Suze i žalopojke ne rešavaju probleme

Tačno sedam dana pred „istorijski“ meč sa Francuskom (9. 9. ‘09. u devet!) selektor reprezentacije Srbije Radomir Antić govori za „Vreme“ o svojim viđenjima srpskog i svetskog fudbala.

„VREME„: Kakav je utisak posle godine na čelu reprezentacije Srbije? Javnost je prezadovoljna, ali zanimljivije je kako vi vidite protekli period?

RADOMIR ANTIĆ: Kada sam prihvatio ovaj posao, rekao sam sebi da moj zadatak neće biti samo sastavljanje tima za utakmice. Posle mnogo godina u inostranstvu i rada u velikim španskim klubovima osećao sam, bez lažne skromnosti, da mogu da pomognem srpskom fudbalu na razne načine i bio sam spreman da znanje i iskustvo stavim u službu našeg fudbala. Tokom tih 12 meseci održao sam desetak predavanja, išao u Čačak, Banjaluku, na Fakultet za fizičko vaspitanje, Višu trenersku školu… Uporedo s tim, zajedno sa igračima, radio sam na stvarima koje nisu samo fudbal. Stvarali smo ambijent, jačali međusobne odnose, sticali poverenje naroda, išli u škole, obišli klub naših ljudi u Beču… Poverenje i ugled se lako gube, a teško stiču. Čini mi se da smo na dobrom putu jer gde god se pojavim osećam neku pozitivnu energiju kod ljudi. Nešto se pomera, sporo, ali se pomera. Pogledajte letošnju posetu na utakmicama Partizana i Zvezde u evropskim kupovima. I to bez ijednog incidenta.

Svi se slažu da je Radomir Antić preporodio reprezentaciju i baš zato se nameće pitanje zašto to nije učinio ranije. Koliko znam, u protekloj deceniji nekoliko puta nuđena vam je ista uloga?

Ne bih se mnogo bavio prošlošću… Došao sam kad sam procenio da je pravi trenutak. Nisam siguran koliko je u prethodnim kontaktima bilo iskrenosti a koliko priča za javnost. Kao što ne volim poređenja, ne volim ni prošlost ni suze zbog ovoga ili onoga što nije urađeno. Suze nikada ne rešavaju problem.

A šta ga rešava?

Dijagnoza. Polazim od činjenice da sagledavanje problema znači bar upola njegovo rešavanje.

Kako ste rešavali problem igre i rezultata reprezentacije?

Imam svoju viziju fudbala, ali ona često nije dovoljna. Pitao sam se kakvi smo mi Srbi, šta bi navijači želeli da vide, čime bi se ponosili? Analizirajući srpski mentalitet zaključio sam da će fudbalski narod ceniti hrabrost i odlučnost, nikako inferiornost. Kriza nije i neće biti izgovor. Sećam se reči jednog prijatelja Argentinca koji je na primedbu o svetskoj ekonomskoj krizi rekao: „Pa mi smo stalno u krizi, ali i dalje igramo dobar fudbal.“ Mi smo slični Argentincima, stalno smo u teškoćama. Zato tako i igramo, napadački. Dok sam ja selektor, nijednu utakmicu nećemo početi inferiorno, što ne znači da ne poštujemo rivale. Jednostavno, bavimo se sobom, važno je kako mi igramo.

Kako birate igrače? U svakom klubu ste afirmisali nekog fudbalera, u Atletiku Milinka Pantića, u Barseloni Ćavija, u Ovijedu Jokanovića, sada u reprezentaciji Obradovića, Milijaša, Subotića, Ninkovića, stižu Matić i Milinković…?

Trener mora da ima viziju igre, jer fudbal je vizija a ne trenutak. Mogućnost ponavljanja mora biti ispred uspeha ili neuspeha jedne akcije ili jednog rezultata. Talenat mora da ima kontinuitet. Ja imam viziju prema kojoj biram igrače sa karakteristikama da je ispune.

Reprezentacija je na dobrom putu da ode na Svetsko prvenstvo, ali šta ćemo sa domaćim fudbalom?

Kao i u državi, svako mora da čisti pred svojom kućom. Ne možemo se stalno i u svemu porediti sa inostranstvom. Sad čitam kako svi kukaju što Partizan nije prošao u Ligu šampiona. S kojim resursima da prođe? Tako što je sa visinskih priprema sišao i odigrao kvalifikacije? Jedan Atletiko Madrid je pre mečeva sa Panatinaikosom igrao u Lisabonu, sa Arsenalom, sa Totenhemom, imao je seriju jakih utakmica i spreman stigao na dvomeč sa Grcima… Ne može se napredovati bez jakih utakmica, jakog takmičenja.

Da li je, možda, izlaz u nekoj konfederalnoj ligi, kao u košarci?

Prvo treba rešiti osnovno pitanje, a to je rad sa mladima. Prošle godine je u nekim našim klubovima bilo i po 15 stranaca. Druga tendencija je vraćanje igrača veterana. Treći problem su kadrovi, od školovanja do želje za usavršavanjem.

Kada sam se prošle godine vratio sa EP-a u Austriji, gde je trijumfovala Španija zahvaljujući neverovatnoj pas-igri, spremio sam, pun oduševljenja, predavanje za naše trenere, a došla su četvorica… A Barselona je pas-igrom, u kojoj mi jako zaostajemo, obeležila prošlu sezonu. To što je neko igrao fudbal nije garancija da će biti i dobar trener jer naš posao nije samo pokazati kako se šutira lopta, već trener mora da bude i psiholog i pedagog i fiziolog…

Šta još treba uraditi da se još više učvrsti kult reprezentacije?

