Slike okrenute naopako

Bilo nas je 12 u generaciji koja je upisala Fakultet primenjenih umetnosti 1974. godine. Bilo je to godinu dana pošto je naziv akademija promenjen u fakultet. Profesor Crtanja i slikanja, najvažnijeg predmeta u prvoj godini studija, upravo je napustio katedru Grafike i ostali profesori su uspeli da namole profesora Božidara Džmerkovića da pored svog predmeta Grafika, preuzme i nas prvake na predmetu Crtanje i slikanje. Niko od nas nije bio tada svestan kakvu smo sreću imali.

Profesor Džeri, kako su ga svi zvali, imao je dar, znanje i strpljenje da svakome objasni gde je pogrešio ili kako da poboljša stanje na svom radu. Imao je vrlo originalan način korigovanja studentskih radova: okrenuo bi sliku naopako – nije ga interesovao motiv i šta je na slici predstavljeno – fokus je bio na čistoj likovnosti, posmatrani su delovi slike isključivo kao likovni elementi: linija, površina, gradacija, tekstura, boja…

Predmet Crtanje i slikanje održavao se u velikoj prostoriji sa štafelajima gde su studenti crtali postavljenu mrtvu prirodu ili ljudsku figuru po modelu. Profesor Džeri bi tiho ušao, u sakou i sa beretkom na glavi, i diskretno jednom po jednom studentu pokazivao i komentarisao delove slike. To nisu bile primedbe tipa “pomeri ovo nalevo ili desno” ili “ovo ti ne valja” na čemu bi se završila korektura, bili su to suštinski komentari koji se pamte celog života. Za sve ono što nije bilo kako treba, on bi jasno objasnio zašto nije bilo dobro. Govorilo se o kompoziciji slike, proporcijama, ravnoteži njenih delova, odnosima boja, valera… Čiste boje, direktno iz tube, koriste samo deca. Zato služi paleta, na njoj se boje pomešaju, traže se nijanse koje su lične, personalizovane. Obraćala se pažnja da se “nemirni” delovi slike postavljaju pored “mirnih” kako bi se postigao sklad, odnosno kako se dva detaljima opterećena elementa ne bi međusobno sukobljavala. Jedan student je, posle više neuspešnih pokušaja, u šali napravio sliku–šemu na kojoj su konturama opcrtani oblici bili obeleženi sa “mirno” i “nemirno”. Zadovoljno se odmaknuo od šeme i rekao: “Ovo mora da uspe”!

Džmerković je svoj kabinet na Fakultetu koristio kao atelje i studenti koji bi imali razlog da provire u tu prostoriju mogli su mnogo da nauče samo gledajući njegove slike. Sve o čemu je on govorio studentima nalazilo se tu, kao primer.

Da biste bolje razumeli kako se razmišljalo na časovima crtanja i slikanja, pokušajte svaku sliku, čak i prizor iz života koji je pred vama, da gledate drugim, novim očima. Očima slikara. Zaboravite da je pred vama stolica, kuća, čovek, pas… Zaboravite da ono šta je naslikano ima neko značenje. Zaboravite svaku priču koja može da se poveže sa tim stvarima. Gledajte samo oblike, koji su mali, veliki, svetli, tamni, obli, oštri… Osvetljeni su odnekuda i imaju svoje i bačene senke. Ne gledajte umom, ne tražite skrivene veze, samo izoštrite čulo vida. Naučite da gledate. Uokvirite bilo koji deo tog prizora zamišljenim pravougaonikom i dobićete svoju sliku. Vi treba, zapravo, da prizor koji obiluje stvarima, figurama, drvećem i oblacima tretirate kao sasvim apstraktan prizor. Bez značenja. Sve prepoznatljivo na slici i dalje će se tamo nalaziti. Ali biće važni samo oblici koji stupaju u međusobne odnose, koji se slažu ili tuku, preklapaju, sijaju, trepere ili deluju smireno.

Profesor Džeri je redovno pratio izložbe svojih studenata i mnogo godina posle njihovog odlaska sa Fakulteta. Sećam se, imao sam izložbu crteža 5-6 godina posle diplomiranja na koju je, naravno, došao i profesor Džeri. Odveo me je na stranu i tiho rekao: “Vidiš, Ćiro, ova šrafura ti nije dobra, izvedena je suviše proizvoljno.” Bio je sasvim u pravu, i tu sam nešto naučio, toliko godina posle fakulteta.

Najnovija izložba profesora Džmerkovića nije slučajno održana u Galeriji Grafičkog kolektiva. Kad se Galerija iseljavala, proterana sa svog prvobitnog staništa na Obilićevom vencu, iz galerije koju je projektovao čuveni Peđa Ristić, ispod zidnih lamperija pronađena je fotografija prvog Saveta Galerije među kojima je bio i Božidar Džmerković, a na zidu su bili potpisi svih sedam članova iz 1963. godine.

Duh stare galerije, koja je sada u novom i većem prostoru, produžava se ovom najnovijom izložbom profesora Džerija, koja je iznenadila količinom radova i novom, svežom koncepcijom. Neverovatna je mladalačka energija koja izbija iz najnovijih slika jednog devedesettrogodišnjaka. Oblici su sada, za razliku od slika iz prethodnih perioda, čistiji i jednostavniji, očigledniji. Pastelne i zatvorenije boje koje je koristio ranije još uvek su tu, ali čini mi se da sada ima i jačih i svedenijih tonova. Teksture i bogate “nemirne” površine postale su mirne i staložene. Iz jednostavnih oblika izbija mudrost. Uveren sam da se ključ za čitanje Džerijevih slika krije u njihovoj apstraktnosti. Da biste ih razumeli, morate ih okrenuti naopako.