina Hrama sv. Save.

KRSTARENJE DUNAVOM: Ako želimo da dođemo do evropskog nivoa usluga, najpre je potrebno stvoriti infrastrukturu. S tim u vezi, ovo ministarstvo nije konkurisalo na Donatorskoj konferenciji sa posebnim projektima iz oblasti turizma jer se smatra da su mnogo važnija pitanja izgradnja putne i komunalne infrastrukture. Gospodin Perić takođe smatra da zasad možemo ozbiljno da računamo na poslovni, kongresni i tranzitni turizam, a da će ostali vidovi lagano dolaziti na red. U planu je obnavljanje rečnog turizma (nekada je samo u letnjem periodu Beograd posećivalo oko 20.000 turista koji su krstarili Dunavom), sređivanje marine i Jahting kluba.

Za razliku od nekih prošlih vremena kada smo organizovali razna prvenstva, kongrese, svetske manifestacije, sada je nastupio period otrežnjenja i samosagledavanja. Nismo turistička Meka, nedostaje nam mnogo toga, u većini slučajeva to su detalji bitni za stvaranje imidža jednog grada – da bismo se pridružili gradovima kakvi su Budimpešta ili Prag. Čini se da u prošlosti nije bilo volje da se stvari postave na pravo mesto i da se apsolutno sve što imamo iskoristi u promotivne svrhe. Nova vlast se ne upušta u megalomanske zahvate i ne zanosi izgradnjom grandioznih zdanja, ali se čini da joj nedostaje prave spremnosti i hrabrosti da odlučnije počne da rešava bar ona sitnija pitanja. Čini se da opet ne znamo kako da se predstavimo, ili da nam to nije ni važno osim kada su nam gosti visoki zvaničnici.

Možda bismo mogli da ponudimo i nešto što nije na nivou standarda razvijenih zemalja, a što nas predstavlja u realnijem svetlu. Svakako je još dosta vremena potrebno da bismo stvorili i predstavili identitet ovoga grada. A možda njegov pravi lik čini sve ono što u njemunije reprezentativno.