Spajdermeni iz komšiluka

Ima poslova koji se čine izvodljivim samo iz helikoptera, na primer skidanje petokrake sa gradske skupštine da bi se postavio orao ili crvena sijalica na najviši krst crkve Svetog Marka. Za pranje prozora „Beograđanke“ sa spoljne strane potrebna je specijalna lift-skela a banalno farbanje bandera bez dizalice deluje nemoguće. Tako je bilo donedavno.

U poslednjih deset godina na fasadama visokih zgrada, a ovih dana na zgradi bivšeg CK-a, mogu se videti ljudi koji viseći na konopcima nešto rade. To su ljubitelji ekstremnih sportova koji su, sledeći tržišnu logiku, našli način da spoje lepo s korisnim: veru se zato što im se dopada i pri tom to zadovoljstvo naplaćuju. Računica je prosta: dizalica ima svoju cenu, postavljanje skele takođe a treba uvek nešto skinuti sa fasade, postaviti, popraviti ili oprati. Momci na konopcima to će uraditi najjeftinije i najbrže.

SKIDANJE PAUČINE: „Pre desetak godina na Prirodno-matematičkom fakultetu, gde sam kao student građevine imao vežbe iz minerologije, privukao me je oglas sa slepim mišem u zaglavlju“, počinje svoju priču za „Vreme“ Slavan Karavac, vlasnik i menadžer firme Glečer, jedne od nekoliko kojima su visinski radovi osnovna delatnost. „Akademski alpinističko-speleološki klub ASAK organizovao je početni kurs iz speleologije. Prijavio sam se i nije mnogo prošlo, zarazio sam se. Rodom sam sa obronaka Kablara, gde postoji obilje špilja koje su me oduvek privlačile svojom mistikom.“ S klubom je išao ni sam ne zna na koliko ekspedicija, obuke i treninga radi. Kada se pojavio fri klajmbing, slobodno penjanje, počeo je i to da trenira i na balkanskom takmičenju osvojio četvrto mesto. Trebalo je, kaže, da bude treći, ali dadoše medalju jednom Makedoncu. Posle toga okrenuo se alpinizmu. „Sve me je to baš privuklo, ali to se događa u vreme najvećeg bedaka u društvu: nema se para, oprema bolno skupa, o putovanjima da ni ne govorim.“

Šansa da se nešto zaradi iskrsla je 1993. „Tada je u Sava centru bila neka predstava, koncert, šta li“, priseća se. „Tražili su ljude koji bi visili sa plafona i radili nešto, ne sećam se više šta. Mi smo se prijavili i dobili posao.“ Lakoća s kojom su posao obavili inspirisala je tadašnjeg direktora Sava centra da ih angažuje za specifične visinske poslove na samom objektu. Prvi je bio skidanje decenijama stvarane paučine po nepristupačnim ćoškovima. „Možete li?, pitao je, „Možemo“, odgovorili su. „Probali smo, uspeli i eto nas tamo, probamo već deset godina. Za pare, naravno“, smeje se. Sava centar je zahtevan objekat tako da je od tog povremenog posla izrasla firma koja danas preuzima ovakve poslove po celoj Jugoslaviji. I napolju, nadaju se.

„Danas imamo stalne klijente koji računaju na nas. Neretko ne postoji drugi način da se nešto postavi ili skine“, kaže Slavan. Samo postojanje mogućnosti da se, naizgled jednostavno, neki posao obavi budi inspiraciju kod potencijalnih klijenata. „Često se iznenadimo kakvih sve zahteva ima. Zove klijent i kaže: ‘Sve sam smislio, samo da uradite. Treba samo da zakačite uže tamo pa onda…’ Mislio sam da nema šta nismo sve probali dosad, ali, zahvaljujući mašti klijenata, uvek se nađe nešto novo. Tvrdim da ne postoji ništa što ne možemo da uradimo, samo je pitanje vremena, opreme i truda. Neizvodljivo ne postoji.“

