S nogu, i što jače

I ovogodišji Sabor trubača, jašta nego po opštim ocenama i nepodeljenom mišljenju, ispunio zadatak i bio najbolji. Bio je to, da se skrati, još jedan uspešan povratak tradiciji i korenima. Sva očekivanja ispunjena: u četiri dana desetine, neko će reći stotine hiljada ljudi, čuj ljudi, Srba i ostalih građana, i muzike bilo kol’ko ‘oćeš, i pića, naročito piva, i više nego što ‘oćeš, i raznih ćiriličnih džidža-midža, bilo i vazdan patriotizma i ostale tradicije. Jednostavno, bio je to ustanak, ustanak trube i alkohola. Nije bilo viđenijih državnih funkcionera, ni viđenijih demokrata, da potvrde konačno opredeljenje ‘vakog vraćanja Srbije korenima, ali bio jedan što se zove Mihailo Gavrić, sa funkcijom zamenika ministra ekologije, koji je u subotu, tačno u podne, na konferenciji za štampu, po Saborskom biltenu, rekao: „Čast nam je što učestvujemo u ovom velikom Saboru narodnih tradicija u Guči, ponosu tradicije naše zemlje. Vraćanje Srbije svojim korenima, onome čime treba da se ponosi, samo je jedan od naših zadataka. Naše ministarstvo pokušava da uradi ono što se radi u Evropi, a jedan od prvih koraka trebalo bi da bude vraćanje Srbije svojoj tradiciji“, živeli.

OD SABAJLE: Nakon što je, od prošle godine, Sabor prebačen u mrsne dane, organizator je poradio i na njegovom produžetku, sve u cilju postizanju boljih rezultata. Dakle, Sabor je počeo u četvrtak. I u četvrtak, od jutra, bio pun program. U petak se, od budilice, isto krenulo u pun program. Šta tek reći za subotu, udarni dan. Pa i u subotu se počelo od sabajle, budilica, pa zdravičari, pa narodni višeboj sa discipline gađanje kroz prsten jabuke i rvanje u kosti, pa bila svečana povorka učesnika, pa bila priredba sa stranim orkestrima, pa bilo takmičenje mladih orkestara, pa bio ponoćni koncert na stadionu. Na svemu svaka čast, a najviše svaka čast na ponoćnom koncertu na kome su, uz naše, učestvovali i „Zlatne usne“ iz SAD i „Superstar“ iz Švedske. Sve tradicionalno i evropski, čak i direktan prenos RTS-a. Da ne bude da je samo to bilo za svaka čast, više od najviše svake časti zaslužuje atmosfera u Guči. Tek je tu bilo bolje od najboljeg, šatre svuda gde su ljudi, a ljudi svuda. Što se to teralo, srča do kolena, pivo do kostiju, live trube se pomešale sa tehnikom, penjalo se, penjalo se, dok sve nije baldisalo. Ali ni tu nije bio kraj, i kad se baldisalo nastavljalo se sa teranjem, takav u Srba obraz – nema odustajanja, nema predaje. Ali tad već niko nije bio svoj, pazi rime, takav je to bio boj, do poslednjeg.

OMLADINA I PRILAGOĐAVANjE: I nedelja počela budilicom, to je ono kad četiri orkestra, uz prangije, sa četiri strane, kreću ka Spomeniku trubi. I mrtav bi se probudio, ali saboraši jok. Onda bila tradicionalna konferencija za novinare u sati deset. Organizatori čestitaju svima koji su ustali. Na stolu Apatinsko pivo, izvinjenje što nema trubača, jerbo uvedena praksa da na konferencijama sviraju orkestri. I direktor Doma kulture i Sabora, dama sa imenom Dragana Ocokoljić čestita novinarima, pa što su ustali. Predsedniku Lučana, sa imenom Radovan Ilić, po partiji demokrata, svaka na mestu, kaže da se ono sinoć nije moglo izbrojati, sve bilo do kritične granice, čestita i zahvaljuje omladini koja je bila pijana i dostojanstvena, naročito ističe veliki broj mladih, oni su budućnost sabora, oni imaju svoj stil i tome se valja prilagođavati. Reče se i domaćin Sabora, naš poznati srpski slikar iz Čikaga, Sava Rakočević, što je imao već rekao, dobro je što nema oblaka. Stiže i rakija, jedan Makedonac izjavi da nas niko ne može odvojiti, svima dug, veseo i srećan život. Gojko Agotonović, iz Ribarske banje, iz bolnice dolazio na Sabor, ne dobi reč, 29. novembra, koliko ove godine, u svom dvorištu formira Avnojevsku Jugoslaviju, pa sa trubači.

