Saobraćajna gužva, olimpijski biznis i ostalo

London, specijalno za „Vreme“

Posle ceremonije otvaranja 30. Letnjih olimpijskih igara u Londonu stvari su, naizgled, legle na svoje mesto. Spektakl u režiji Denija Bojla bio je glavna tema u britanskoj prestonici nekoliko dana posle vatrometa koji se mogao čuti i u kvartovima prilično udaljenim od Stratforda, tako da su prvi uspesi i neuspesi britanskih sportista nekako bili u drugom planu. Ko je pratio britanske medije prvih olimpijskih dana mogao je primetiti da je tema broj jedan GB tim, dok im Igre u Londonu dođu kao „cover story“. Ulice čitavog Londona, grada koji po poslednjem popisu ima više od osam miliona stanovnika, od prošlog petka su zaposednute navijačima svih boja, ponosno opasanim nacionalnim znamenjima.

Za sada, organizatori Igara položili su najteži test – saobraćaj u Londonu u prvih nekoliko dana funkcionisao je gotovo besprekorno. Povremeni zastoji u nadzemnom i podzemnom saobraćaju nisu bili ništa dramatičniji nego u predolimpijsko vreme. Da je situacija bolja nego što se očekivalo, uverili su se u ponedeljak britanski premijer Dejvid Kameron i predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Žak Rog, koji su udobnost svojih limuzina zamenili putovanjem podzemnom železnicom. U prvom zvaničnom olimpijskom radnom danu, sa dodatna tri miliona putnika na već postojećih 12 miliona dnevno, Kameron je izjavio da situacija u saobraćaju nije loša. Železničke kompanije obezbedile su oko pola miliona dodatnih sedišta za prvi olimpijski radni dan. S druge strane, situacija u nadzemnom saobraćaju i nije bila tako sjajna jer je zbog nekoliko saobraćajnih incidenata delimično bio zatvoren deo puta M4 ka Londonu.

Olimpijsku idilu, međutim, pokvarile su slike praznih tribina na takmičenjima u odbojci, gimnastici kao i na terenima na kojima se odigrava najznačajniji teniski turnir – Vimbldon. BBC je još u subotu emitovao slike punih tribina za koje su navijači platili „jeftine“ karte (pod uslovom da se karta za koju je plaćeno 30 funti ili oko 38 evra može nazvati jeftinom), a onda je kamera prešla preko sale i prikazala prazne tribine ispod svečanih loža. Istraga javnog servisa Ujedinjenog Kraljevstva pokazala je da su uglavnom upražnjena mesta namenjena „olimpijskoj familiji“ – akreditovanim novinarima, funkcionerima i gostima olimpijskih delegacija. I dok su članovi lokalnih teniskih klubova plačnim glasom pričali za BBC da je sramota što su tribune na Vimbldonu prazne dok veliki broj dece čezne da kroči na najpoznatije teniske terene, predsednik organizacionog odbora 30. Letnjih olimpijskih igara lord Sebastijan Kou izjavio je da će karte biti ponuđene vojnicima, studentima i đacima. Narednih nekoliko dana svi koji drže do sebe, od Kamerona do predsednika Francuske Fransoa Olanda, protestovali su zbog praznih tribina na olimpijskim borilištima.

NEŠTO KAO VIMBLDON: Već idućeg dana, na vimbldonskim terenima premijerno su nastupili doskora najbolji teniser sveta Novak Đoković i domaća uzdanica u koju su uprte oči nacije, Endi Marej. Zahvaljujući povećanom broju vozova na metro linijama, put do mesta gde se odigrava najveći svetski teniski turnir protekao je bez zastoja, a glas koji obaveštava putnike u vozu nekoliko puta je upozorio sve koji idu na olimpijski turnir da izađu na stanici Soutfild, a ne na sledeće dve koje se zovu Vimbldon park i Vimbldon. Po izlasku sa stanice, ljubazno osoblje usmeravalo je publiku ka teniskim terenima.

Duž Vimbldon park rouda na putu ka terenima našlo se nekoliko veseljaka sa natpisima – kupujem karte. Ljubitelje tenisa sačekivale su i kolporterke „Telegrafa“ koje su prodavale novine i platnenu vreću sa njihovim logom za samo dve funte, kao i nasmejani aktivisti „Ahmadija muslimanske asocijacije“ koji su delili razglednice Londona sa tekstom: „Ljubav za sve, mržnja za nikoga“. Osim razglednica, pripadnici organizacije čija je veb-adresa www.muslimsforpeace.org (muslimani za mir) delili su i brošuru „Upoznajte islam“.

