Skok na istok

CRNA GORA – ŠOK ZVAN EURO: Nedavno su u Beogradu boravili predstavnici turističke organizacije Crne Gore koji su govorili o prvim rezultatima ovogodišnje sezone i nisu imali bogzna čime da se pohvale. Mada je osetno povećan broj stranih gostiju, pretežno iz zemalja bivšeg istočnog bloka, to neće preterano promeniti ukupan utisak koji je obeshrabrujući. Kada se još uzme u obzir da Česi i Mađari nisu poznati kao velike trošadžije, pitanje je koliko će se novca sliti u budžet Crne Gore. Ispostavilo se da je prelazak na euro izazvao znatno povećanje cena svih usluga i to se posebno odrazilo na situaciju u privatnom sektoru koji beleži, kako su „turistički radnici“ iz Crne Gore potvrdili, drastičan pad broja noćenja. Kada se to uporedi s prethodnom godinom, koja je po svemu bila rekordna i kada se dešavalo da bukvalno nema mesta ni na jednoj plaži, onda je jasno da statistika ništa ne pomaže. Kao primer se uzima stanje u Budvi u kojoj je krajem jula, u jeku sezone, bilo prazno oko 20.000 kreveta. Utisak koji nosi posetilac sa Crnogorskog primorja jeste da se godinama u ponudi ništa nije promenilo sem cena koje neprestano „skaču“. Procena je da je četvoročlanoj porodici dnevno potrebno oko sto eura da bi letovala na prosečnom nivou. Iako bi prihod od turizma Crnoj Gori trebalo da donese najveći deo budžetskog kolača, izgleda da tamošnja vlast nema jasnu strategiju kad je reč o unapređivanju turističke ponude. Prosečnom posetiocu izgleda kao da ljudi iz ove „ekološke države“ misle da je dovoljno ono što je Bog dao, pa sad svako neka izabere i organizuje šta mu je po volji. Letovanje u Crnoj Gori svodi se na kupanje i gluvarenje po brojnim kafićima i ponekom plažnom baru, a ako postoji nešto drugo, to se svede na vožnju brodićem od Budve do „Havaja“ što trenutno košta pet eura. U Boki postoje organizovane ekskurzije po čitavom zalivu, ali se to svodi samo na jedan jutarnji brod. Poslovična ljubaznost osoblja u ugostiteljskim objektima i dalje je jedan od glavnih utisaka, pa ne čudi što su se mnogi željni dobrog odmora opredelili za druga mora. Nedostatak odgovarajuće infrastrukture uslovio je da usred sezone nestane struje, a ko u kući ima stalno tekuću vodu to ističe kao poseban kvalitet u svojoj ponudi. Tako su moguće stalne restrikcije vode na Primorju jer vodovod nije platio račun za utrošenu električnu energiju. Ono što ide u prilog letovanju na ovom delu Jadrana jesu sentimentalne veze, kao i navika građana Srbije da letuju gde je to za većinu jedino bilo moguće u poslednjih desetak godina. Da ne pominjemo koliko ljudi odavde ima kuće na Crnogorskom primorju, a neki još uvek grade. Takođe, mali je broj onih koji se mogu požaliti na gostoprimstvo domaćina u Crnoj Gori koji su svesni nedostataka i trude se koliko je u njihovoj moći da stvari poprave. Međutim, bez šire akcije i državne strategije, stiče se utisak da se Crnoj Gori ne piše dobro u godinama koje dolaze.

BUGARSKA – JEFTINO I ZA SRBIJU: S druge strane, Bugarska je ove godine bez neke velike pompe postala hit za mnoge koji su se odlučili da godišnji odmor provedu na moru. Domaće agencije su dosta stidljivo nudile aranžmane za južno crnomorsko primorje, oblast oko grada Burgasa, i izgleda da će sledeće godine potražnja usloviti mnogo veću ponudu. Po rečima Beograđanina Mirka Dinčića, koji je letovao na bugarskoj rivijeri u drugoj polovini jula, Bugarska je odlično mesto za odmor. Na granici nema problema, putevi su prilično dobri, smeštaj i usluga su na visokom nivou. Domaćini su ljubazni i predusretljivi, sobe su uredne, voda u kupatilu nije incident, plaže su čiste i nema gužve. Što je, po prirodi stvari, najvažnije za čoveka iz Srbije cene su, čak za naše prilike, niske.