Napolju dan, uprkos prognozi domaćina ima oblaka. Program se nastavlja po programu. Kad, eto Draškovića Vuka, oko njega trubači u žutom, šta nego duvaju, a on privija na grudi prolaznike. Eto i svečane saborske povorke, napred policajci na motocikli, za njima kolona, momče u nošnji sa dva devojčeta, pa fijaker sa domaćin, pa orkestri. Idu i duvaju. Napred piše odakle su, oni otpozadi duvaju. Tako do začelja kolone, Grdelica, Rti, Zagužani, ima i Poljska, Makedonija, Slovenija, Švedska… Eto i neveste na konju, u programu što se zove Improvizacija dragačevske svadbe. Za nevestom i mladoženja na konju. Ima i neke babe što pevaju i podvriskuju. Stadoše pred Dom kulture, jedan uze da se kazuje, sve u stihu i rimi, Digo glavu gologlavu, ugleda zmiju triglavu, živi bili, svi, fala… dunuše trubači, raspomami se mlada, to oplete kolo.

Sa programima završeno do finalnog takmičenja trubača. Prošlo podne, ali nema one atmosfere, nema teranja, danak prethodnim danima. Jedan krupan, riđe brade, zadigo šajkaču, nalaktio se za sto sa pečenjem, crna majica, u sredini Draža, oko Draže se zašubarili đujići i kalabići, muči, ko da je zaost’o od četvrtka, tek zabaci glavu, Srbija je ovo, podrigne, ali završi misao – Daće bog.

SAMO TRESE, SAMO RSA: Nema nešto naroda, ali ponuda tu, miris pečenja, roštilja, tamjana, pečenog kukuruza… Praseće pečenje 600, jagnjeće 800 dinara, pivo na točenje 50, pod šatrom 100 dinara. Neko zatišje, tezga do tezge, bronza, drvo, drveno cveće, liveni trubači, liveni aktovi, livene crkve, liveni manastiri, sve sam materijal, čanci, kape, flaše, buklije, opanci, šajkače, licidarska srca, medenjaci… U porti crkve šatra do šatre, skoro sve drži firma Kod Milete, ima ‘ektar kod Milete, ali nema gostiju, gde koji. Ispred crkve jedan, isposnik li je, govori biblijske poslanice, po tom taktu da se svira… Kad, ponad Spomenika trubaču, pod tendom restorana, lomi, crni trubači u crnom, lomataju se crne kape, maskirne, oficirke, sve to kršno i golo do pojasa, sve to istetovirano, sve to sa kajlom oko vrata, u glavnog pride zlatna ploča na prsima, to sve na stolovima, samo zamanjuje, samo pesniči. Primilo se i okolo, samo trese, samo rsa.

Ali to tek incident, neka čamotinja, narod tabana, gore-dole, red tezgi, svuda Srbija, svuda orlovi, i na goblenima domaći motivi, svi sveci, Radovan, general Mladić. Ima i otvarač za pivo sa magnetom, i ima pivo na točenje, i to red točionica, ima i štandovi sa muziku, sve sam Baja mali knindža, to se odvrnulo, Onaj sjebo što je trebo, tako mu se dalo/ a ovi će razjebati, sve što je ostalo… Izmešale se muzike, drma, rmba, samo čini dumba, dumba. Idu pa kad ih strefi stanu, pa kad ih potera, to uzme da se ripa i rita, to trese, to otkida. Opet točionice sa pivom, opet štandovi sa plastikom, eto i Dragaš Branka, priseo sa svojim stručnjacima, dele letak „Privredna snaga Srbije“. Ima dijagnoza, ima prognoza, ima rešenje.

Onaj riđobradi, što je zaost’o od otvaranja, sa sve zašubarenim četničkim vojvodama, još na mestu, u onom objektu pod tendom, se tek sad razmahalo, to oplelo, to samo tuturliče, diglo sa sa šapkom, diglo se bez šapke, diglo se sa brkovima, diglo se bez brkova, to sve povadilo kajle i tetovaže, to gazi, to zamanjuje, muški, to pršti, obrišu znoj, pa viknu, Morem plovi, jedna mala barka/ a u barci kralja Petra garda, to se ne veseli, to ratuje. Oni, u susedstvu, što se pentraju po spomeniku trubaču, što naginju i balave dvolitarske flaše piva, prava balavurdija, ni prići ‘nako snažnom, ‘nako beskompromisnom vraćanju tradiciji.

