Duda Ivković u NBA? Vest je prostrujala košarkaškim Beogradom kao prava senzacija. I bez definitivne potvrde, pa čak i da od cele priče ne bude ništa, tema se nametnula sama po sebi: mogu li najuspešniji evropski treneri, oni isti koji su stvorili asove koji danas blistaju u NBA, raditi u toj istoj ligi? Da li tendencija evropeizacije NBA podrazumeva u dogledno vreme i angažovanje trenera sa Starog kontinenta ili do daljnjeg sve ostaje na igračima? Pre nego što vidimo šta na tu temu kažu više nego kompetentni sagovornici „Vremena“, evo šta je tim povodom za naš list kazao Dušan Ivković. Na pitanje da li bi NBA mogla biti njegova sledeća trenerska stanica, popularni Duda kaže:
„Prvo što bih želeo da kažem jeste da meni, posle toliko godina trenerskog rada, ne treba nikakva reklama, čak ni tako zvučna kao što je moguć angažman u NBA. Da li ću sledeće sezone raditi u NBA ili ne, i nije toliko bitno. Mene, kao evropskog trenera, raduje činjenica da je jedan ugledni američki agent pre izvesnog vremena zatražio moju saglasnost da u moje ime razgovara s nekim NBA timovima koji bi mogli biti zainteresovani da me angažuju. To je cela priča.“
Ako dođe konkretna ponuda, kakav će odgovor biti?
„Ne volim da pričam o hipotetičkim varijantama. U ovom trenutku nerealno je da dođe do konkretizacije jer još nije završena ni regularna sezona, a kamoli plejof. Sačekajmo kraj sezone da vidimo šta će od svega biti.“
Da promenimo pitanje. Osećate li se sposobnim da trenirate jedan NBA tim?
„Da ne mislim tako, ne bih ni dao saglasnost za kontakte u svoje ime. Ako su evropski igrači hit u NBA, zašto oni koji su ih stvarali ne bi mogli uspešno da rade u NBA? Američko tržište je zrelo da se otvori za inostrane stručnjake jer je košarka van SAD, posebno u Evropi, u ekspanziji. Ja veoma cenim američke trenere, svi smo mi, na kraju krajeva učili od njih. Za razvoj jugoslovenske košarke neki od ključnih momenata bili su takozvane školske turneje po Americi kada su učili ne samo igrači nego i mi treneri. Međutim, to je bilo pre 30 godina, od tada su se mnoge stvari promenile, evropska košarka i evropski treneri su puno napredovali.“
Šta bi mogla biti najveća prepreka ako bi došlo do angažmana?
„Za mene lično to bi verovatno bio problem kontrole svega što je vezano za igru. Svi znaju da sam se ponekad odricao i vrhunskih igrača samo zato što se nisu uklapali u sredinu. Navikao sam da apsolutno kontrolišem svlačionicu, što u NBA ne bi bilo moguće na isti način. Verovatno bi bio neophodan neki kompromis, ali trenersku filozofiju ne bih nikako menjao. Sve je to pitanje ličnosti, da li možeš da se nametneš kao osoba koju igrači slušaju zato što joj veruju ili ne možeš. Ja sam siguran da bi nekolicina naših najboljih trenera, školovanih i iskusnih, mogla uspešno da radi u NBA. I siguran sam da bi doneli neke novitete koji bi bili osveženje za samu NBA.“
Dosadašnja istorija (trenerskog) odnosa NBA – Evropa poznaje samo dva slučaja trenera koji su samostalno radili sa obe strane okeana. Džordž Karl, danas jedan od najcenjenijih trenera u NBA (Sijetl), bio je početkom 90-ih godina trener Real Madrida, bez mnogo uspeha. Štaviše, njegovi metodi bili su ne samo neshvaćeni već i predmet sprdnje u košarkaškim krugovima Madrida. Neko nekoga nije razumeo, čovek je po povratku kući u NBA pokazao da zna svoj posao. Drugi slučaj je Majk D’Antoni, aktuelni trener Benetona iz Treviza. Ovaj italo-amerikanac je posle sjajne igračke i uspešnog početka trenerske karijere u Italiji 1996. otišao u Denver za pomoćnog trenera da bi 1997. samostalno vodio ekipu. Rezultat nije bio bogzna kakav, ali je ekipa bila jedna od najslabijih u NBA. Posle je ponovo postao pomoćnik da bi se prošlog leta vratio u Trevizo.