„Odavno mi se nije dogodilo da ne gledam desnu stranu cenovnika u kafani. Takođe, iako nisam veliki ljubitelj piva, pio sam sa uživanjem ‘amstel’ koji košta manje od marke i po“, poentira naš sagovornik. Saznajemo da je u nekim lokalima moguće plaćati u dinarima, a zbog sličnosti jezika i ta barijera je porušena. Ovakav utisak našeg sugrađanina potkrepljuju i zvanični podaci prema kojima je ove godine u Bugarskoj više gostiju za preko 20 odsto što je, prema nemačkoj agenciji DPA, najveći stepen rasta u regionu. Prošle je godine u bugarski budžet ušlo od turizma 1,3 milijarde dolara. Bugarska je privatizovala oko devedeset odsto svojih turističkih kapaciteta, date su koncesije velikim nemačkim agencijama i preduzećima na brojne hotele i odmarališta tako da su znatno poboljšane ponuda i usluga. Nema više ni priča o tome kako je rizično putovati kroz Bugarsku zbog postojanja mnogobrojnih bandi koje napadaju sve što dolazi sa strane. Suzbijene su pojave prevara u menjačnicama, na šta je ranijih godina bilo pritužbi, kurs leva je fiksan, 1:1 u odnosu na nemačku marku, strategija vlade je da se ova poljoprivredna zemlja lagano ali dosledno pretvara u turističku.

TURSKA – RAJ ZA CENJKANJE: Ranijih godina retko ko je išao u Tursku na more, ali je ovogodišnja ponuda pokazala da s tom zemljom ovdašnji „turoperateri“ ozbiljno računaju. Nema nijedne ozbiljne agencije koja ove godine nije reklamirala letovanje na turskom delu Egeja, što je uslovilo da se velik broj građana Srbije preorijentiše sa Crne Gore na Tursku. Čak ni relativna udaljenost turskih turističkih odredišta nije sprečila jedan deo srbijanske srednje klase da se uputi ka Miramasu, Kušadasiju i ekskluzivnom Bodrumu. Još od početka juna organizovane su brojne ture koje su uključivale prevoz, avionom ili autobusom, smeštaj i bogat program na primorju. Još od Antike poznata zapadna obala današnje Turske, rodno mesto brojnih bogatih grčkih porodica, mesto je gde gotovo svako može da pronađe adekvatan sadržaj. Problem je ako se putuje autobusom jer onda to potraje tridesetak sati, ali je sve ostalo, prema rečima ljudi koji su se vratili s letovanja, savršeno organizovano. Ko je na letovao u Turskoj mogao je da se susretne s poznatom ljubaznošću domaćina koja je ponekad preterana jer oni „žele da ti ugode na sve moguće načine“, kaže za „Vreme“ Miloš Milojević, student iz Beograda. To ide dotle da neprimetno osoblje na plažama pomera suncobrane, svako malo čisti ležaljke, a u restoranima je normalno da se cenjkate oko računa, a da to nikoga ne vređa. Cene su u proseku dvadesetak odsto više nego na beogradskim splavovima, preko dana vas vlasnici bukvalno zovu da sednete u njihovu baštu. Za one koji ne znaju strane jezike ni to nije problem jer Turci kao iskonski trgovci pronalaze način da se sa svima sporazumeju. Sem kupanja i sunčanja, gostu se nude skijanje na vodi, paraglajding, vožnja po čitavoj obali jedrenjacima, na nekim mestima su napravljeni „akvalendi“ koji za 15 eura nude celodnevnu zabavu na vodi. Mogućnosti za noćni provod su nebrojene i „za svakog se nađe ponešto“. Na naše pitanje da li bi i sledeće godine otišao na letovanje u Tursku, Miloš potvrdno odgovara i dodaje da bi poneo još novca mada je i ovog leta, kako tvrdi, „divljao“ jer je za deset dana potrošio oko 400 eura kombinujući provod sa šopingom.

Na mala vrata i neosetno odlazak na odmor van granica zemlje polako se vraća kao jedan od elemenata normalnog života. Iako statistika i životni standard pokazuju da još uvek većina građana Srbije traži utehu u seoskom i banjskom turizmu, izgleda da se polako primiče vreme kada će se leto dočekivati s mislima okrenutim ka odmaralištima na moru, a ne ka događajima na političkoj sceni. Čini se da će do trenutka uspostavljanja normalnog viznog režima sa zemljama Evropske unije te misli sve češće i kod sve većeg broja ljudi biti usmerene ka istoku. „Želim da za svoj novac znam šta i koliko dobijam“, reči su Mirka Dinčića.