Ima i bontonskog ćeviranja, što će reći, s merom, sedneš pod šatru, u restoran, tu dama, tu snaša, tu rodbina, tu partneri, i diskretno, samo čini, parampa, parampa, pam, sve dok ovi iz orkestra ne viknu, Juriš Cigani, to se otme bontonu, svi na sto i ajmooo. Ima još programa, staneš pred ozvučenje iz koga boka, pa se prečiš, pa se odmeravaš, pa se zaleđeš, pa se prelećeš. Ima i izvedeš muziku iz šatre, dovatiš polovinu, pa ajde štraftom, sve dostojanstveno, sve tradicionalno. Ima i program sa pištaljkama, koji je u kombinaciji sa majicama sa natpisom Jebo zemlju koja Guču nema, duneš ti, dune on, pa kad nastane pištanje i natpištavanje.

UDRI BABU DOK JE VINA: Onda pređeš reku, tamo igralište gde se održava finalno takmičenje. Bina, ove godine opremljena reflektorima, ispred ograđen prostor za goste i novinare, ima i boks sa kamerama RTS-a, iza igralište sa publikom. Predsednik Lučana sprovodi Dragaša u poslednje redove, pitamo Radovana, gde su važni gosti, gde su demokrate, kaže da ne zna šta je, a eto, kad se ovde oglasi početak takmičenja, u Beogradu će delegacija Sabora položiti venac na Đinđićev grob, bio prijatelj Sabora. Pozvali predsednika Vlade, ministre, nema ih, verovatno imaju državne obaveze. Inače, bio Batić, bio Svilanović, bili pomoćnici ministara, onaj za ekologiju…

Izađoše voditelji, domaći, izađoše svi učesnici, eto i Draškovića Vuka, koji ode u drugi red, bi himna Sa Ovčara i Kablara, kad dunu 18 orkestara, kad se prolomiše topovski udari. Izađe domaćin, gospodin Sava Rakočević, slikar čuven širom planete. Reče se domaćin, sve sa, reklo bi se, crnogorskim naglaskom, da ga skratimo, Trubo dragačevska, srpska trubo, tvoje je poreklo ratničko, ali tvoj bog je bog pravde, i ti ćeš svojom pravednošću zamrznuti sve one koji žele da usahnu taj zvuk, zvuk Srbije… Kad je prešao na planine, reke, vode, kapi i kapljice, biše zvižduci, pa se domaćin privede kraju. Tad uzeše da se iskazuju voditelji, sve po scenariju, red narodnih misli, pa red muzike, red Udri babu dok je vina, a devojku dok je živa, red izvornih pesama i kola i čočeka. Vidi se sve napredovalo, ali nema viđenih glava, ni Karića ni demokrata, u prvom redu, baš po sredini dvojica u narodnim nošnjama. Mlađi, Ja se zovem Petrović Vladiša, ja sam iz sela Strmosena kod Despotovca, podno planine Beljanica, stariji Krstivoje Subotić, od valjevske Mionice, 80 godina, 72 svira sviralu. Nema ni atmosfere k’o ranijih godine, da publika uleti u ograđen prostor, da oplete, obezbeđenje namršteno, ‘oće bije. Sve teče, ko pod moranje, tek poneko u publici đipi, potrči za zvukom, obraz spasava jedan sa majicom „Obraza“, baš mu ga dao, i flaša i raspoloženje. Kad voditelj dođe do misli, Nije svaka muka dovijeka, Drašković napusti takmičenje, kad bi, Soko perjem leti, a ne mesom, ode i domaćin. Manifestacija uze da traje, 18 orkestara.

A u Guči, samo guči, to sve ko sa lanca, obada se, ne zna kud udara, ima i klasične ćirilice, Op mala bosonoga, kako živiš bez onoga… Razvezlo i oko spomenika, oni što su savladani leže po asvaltu, ostali ga trpaju, dvojica sa spomenika, na kome su zalepljeni posteri Karadžića i Mladića, bacaju letke. Šta kaže letak, Priprema se Srbija za treći Ustanak, Nećemo stati do Gazimestana, Osvetićemo sve Srbe od Kosovskog boja pa do Haga, Pravoslavlje iznad svega, u potpisu Ujedinjeni nacionalni pokret Srbstva. Ima koga će srušiti, šta osloboditi, šta preseliti, ima i da treba srušiti Spomenik trubaču u Guči, sponzorstvo BK kompanije. Niko ni slova, sve pod nogama.

Na igralištu proglašavaju pobednike, šatre prazne, drma na ulicama, sve se radi s nogu, samo čini didulidu du. Pred hotelom Zlatna truba poveće društvo, jedan sa čela stola u stojećem stavu okupio trubače, na meniju, sa Ovčara i Kablara, i to sa pevanjem, Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara, druže Tito bjela lica, kad ćeš doći do Užica… A završe refren on ih vrati, i to sve komanduje, samo što ne bije, Jače, jače, jačeee…