Špijun s pokrićem

3.

„Svece bi uvek trebalo smatrati krivima sve dok se ne dokaže da su nevini“, napisao je Orvel o Gandiju samo nekoliko meseci pre nego što je Siliji poslao listu. Orvelovo pravilo sada bi moralo da bude primenjeno na njegovom sopstvenom primeru, primeru Svetog Đorđa engleske političke publicistike. No, iako su objavljeni svi dokumenti, iako su istoričari marljivo proanalizirali sve dostupne podatke o Odeljenju za istraživanje informacija, BBC-ju i ostalim institucijama, Orvelovu nevinost je u ovom slučaju ipak nemoguće dokazati. Konačno, možda bi i on sam radije promumlao „kriv sam“, nego što bi se izjasnio kao nevin. Sve zavisi od optužbe.

ŠTA BI KAD BI: Ukoliko bi Orvel bio optužen za aktivnog učesnika hladnog rata, krivica bi bila nesporna. Pisac je, naime, učestvovao u hladnom ratu pre nego što je taj rat uopšte i započeo, upozoravajući u Životinjskoj farmi na opasnost od sovjetskog totalitarizma u trenutku kada je većina ljudi još bila oduševljena svojim ratnim saveznikom. U Oksfordskom rečniku, Orvel se čak pominje kao prvi pisac koji je upotrebio izraz „hladni rat“ na engleskom jeziku. Protiv fašizma borio se u Španiji, s puškom u rukama, što je završilo ranjavanjem u predelu grla. Protiv komunizma borio se pisaćom mašinom, što je izazvalo iscrpljenost i donekle ubrzalo njegovu smrt.

Ukoliko bi, pak, Orvel bio optužen da je bio policijski saradnik, krivice jednostavno ne bi bilo. Odeljenje jeste bilo čudno hladnoratovsko oružje, ali ni nalik nekakvoj policiji zaduženoj za kontrolu misli opisanoj u romanu 1984. Za razliku od mračnog genija Bertolda Brehta, Orvel nikada nije verovao da cilj opravdava sredstvo. Bezbroj puta ubeđivao je Ričarda Risa da bi svakom slučaju trebalo prići na poseban način. Protivio se, pored toga, zabrani delovanja Komunističke partije u Britaniji. Komitet za odbranu ljudskih sloboda, gde je Orvel obavljao funkciju potpredsednika, opravdavao je ispitivanje političke podobnosti zaposlenih kao nužno zlo, ali istovremeno i insistirao da osobu o kojoj je reč zastupa sidnikat, da u slučaju optužbe moraju da postoje zadovoljavajući dokazi, kao i da optuženom mora da bude pružena prilika da unakrsno ispita one koji svedoče protiv njega. Što je, sve zajedno, bilo daleko od uobičajenih metoda KGB-a, MI5 ili FBI-ja tokom hladnog rata. Orvel je Siliji jednom rekao da opravdava ciljeve Odeljenja, ali to ipak ne znači da bi odobrio i neke metode koji su se tu primenjivali.

S druge strane, slučaj Orvelove liste je još jedan primer različitog pristupa nacizmu i komunizmu. Kao prvo, pisac je voleo da pravi liste. U tekstu u londonskoj „Partizanskoj reviji“ 1942. napisao je da veruje da bi mogao da napravi „barem preliminarnu listu“ ljudi koji bi prešli na stranu nacista kad bi Nemci okupirali Englesku. Pretpostavimo da bi on zaista i mogao to da učini. Pretpostavimo, zatim, da je takva lista kripto-nacista mogla da dospe i do Političkog ratnog štaba. Da li bi iko imao neku primedbu na to?

HRABROST I(LI) PREDRASUDE: Slučaj ove liste takođe baca novo svetlo na osnovnu razliku, tako često previđanu, između Orvelovih privatnih beleški i spiska koji je poslao Siliji u Forin ofis. Privatne beleške su takve da, u zavisnosti od čitalačkih sklonosti, mogu i da šokiraju i da zabave: u njima, naime, pisac pokazuje neke osobine starog imperijalističkog policajca, svoju špijunsku notu, kao i obilje nabusitog crnog humora. (Pored imena osobe iz poreskog odeljenja stoji napomena „prokleti komunisti, ti poreski inspektori“.) No, svi pisci su neka vrsta špijuna. Oni vire, kao onomad Fej Veldon u sedištu Odeljenja za istraživanje informacija. Oni krišom zapisuju razne stvari.

Jedan segment Orvelovih beleški izuzetno je šokantan za neka savremena poimanja. Reč je o nacionalnom žigosanju osoba koje pominje, posebno kad su u pitanju varijacije na istu temu: „Jevrejin?“ (za Čarli Čaplina), „poljski Jevrejin“, „engleski Jevrejin“ ili „jevrejski“. Ceo Orvelov život bio je borba za prevazilaženje predrasuda sopstvene generacije i klase. U ovom slučaju, vidi se da je ipak postojala jedna predrasuda s kojom nije uspeo da se izbori.