SVE, SVE, ALI ZANAT: Posao visinskog radnika izuzetno je težak i zahtevan. Oni koji se bave ovim poslom moraju da budu vešti s alpinističkom opremom, ali i da znaju da rade s brusilicom, aparatom za zavarivanje, da znaju da malterišu… što god je potrebno. Naravno, veština penjanja i spuštanja je presudna a zanati dobrodošli. Što više zanata radnik ima u rukama, više zarađuje. Novi radnici se zato ne primaju na konkursu, već se regrutuju iz klubova koji se bave ovim sportovima. „Imamo zajedničke treninge pa znamo ko je kakav. Ko se na treningu pokaže kao dobar ponudimo mu posao. Naravno, mora znati i neki zanat jer se mi ne penjemo po fasadama radi zadovoljstva, već posla radi.“ Za nove visinske radnike organizuju se specijalni kursevi i na kraju se polaže ispit pred petočlanom komisijom. Protekcije, kažu, nema.

Dešava se i da neko ko se zaposlio kao pomoćni radnik avanzuje u visinskog. „Ako ustanovimo da kapira stvar, da je slobodan, onda ga obučavamo: prvo na steni, kasnije mu damo neki lakši posao, pa sve teži i teži. Događa se i suprotno. Momak je na steni dobar, ali u poslu preslobodan pa to postaje incidentno.“ Strah od visine, gubljenja tla pod nogama, jedan je od najčešćih strahova kod ljudi. „On se može savladati, ali je i potreban kao kontrolni faktor i po pravilu je, koliko god to na prvi pogled nelogično zvučalo, jači kada smo na fasadama nego na steni.“ Razlog za to je jednostavan: u prirodi se uvek nađe nešto za šta čovek može da se uhvati, pridrži. Fasade su, međutim, ravne. „U ovom poslu strah mora postojati“, insistira Karavac. „Ako sraha nema, onda ima problema.“

Na ovakav način se u svetu radi dvadeset i više godina. Postoje firme koje proizvode opremu baš za rad. „Najvažnije je da oprema bude kvalitetna i ispravna. U opremu se mora imati poverenja. Da nije tako, ne bismo mogli da radimo. Naravno, proveravamo je svakodnevno, svako svoju ali i međusobno.“ Po pravilu nikada ne radi jedan čovek sam, uvek je u ekipi. Sigurnosti radi, svaki radnik ima dva užeta, radno i sigurnosno. Još se nije dogodilo da sigurnosno uže i upotrebe niti je neki radnik povređen.

Svi radnici su svesni da se bave opasnim poslom i rade na svoju odgovornost. Osigurani su kod osiguravajućeg društva, imaju penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje kao svi građevinski radnici, imaji mesečnu platu koja i nije bogzna šta, ali i bonus od svakog posla što već nije za zanemarivanje. Svaki radnik delom zarade finansira aktivnost kluba, ekspedicije na koje redovno idu.

VERTIKALNI PLES: Ljudi na konopcima, na velikoj visini i u slobodnom prostoru, atraktivan su prizor. Prolaznici zastaju, dive se njihovoj hrabrosti i veštini. Svesni su toga pa ponekad, za publiku i radi ličnog zadovoljstva, tek da razbiju monotoniju posla, prave predstave. Zanjišu se na klatnima dugačkim nekoliko desetina metara, odbijaju se od fasade, menjaju mesta, kreiraju čitave koreografije od kojih zastaje dah. Publika celu igru netremice prati. „Tata, vidi spajdermene“, čuje se odozdo, a onima gore drago.

Ima i drugačijih komentara, kaže Slavan: „Na fasadi visi nas pet-šest, publika gleda a jedan čovek, deda koji šeta sa unukom, upozorava: ‘Vidiš, ako ne budeš dobro učio, ovo ćeš morati da radiš.’ Pri tom, na konopcima su jedan mašinski inženjer, dva građevinska, jedan diplomirani istoričar… Mnogi bi voleli da se sportom bave i da od sporta žive. Mi smo to uspeli. Ekstremni sport smo pretvorili u ozbiljan posao“, zaključuje Karavac.