Srećan 80. rođendan, dragi Kit!

Ako ste ikada voleli rokenrol, udisali iz sve snage unutrašnjost kartonskih omota ploča u svom adolescentnom dobu, kao i onu specijalnu, providnu kesu, unutar koje se LP samo nazire, tek da – ničim izazvani – strastveno omirišete svoju prvu, najjaču dozu vinila, tik pred „puštanje“ tek kupljene longplejke – The Rolling Stones su vam svakako bili obavezna literatura, životna faza i lektira, gradivo za svakodnevno „odgovaranje“ na nekom važnom gradskom ćoškiću, talisman otkačenosti, nafora čistog rok ushićenja. Jer, postave The Rolling Stonesa morali ste da znate u prste, bez sve šale, u pô noći što bi se reklo, nazive albuma pod obavezno, a godine izdavanja ploča, spiskove pesama, pridružene muzičare, čuvene bootlege i tako to – podrazumeva se već.

Oho, ne znaš za album „Get Yer Ya-Ya’s Out!“, nisi čula njihovu „The Spider and the Fly“, a šta kažeš za „Metamorphosis“ i „Handsome Girls“? Ukratko, „(I Can’t Get No) Satisfaction“ nije bila dovoljna kao propusnica u visoko društvo odraslih sledbenika. Ako imaš trinaest godina u 1980-im, i devojčica si koja ide u muzičku školu, ima sve petice i na vreme se iz grada vraća kući – baš si morala da se dokažeš pred lokalnim muškarčićima što čine rokenrol elitu tvog ličnog tinejdžerskog univerzuma. Onog momenta kad te oni prvi put značajno pogledaju sa izvesnim prepoznavanjem, onako kao da te, mislim, prvi put „stvarno“ vide, nakon svih onih prethodnih uzaludnih meseci prisustvovanja njihovoj mladićkoj samodovoljnosti, dok ti recituješ zadivljujuće podatke iz malog prsta – e, onda si zaista uspela u guyvilleu, što onomad reče Liz Fer.

Nema to, naravno, nikakve veze sa Kitom Ričardsom, glavnim gitaristom, autorom i jednim od osnivača The Rolling Stonesa. Čitaoci njegove autobiografije „Život“ od starta kapiraju kako je on – vetropir i probisvet navodno – sa ogromnom delikatnošću oduvek poštovao svaku svoju devojku i suprugu kao gospodaricu vlastitog svemira. A pride isto tako još i dragane svojih vrlih prijatelja. Jedini put kad je pokušao da prevari božanstvenu Anitu Palenberg, i to ni sa kim drugim dô sa Merijen Fejtful, tadašnjom devojkom svog kolege iz benda i najboljeg druga Mika Džegera, bilo je nakon Anitine – istinske ili samo pretpostavljene – afere sa Džegerom, tokom snimanja filma „Performance“, po Kitovom mišljenju podstaknute zlim uticajem scenariste i koreditelja Donalda Kemela.

Bilo kako bilo, Kit Ričards – dugogodišnji prvi na listi sledećih preminulih rok zvezda tokom 1970-ih –  neočekivano je preživeo sva zlokobna predviđanja i čak dospeo do svog 80-og rođendana, gotovo zdravstveno neokrnjen. Mik Džeger često ga je ranjavao tokom njihove „kotrljajuće“ kolaboracije, od ranih 1960-ih naovamo. Prisetimo se pomenutog erotskog incidenta sa Palenbergovom. Ili, možda „Live Aida“ polovinom 1980-ih: sa Ronijem Vudom i Bobom Dilanom kao glavnom zvezdom u društvu, Ričards je nastupio 13. jula 1985. u Filadelfiji, dok je Džeger istom prilikom plesao po ulicama sa Dejvidom Bouvijem („Dancing in the Streets“) i svlačio na sceni suknju Tini Tarner.

Bilo je dabome još nedoumica, nesporazuma, slabe komunikacije i Ričardsovih neuvijenih zameranja ser Miku Džegeru u narednim decenijama. Ah, toliko toga umemo da prigovorimo sebi najbližima, zar ne?

Ali, evo, Kit Ričards, nakon svih svojih muzičko-filmskih pustolovina, dočekuje 80-ti rođendan sa aktuelnom supugom Pati Hansen, manekenkom i glumicom, sa kojom ima dvoje dece, a troje sa legendarnom Anitom Palenberg (1942 – 2017). Zato njegov solo vokal u pesmi „Tell Me Straight“, na ovogodišnjem albumu The Rolling Stonesa „Hackney Diamonds“, još uvek oduševljava svojom iskrenošću, čistotom i privrženošću bazičnim idealima.

Dugo nam živeo, dragi Kit, ti neprevaziđeni rokenroleru!