Kao i na svim džadama koje vode do borilišta mogli su se videti ljudi zaogrnuti zastavama kojih je bilo otprilike onoliko koliko ih je okačeno ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku. Među brojnim ekscentricima koji su se potrudili da izgledaju kao nezvanične maskote olimpijskih timova izdvajala su se trojica Holanđana u drečavonarandžastim kostimima debelih žena sa prenaglašenim grudima, uz dodatak kreste i papuča u obliku kokošijih nogu u istoj boji. „Idemo da navijamo za svoj tim“, kaže tridesetogodišnji Filip. Na pitanje da li Holandija ima predstavnika u tenisu, uz ciničan osmeh dodaje: „Važno je učestvovati.“

Vreme tog dana je bilo tipično londonsko, sunčano jutro je presekao jak pljusak koji se u jednom trenutku pretvorio u grad, da bi se kasnije nastavilo smenjivanje sunčanih i kišnih intervala, što je navelo lokalne blejače koji su bez karata došli do Vimbldona da se skrase u nekom od lokalnih pabova. U dupke punom pabu „Old garaž“ na jednom televizoru je grupa pijanih Poljaka bučno pratila meč Radvanske, dok su na drugom kraju lokala nezainteresovani Španci posmatrali biciklističku trku. Ostali posetioci nisu se obazirali na dešavanja na malim ekranima.

Istinski ljubitelji i poznavaoci „belog sporta“ pričali su usput da se olimpijski turnir ne može meriti sa Vimbldonom, da je mnogo manje ljudi na ulicama i da je znatno lošija atmosfera u naselju koje, iako je na granici metro zone dva i tri, više liči na neku englesku selendru nego na kvart jednog od najvećih gradova na svetu. Tarik, prodavac u kiosku brze hrane, kaže da je gužva u koju je zapao sitnica u poređenju sa danima kad se odigrava najveći teniski turnir. S druge strane, Elena, prodavačica u zvaničnom vimbldonskom šopu, tvrdi da je potražnja u prvim olimpijskim danima jednaka kao u vreme odigravanja turnira, s tim što se navala kupaca očekuje predveče kad posetioci počnu napuštati terene.

Nesmanjenom interesovanju za zvanične vimbldonske rekvizite (cena, prava sitnica – peškir 28 funti, dva za 50) verovatno je doprinela i činjenica da se u samom kompleksu ne mogu kupiti nikakvi suveniri sem olimpijskih. Uzgred, cene unutar kompleksa su nešto više nego u gradu. Izuzetak je restoran, u kome se mogu kupiti sendviči i piće po relativno pristojnim cenama, ali je zato cena ručka po sistemu set-meni (nema biranja, dobijate ono što je na trpezi) bezobrazno visoka i za bolje stojeće Engleze – 66 funti po osobi.

SRPSKA POSLA: Istog dana je kroz naselje Patni, udaljeno desetak minuta metroom od Vimbldona, prolazila biciklistička trka. Nekoliko sati pre očekivanog prolaska takmičara saobraćaj je bio zaustavljen, a najuporniji žitelji Patnija zauzeli su mesto uz ogradu. Na mostu u Patniju, osim lokalaca koji su porodično došli da proslave prolazak biciklista kroz njihov kvart. bilo je i turista, pretežno japanskih, koji su se slikali na mostu sa policajcima i članovima obezbeđenja.

Patni je naselje poznato po veslačkim klubovima na obali Temze i u jednom od njih tokom održavanja Igara smešten je i Srpski (olimpijski) klub. Radno vreme kluba je od podneva do ponoći, ali je oko 15 časova po Griniču klub bio potpuno prazan. Razlog tome je verovatno i to što se na sajtovima Olimpijskog komiteta Srbije i Ambasade Srbije u Londonu ne mogu naći informacije o radu Kluba, kao ni Srpske kuće smeštene u strogom centru grada. Kako bilo, ljubazna službenica je obavestila potpisanog o aktivnostima Kluba koje se uglavnom svode na organizovana druženja sa olimpijcima, konferencije za novinare, koncerte u večernjim časovima i promocije Turističke organizacije Srbije.

Na originalan način organizovano je i skupljanje humanitarne pomoći po sistemu – u jednu kutiju ubacite dobrovoljni prilog (koliko ko može) a iz druge izvučete kartu za sutrašnja takmičenja u kojima bi trebalo da učestvuje reprezentacija Srbije. Na pitanje na kom se sajtu mogu naći informacije o radu Kluba, službenica je odgovorila da ne zna i dala izveštaču „Vremena“ prospekt na kome su napisane samo adrese, bez brojeva telefona i adresa sajta privremenih srpskih institucija u Britaniji. Na kraju je usledilo obećanje službenice da će istog dana stići mejl o sutrašnjim aktivnostima Kluba. Prošla su od tada tri dana, a od Srpskog kluba ni pisma ni razglednice.