Ono što možda najviše zapanjuje jeste način na koji je pisac, čije je ime sinonim za političku nezavisnost i novinarsko poštenje, uvučen u saradnju sa birokratskim odeljenjem zaduženim za propagandu – koliko god marginalna bila ta saradnja, koliko god „bela“ bila propaganda, koliko god dobar bio krajnji cilj. U fajlovima Odeljenja, nailazimo na onu vrstu birokratskog jezika koju obično nazivamo orvelovskom ili kafkijanskom. Odmah pored vrlo intimnog rukom pisanog Orvelovog pisma („Draga Silija… S ljubavlju, Džordž“) u FO 1110/189, nalazi se pismo poslato iz britanske ambasade u Moskvi: dokument koji počinje sa „Drago Odeljenje“ završava, potpuno nadrealno, pozdravom „Vaša zauvek, Kancelarija“. U međuvremenu, moramo imati u vidu da je Orvel poznavao mehanizme tog sveta i da je ta saznanja koristio u svojoj „groznoj knjizi“. Dok je 1984 upozoravala na opasnost od nacista (tj. nacional-socijalista) i komunista (tj. sovjetskih socijalista), konkretni detalji plod su Orvelovog ličnog iskustva iz ratnog Londona, odnosno rada na BBC-ju, birokratske institucije bliske Ministarstvu za informisanje (koje je kasnije postalo jedan od uzora za knjigu).

PRIVATNE BITKE: Najdelikatniji i najmisteriozniji segment tiče se Orvelovog odnosa sa Silijom Kirvan. U pismima upućenim toj privlačnoj, emotivnoj i kulturnoj ženi, očigledna je skoro bolna žudnja. Međutim, na osnovu svega što znamo o tom periodu Orvelovog života, ne sme se izgubiti iz vida ni nešto generalnija slika: skoro očajnička želja čoveka na samrti za nežnom ženskom podrškom. Prisetimo se onog emotivnog meteža koji se dogodio tri godine pre liste, kada je pisac zaprosio ne samo Siliju, već i dve ili tri druge mlađe žene. Da li je, tako usamljen, zatvoren u sanatorijumu Kotsvold, svestan činjenice da umire u četrdeset petoj godini, možda poželeo da smrt pobedi ljubavlju?

Iako je dugo ostala veran prijatelj, Silija nije ohrabrila Orvelovo udvaranje. S druge strane, neposredno pošto je lista predata Odeljenju, u Kostsvoldu ga je posetila Sonja Braunel. Žena koju je zaprosio kad i Siliju, vratila se iz Pariza posle propasti burne ljubavne afere s francuskim filozofom Moris Merlo Pontijem. Osećajući da bi mogao da bude uspešniji nego tri godine ranije, Orvel je opet zaprosio Sonju, a ona je (ohrabrena od strane njegovog izdavača Frederika Varburga) ovaj put pristala da se uda za njega.

Junak 1984 Vinston Smit protestuje protiv birokratskog totalitarizma vodeći ljubav s Julijom – likom koji je, bar delimično, inspirisala Sonja Braunel. Da li je, u stvarnom životu, Orvelova želja za Silijom bila presudna za ulazak „Gospodina Orvela“ u tajne dosijee britanske birokratije? Cilj ove biografske pretpostavke nije da obezvredi političku dimenziju piščeve svesne odluke da sumnjiva imena dostavi Forin ofisu. No, bez obzira na to, moramo da se zapitamo da li bi Orvel isto postupio da ga je 29. marta 1949, umesto Silije posetio neki Gospodin Činovnik sa šeširom i kravatom. Da li bi i njemu ponudio listu? Ali, to nije bio Gospodin Činovnik. Bila je to „najdraža Silija“.

Orvel se očajnički borio za pobedu nad svojim poslednjim neprijateljem: smrću. Ipak, upravo mu je ta prerana smrt obezbedila besmrtnost. Kad se ima u vidu lista, vrlo je izazovno pretpostaviti šta bi se dogodilo da je pisac poživeo nešto duže. Da li bi postao ikonoklastični levičarski orijentisani deo „Nju Stejtsmena“? Ili mrzovoljni hladnoratovski glas časopisa „Susret“? Koliko god bile izazovne, ove pretpostavke nemaju nikakvu osnovu jer nikada nećemo saznati šta bi se zaista dogodilo. Jedna stvar je, ipak, nesporna: Orvel bi svakako zauzeo čvrst, nepokolebljiv politički stav i, kao takav, otuđio bi se ili od levičara ili od desničara ili i od jednih i od drugih. Njegova prerana smrt, međutim, svima je omogućila da ga glorifikuju na svoj način i iz svojih razloga. Orvel bi svakako napisao i više knjiga – sudeći po njegovim ranijim romanima i poslednjim beleškama za nova dela, može se ipak pretpostaviti da bi te knjige bile lošije od Životinjske farme ili 1984. Ovako, smrt je od njega načinila Džejmsa Dina hladnog rata, Džona Kenedija engleske literature.

Voleli bismo, naravno, da pročitamo njegove stavove o gradnji Berlinskog zida, vijetnamskom ratu, studentskim protestima 1968. Voleo bih da sam mogao da ga sretnem u Centralnoj Evropi 1989, njega kao osamdesetšestogodišnjaka u trenutku konačnog kolapsa sovjetskog Velikog Brata. Kako bi bilo divno danas čuti njegov glas – glas koji tako živo zamišljamo baš zato što ne postoji nijedan njegov snimak – dok komentariše jezik propagande tokom rata u Iraku, neprestane nevolje Burme ili dileme Tonija Blera. Ali, takav stogodišnji Orvel gunđa, poručujući u beleškama: „Ne budite šašavi. Rešite to sami.“

Kraj