Moraju još više da se poštuju reprezentativci! Naši fudbaleri su u prošloj sezoni, sa veoma zapaženim ulogama, osvajali nacionalna prvenstva i kupove u Engleskoj, Italiji, Belgiji, Ukrajini… To mora više da se ističe. Vidić ili Stanković moraju ovde da budu više cenjeni nego u Engleskoj i Italiji jednostavno zato što su naši. Umesto toga, često su u prvom planu neke aferice ili preuveličani incidenti.

Šta mislite o letošnjim ogromnim transferima, pre svega u Real Madridu?

To je legitiman i očito moguć način rada i ne vidim ništa loše u tome. Real Madrid će svuda gde se pojavi puniti stadione, ali će čitave sezone igrati pod pritiskom da „mora“ da stigne do finala Lige šampiona jer se igra u Madridu. Osim toga, to što radi Real Madrid ne mogu da slede drugi klubovi. Na drugoj strani imamo model Barselone, koja ima gomilu igrača iz sopstvene škole. U predsezoni je čak 14 igrača poniklih u klubu dalo golove za Barselonu.

Poznati ste kao stručnjak koji mnogo pažnje posvećuje savremenoj tehnologiji, što baš nije karakteristično za trenere vašeg životnog i trenerskog iskustva. Koliko vremena dnevno posvećujete fudbalu i koliko utakmica vidite za vikend?

Fudbal je moj život, ne samo moj posao već i moja strast. Srećan sam zbog posla koji radim i stalno pokušavam da nađem nešto novo, da naučim, saznam… Sigurno vikendom vidim petnaestak utakmica, a puno koristim internet, DVD i ostala tehnička pomagala. Ja sam još pre pojave interneta koristio dijagrame i dijapozitive! Informacija je prvi argument i kriterijum za donošenje bilo koje odluke. U FS-u Srbije odlično sarađujemo sa nemačkom firmom Amisco, koja nam radi sjajne pojedinačne i kolektivne analize i to nam mnogo pomaže u radu.

Verujete li u tradiciju? Pitam zbog činjenice da smo u zvaničnim takmičenjima uvek dobro prolazili sa Francuskom…

Rekao sam da ne volim poređenja. Drugačija su vremena i različiti uslovi, a ja sam još kao mali naučio da se ne sabiraju dve babe i dve žabe…

A da li ste sujeverni? Imate li neke manje ili veće „fobije“ ili sitne rituale pred utakmicu?

Ne bih rekao… Moj najveći ritual je popodnevna sijesta, španski termin za mali dremež posle ručka.

Na dan utakmice obavezno malo odspavam. Ako me pitate kako mogu da spavam pred važan meč, reći ću vam da mogu ako sam siguran da sam sa svoje strane učinio sve da posao odradimo kako treba. Ako ništa nije propušteno ili prepušteno slučaju, miran sam i mogu da odspavam.

Da li u činjenici da ste na funkciji selektora, sa mnogo boljim rezultatima, nasledili Havijera Klementea, sa kojim niste u dobrim odnosima, vidite i „prst sudbine„?

Rekoh da ne volim da se bavim prošlošću… Što više radim, imam više sreće! Ja ne bih bio ja kada ne bih poštovao stavove i principe koje imam u životu.

Neki vas smatraju previše samouverenim?

Ja jesam samouveren i ne vidim ništa loše u tome. Mnogo sam uložio u sebe, radio sam na sebi i kao treneru i kao čoveku i smatram da imam neophodnu sportsku kulturu na nivou zahteva posla kojim se bavim. Sebi sam uvek zadavao teške zadatke, naročito u kriznim situacijama u kojima se najviše stiče samopouzdanje. Moja samouverenost proizlazi iz moje posvećenosti poslu.

I za kraj, jedno hipotetičko pitanje. Ako se plasiramo na Svetsko prvenstvo, da li ambicije mogu biti veće od prostog učešća, kao pre četiri godine u Nemačkoj?

Do Južne Afrike se stiže ponavljanjem, a mi smo na dobrom putu. Imamo rezultate, ali takođe i perspektivu i ambicije.

Tradicija uz »orlove«

Dokumentacija kaže da su „tri Jugoslavije“ (Kraljevina, FNRJ i SFRJ) i Srbija igrale sa Francuskom 27 puta. Bilans je izjednačen, po 10 pobeda uz 7 remija i nešto povoljniju gol-razliku za „trikolore“, 40:43. Međutim, naši fudbaleri bili su mnogo uspešniji u zvaničnim, takmičarskim utakmicama. Za svetska i evropska prvenstva, ili na njima, igrali smo 13 puta a bilans je 7 pobeda naših igrača, 4 remija i samo dva poraza, uključujući i onaj jesenas u Parizu (1:2). Gol-razlika je 23:15 za naše fudbalere. U kvalifikacijama za SP 1950. bilo je dva puta 1:1 pa je u Firenci igrana majstorica koju je Jugoslavija dobila sa 3:2 golom Bobe Mihajlovića u produžetku. Posle smo ih pobeđivali sa 1:0 na prvenstvima sveta u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. Jedini neuspeh zabeležen je u kvalifikacijama za SP 1966. u Engleskoj, ali „krivci“ su bili Norvežani koji su nas pobedili u Oslu sa 3:0. Međusobni susreti završeni su minimalnim pobedama domaćina u Beogradu, odnosno Parizu. U aprilu 1968. u četvrtfinalu Kupa evropskih nacija bilo je 1:1 u Marselju i 5:1 u Beogradu, 1988. u kvalifikacijama za SPO u Italiji 1990. pobedili smo u Beogradu sa 3:2 dok je u Parizu bilo 0:0. Poslednji meč igran je prošle godine na „Sen Deniju“, bilo je 2:1 za Francuze, ali ima i revanš…