U ponedeljak, sa kartom za žensku odbojku izvučenom u Srpskom klubu izveštač „Vremena“ se obreo u „Erls kort“ areni u nadi da će gledati meč srpske reprezentacije. U prvom radnom olimpijskom danu, u kome je saobraćaj grada Londona prema novinskim napisima zaslužio zlatnu medalju, do borilišta se stizalo bez ikakvih problema i bez obzira na rigorozne mere obezbeđenja, u Arenu se ulazilo bez mnogo zadržavanja. Kao i na prilazima Vimbldonu, gomila „maskota“ sa nacionalnim obeležjima kretala se ka borilištu na čijim su zidovima po hodnicima okačene fotografije sa prethodne dve Olimpijade, održane u Londonu 1908. i 1948. godine.

Prva na programu bila je utakmica između reprezentacija Rusije i Dominikanske Republike koju su Ruskinje rutinski dobile sa 3:1 u setovima. Potom je usledio derbi Brazil–SAD. U gotovo popunjenoj sali, koja je najpraznija bila na tribini namenjenoj „olimpijskoj familiji“, dominirali su navijači Brazila i SAD, ali ne mnogo manje bilo je i navijača zemalja koje se tog dana na tom mestu nisu takmičile – Velike Britanije i Holandije.

I dok je prvi meč protekao u gotovo kamernoj atmosferi, koja bi se tek na momente mogla nazvati pravom sportskom i to zahvaljujući, pre svega, oficijelnom spikeru koji je povremeno u pauzama uspevao da „naloži“ publiku, tek tokom meča Brazilki i Amerikanki zalutali posmatrač je mogao steći utisak da se nalazi na važnom sportskom događaju. Američka publika je dostojno bodrila svoje takmičarke, ali ona gotovo da se i nije čula od veselih Brazilaca. Na njihovu žalost, Amerikanke su bez većih problema savladale favorizovane Brazilke.

Imajući u vidu strast brazilskih navijača tokom meča, po njegovom okončanju izgledalo je da ih poraz i nije mnogo potresao. Tridesetpetogodišnji Fabricio kaže da mu je drago što je prisustvovao odličnoj utakmici u kojoj je Brazil, nažalost, izgubio. „Ovde sam zato što volim sport, ne zbog ljubavi prema svojoj zemlji. Nju nešto mnogo i ne volim“, dodao je.

BIZNIS: Budući da je program tog dana trajao oko pet sati, a više je nego verovatno da će u narednim danima potrajati i znatno duže, organizatori su se potrudili da unutar Arene obezbede sve što je publici potrebno da bi izdržala spektakl – od dovoljnog broja pristojno čistih mokrih čvorova do nekoliko restorana i terasa na svim nivoima na kojima je dozvoljeno pušenje. Kad je reč o cenama, one su nešto jače nego u gradu, tako da, primera radi, kobasica sa karamelizovanim lukom košta 5,5 funti, dok se širom Londona može pazariti za 3,5 do četiri, filter kafa čija je gradska cena do jedne i po funte, u Areni košta dve. Artikal na kome se dobija najteži udarac po ušima je malo hajneken pivo koje u Areni košta 4,5 funti, što je skoro duplo više od veće doze istog napitka u gradu.

Inače, posao u pabovima vidno je procvetao još od ceremonije otvaranja Igara kad su, nekoliko sati uoči početka, ulice Londona bile puste, a ugostiteljski objekti dupke puni. Od tada, gotovo da je nemoguće u pristojno vreme naći mesto u pabu, bez obzira da li su na programu prenosi mečeva ili nisu. Prodavci na Portobelo marketu, trećoj najboljoj lokaciji za šoping u Londonu prema turističkim vodičima, tvrde da promet ljudi i nije mnogo veći, ali je porasla kupovna moć mušterija.

I u makroekonomskom smislu, Britanija očekuje procvat posle dugog perioda recesije. Mediji su obavestili javnost da ovih dana u Londonu borave svi veliki svetski tajkuni i da su Igre idealna prilika za umrežavanje i sklapanje novih poslovnih dilova. Britanski premijer Kameron je ocenio je da bi priliv od turizma i sklopljenih poslova mogao dostići 13 milijardi funti. Procenjeni troškovi organizacije Igara su nešto iznad 11 milijardi funti.

POGLED NA PRAZNE TRIBINE: Kraljica i Žak Rog i…

…šef organizacije, ser Sebastijan Kou

UVOD U NAŠE SLAVLJE: Andrej Zlatić,…

…Velimir Stjepanović,…

…Ana Ivanović,…

…četverac,…

…Zorana Arunović,…

…vaterpolisti

ZA SADA DVA PORAZA: Odbojkašice