Rade Filipović, naš čovek koji već 13 godina živi u Los Anđelesu i radi kao veoma uspešan košarkaški agent (sa licencom za NBA), kaže:
„Definitivno, evropski treneri renomea Ivkovića, Obradovića, Mesine ili Pešića mogli bi da rade u NBA, posebno oni koji dobro govore engleski. Lari Braun je danas jedan od najcenjenijih trenera u NBA a Pešić ga je 1987. u Bormiju na juniorskom prvenstvu sveta dva puta razbio kao od šale… Promena pravila i mogućnost korišćenja zonske odbrane, u čemu su Evropljani specijalisti, još više povećava tu mogućnost. Timovi poput Sakramenta ili Dalasa, trenutno vodeći u NBA, imaju puno evropskog i ništa nije logičnije od uključenja nekog evropskog trenera u dogledno vreme. Uostalom, najava Dejvida Šterna da NBA kroz šest godina planira širenje u Evropu otvara nove perspektive i na planu trenera.“
Da li bi Evropljani već sada mogli biti prvi treneri u NBA ili bi trebalo da prođu period adaptacije kao asistenti?
„Mislim da je realnija ova druga varijanta jer bi, bez obzira na sva iskustva, svakom evropskom treneru bilo neophodno bar jednogodišnje iskustvo u NBA.“
Da li bi naši treneri, navikli da budu prvi, pristali da nekome budu pomoćnici?
„Sve je pitanje šta se od njih traži i koliko bi bili plaćeni. Ako bi imali ugovor od 1,5-2 miliona dolara, a mogli bi toliko da dobiju, zašto ne bi bili u statusu pomoćnog trenera znajući da je to put ka mestu šefa?“
Frank Lavlor, američki novinar koji deset godina živi u Španiji i odlično poznaje evropsku košarku (trenutno radi kao urednik web-stranice Evrolige), takođe misli da je ulazak evropskih trenera u NBA moguć, ali ne veruje da će to biti ni lako ni brzo:
„Ne verujem da bi bilo koji NBA tim rizikovao da evropskog trenera postavi kao glavnog. Mislim da bi boravak na klupi u ulozi asistenta bio neophodan za adaptaciju i upoznavanje lige iznutra, posle toga bi najbolji Evropljani bez problema mogli da rade samostalno, ali s mnogo takta i opreznosti. U Evropi je lako poslati glavnu zvezdu na klupu zato što je van forme ili zato što je prethodnu noć proveo van kuće, ali u Americi publika želi da gleda svoje zvezde, predsednici ih plaćaju 10 ili 15 miliona dolara, i tu evropska trenerska filozofija odmah može da padne, a s njom i trener.“
Šta bi Evropljani mogli da donesu u NBA?
„Pre svega individualni rad. U Americi se na tom planu radi slabije nego u Evropi, zato se evropski igrači relativno lako adaptiraju. U SAD neki misle da se u Evropi trenira 20 sati dnevno da bi se dostigao nivo NBA… Evropski igrači polako ruše mentalnu barijeru koju imaju Amerikanci u pogledu košarke van SAD. U NBA je, inače, u toku velika polemika oko angažovanja trenera bez NBA iskustva, pre svega bivših zvezda koje preuzimaju timove bez ijednog dana trenerskog staža.“
Vlade Divac, lider Sakramenta, posle 13 sezona u NBA svakako je kompetentan da nešto kaže na temu o kojoj je ovde reč:
„Ako iko od Evropljana može da radi u NBA, onda je to Duda Ivković. Međutim, morao bi da se prilagodi, ne u stručnom pogledu jer on ima neophodno znanje da bi radio u NBA, već u onome što bi se moglo nazvati sistemom NBA. Razlike su velike jer sa ritmom utakmica u NBA nema ni vremena ni potrebe za jakim treninzima. U NBA se žestoko radi u predsezoni, kad počne takmičenje, treninzi služe za održavanje ritma, a snaga se čuva za utakmice. Dalje, shvatanje profesionalizma je prilično različito. Kad izađemo iz dvorane, prestajemo da budemo igrači sve dok se u nju ne vratimo za trening ili utakmicu.“
Generalno, Divac ima visoko mišljenje o našim trenerima:
„Neki od njih znaju više na tehničko-taktičkom planu od mnogih u NBA, ali njihov ulazak u NBA neće biti ni brz ni lak. Igrač se odmah vidi i lakše sebi krči put, sa trenerom se mora biti strpljiv, rezultate treba čekati a za to često nema vremena. Osim toga, treba računati i s povređenim egom američkih trenera kojima neće biti svejedno ako evropski stručnjaci počnu da dolaze ovamo.“
Divac, međutim, želi da pošalje jasnu poruku:
„Tema je zanimljiva, ali ako Duda ili bilo koji drugi naš trener jednog dana dođe ovamo, to će biti izuzetak. Naši treneri, pogotovo mladi koji su još u Jugoslaviji, moraju da imaju za cilj stvaranje igrača a ne da maštaju o odlasku u NBA. Dobri igrači su najbolja preporuka za trenera.“
Etore Mesina, trener šampiona Evrolige Kindera i svakako jedan od najuspešnijih evropskih trenera, kaže za „Vreme“:
„Razgovarao sam više puta na tu temu s ljudima iz NBA timova. Ne znam da li je došlo vreme da neko od nas ode u NBA, ali sam siguran da nas sada Amerikanci respektuju mnogo više nego doskora. Shvatili su da je naš individualni rad sa igračima bolji nego u njihovim koledžima, zato se evropski igrači relativno lako adaptiraju. Siguran sam da bi evropski treneri mogli da rade u NBA, ali je isto tako jasno da će biti veoma teško probiti ‘lobi’. Mislim da bi ulazak preko mesta asistenta bio logičniji nego direktno sedanje na klupu kao glavni trener.“
Na pitanje da li bi radio u NBA, Mesina kaže:
„Nikada nisam o tome razmišljao…“
A kad bi stigla konkretna ponuda?
„Dobro bih razmislio…“
Slučajno ili ne, jedini strani trener u NBA je Jugosloven. Reč je o Igoru Kokoškovu, prvom asistentu u Los Anđeles Klipersima, 31-godišnjem Beograđaninu koji se sam probijao do NBA klupe. U Beogradu, gde je rođen 17. decembra 1971, Igor je radio u Partizanu i nekoliko nižerazrednih klubova, uvek s mlađim kategorijama. Za njegovu karijeru presudan je bio susret s američkim trenerom Džimom Kalunom koji ga je 1997. pozvao u SAD. Posle višemesečnog posmatranja rada na vodećim američkim univerzitetima, Kokoškov je dobio šansu kao trener a potom ga je put odveo do NBA, do Klipersa. Evo šta kaže za „Vreme“:
„Nema dileme da je u toku globalizacija košarke. Međunarodna košarka je u trendu u NBA, svetsko košarkaško tržište postaje jedinstveno. Transferi igrača iz NBA u Evropu i obratno sve su prisutniji. Timovi koji se bore za NBA titulu, Dalas i Sakramento, izrazito su ‘internacionalni’. Imati strance u svom timu pomalo je deo trenda, pitanje je trenutka kada će i treneri dobiti šansu u NBA. Ako već, primera radi, iz naše srpske košarkaške škole izlazi toliki broj NBA igrača, postavlja se logično pitanje ko te igrače stvara. Logičan odgovor je da još neko poznaje tehnologiju trenerskog stručnog rada. Iako američki treneri čuvaju svoj esnaf, kvalitet je nešto što na ovom tržištu nezadrživo probija sve barijere. Informisan sam o pozivima Dudi da radi u NBA. Trener kao što je Ivković, s toliko titula u radu s reprezentacijom i klubovima, svojim iskustvom i znanjem taj posao mogao bi da radi.
Period adaptacije svakako bi mu bio neophodan. Nešto drugačiji odnosi (jer ovo je svet igrača i samo igrača!), drugačiji ritam takmičenja, pravila igre, ali to je samo pitanje adaptacije na novo tržište, ostalo nije sporno.
Trenersko tržište je veoma malo. Dobiti mesto glavnog trenera u NBA veoma je teško s obzirom na konkurenciju. Trenutno su u trendu bivši NBA igrači, Afroamerikanci. Vlasnici timova nisu mnogo upućeni u vanameričko tržište i lakše se odlučuju za bivše NBA superstarove. Meni lično veoma laska da sam prvi neamerikanac u istoriji NBA. Posebno zato što sam svoj trenerski put krčio sam, što mi je uvek predstavljalo dodatnu prepreku ali i zadovoljstvo. Ponosim se time da na pravi način reprezentujem košarkašku školu iz koje sam potekao. Siguran sam da će posle mene mnoga vrata drugima biti već odškrinuta…“
