Razvejavanje zaborava

Nasuprot prvobitnom Starom sajmištu, međuratnom arhitektonskom divu u stilu art dekoa iz 1937. godine, velelepnom beogradskom kutku za umetnost, kulturu, tehniku i zabavu, istorija je u svoj zapis ostavila jedno sasvim drugačije Sajmište: holokaust i jezivo stratište na kome su mučene i ubijane desetine hiljada ljudi. Staro sajmište, prvi građevinski objekat na levoj obali Save, svega nekoliko stotina metara od centra Beograda, u Drugom svetskom ratu bio je najveći koncentracioni logor u Jugoistočnoj Evropi. Prvo kao Jevrejski logor Zemun „Judenlager Semlin“, u kome je u pokretnoj gasnoj komori, od 1941. do 1942, ubijeno blizu 7000 žena, dece i staraca, skoro polovina jevrejskog življa u Srbiji. Nakon odvođenja i poslednje grupe Jevreja u smrt, Sajmište je postalo „Anhaltelager Semlin“, prihvatni logor za ratne zarobljenike i prinudne radnike, najviše iz Srbije, ali i iz Bosne, Hrvatske, Grčke, Albanije. Prema sačuvanim podacima, od 1942. do 1944. kroz njega je prošlo oko 32.000 zarobljenika, odakle su uglavnom upućivani u druge ozloglašene logore Trećeg rajha, a više od 10.000 njih je na Sajmištu ili pri daljem transportu ubijeno ili je umrlo od gladi i mučenja.

Danas, 65 godina nakon nestanka logora, dokumentarno-igranim filmom u produkciji B92 Sajmište – istorija jednog logora, prvi put će najširoj javnosti biti ukazano na golu istinu o stradanju nadomak Beograda. Dva dela filma, „Judenlager Semlin“ i „Anhaltelager Semlin“, biće prikazana na TV B92 u udarnim terminima 24. i 25. januara.

SKRIVENI ASPEKT: O nacističkom logoru „Zemun“ („Semlin“) u posleratnoj javnosti takoreći se nije govorilo, a generacije maturanata o tome nikad nisu učile. I šapati starih Beograđana o „jaucima žrtava koji se i danas tamo čuju“ uvek su ostajali nedorečeni.

„U priči o Starom sajmištu, ono što me odmah privuklo jeste svest da o toj temi nisam znao apsolutno ništa“, kaže u razgovoru za „Vreme“ režiser filma Sajmište – istorija jednog logora Marko Popović. „Sećam se da smo u osnovnoj i srednjoj školi pominjali logore na Banjici, Jasenovac i sl., ali o Sajmištu nam niko nije pričao. Takođe, ono što me privuklo jeste skriveni aspekt priče o Sajmištu, a to je razmišljanje o istorijskoj ali i ličnoj odgovornosti čitave jedne generacije koja je dozvolila da se Sajmište dogodi. Sa Kalemegdana (taj čuveni pogled sa Kalemegdana) Beograđani su gledali direktno u dvorište tog logora i niko nije mogao da kaže da nije znao šta se tamo dešavalo. A opet, niko o tome nije pričao, i to ne samo tad nego i posle rata, do dana današnjeg. Ovom filmu privukao me i paradoks samog prostora, nešto slično se dešavalo i u jugoslovenskim ratovima s kraja devedesetih: Sajmište je sagrađeno kao vrhunac modernih stremljenja predratne Kraljevine, kao arhitektonski biser, kao mesto susreta svih nacija sveta, kao nešto moderno, progresivno. A onda je iskorišćeno za direktnu suprotnost. Kao i domovi kulture, stadioni, hoteli u našim ratovima na kraju prošlog veka. To je taj zastrašujući spoj koji mi je bio interesantan za dublje istraživanje.“

Paradoks priče o logoru na Sajmištu, koji se po svojim užasnim osobenostima nije razlikovao od najsurovijih koncentracionih logora u Nemačkoj, tu se ne završava. Posle rata, logorske prostorije bile su korišćene u razne svrhe, kao novinske redakcije, kancelarije, bile su čak predviđene i za Operu, u njima su održavani boks-mečevi, koncerti…

Scenarista filma Boban Jevtić za „Vreme“ kaže kako bi ta posleratna, „ideološka“ istorija Sajmišta zaista mogla da bude tema nekog trećeg filma. „Zaista je čudno i teško objašnjivo da zvanične strukture nisu želele da Sajmište u svesti Beograđana ostane kao mesto gde je izginulo i surovo mučeno desetine hiljada ljudi. Pri tom, učesnika i svedoka tog vremena, nažalost, iz dana u dan sve je manje. Meni je potpuno neverovatno da ne postoji širi, državni projekat nekog od istorijskih instituta (a imamo ih nekoliko) ili javnog servisa na primer, da zabeleže ova, za sadašnje i buduće istoričare neprocenjiva svedočenja.“

SVEDOČENJA: Film o Sajmištu može se čitati u različitim intonacijama: kao antifašistički, kao film o ljudskom zlu i patnji, o genocidu, ili kao filmsko otkrivanje jedne istorijske činjenice, šokantne i do sada malo poznate.

„Nismo želeli da pravimo ideološki film, ma u kom smislu“, objašnjava režiser Marko Popović. „Koncentrisali smo se na to da ni jednim jedinim filmskim postupkom ne izneverimo samu suštinu ispovesti bivših logoraša i slučajno preživelih svedoka tog užasa. Nismo želeli da dajemo naša tumačenja, čak i igrani delovi nisu korišćeni kao ilustracija njihovih priča, već samo kao mali vizuelni akcenti, kao logični nastavci koji upotpunjuju atmosferu svedočanstava. Suština ovog filma jesu ispovesti bivših logoraša i želeli smo da priče naših sagovornika uvedu gledaoce u jezivi svet logora na Starom sajmištu i da ih jedino priče vode kroz taj horor.“

„U filmovima ovakvog tipa“, dodaje scenarista Boban Jevtić, „ono istorijsko često zamagli ono ljudsko. Kada se pretvore u brojke, zločini postaju floskule za prepucavanja političara i istoričara. Ovde smo želeli upravo suprotno, da pokažemo kako su ti zločini, ta patnja još uvek živi i konkretni u sećanjima preživelih. Želeli smo da pokažemo kako svaka statistička brojka, kada se pretvori u konkretnu ljudsku sudbinu, uvek može da vas emocionalno protrese.“

Među sagovornicima, u filmu su i ugledne ličnosti, i običan svet, različitih dijalekata, obrazovanja, različitih političkih opredeljenja, združeni jednom istom patnjom. Njihove priče su teške, dramatične, oni sami potreseni – ipak, da li su rado učestvovali u filmu, da li su bili voljni da pred kamerama govore o životu u logoru i to verovatno prvi put?

„Sagovornike je pre svega pronalazio naš istorijski konsultant, dr Milan Koljanin, možda i jedini koji se zaista ozbiljno bavi Starim sajmištem kod nas“, kaže Popović. „Razgovore sa sagovornicima je vodio scenarista Boban Jevtić, i mislim da je njegov izuzetan osećaj da prolazi kroz bolne delove njihovih života odlučujuće doprineo kvalitetu filma. S druge strane, stekao sam utisak da je svim tim ljudima bilo jako važno da nam ispričaju sve, svaki detalj koga su mogli da se sete i oni su zaista nesebično i iskreno ulazili u snimanja i razgovore sa nama. Uglavnom su navikli da ih niko o tome ne pita, sem dr Koljanina koji je o Sajmištu objavio i knjigu. Pored toga da se ispriča njihova priča, koja je mnogima odredila živote, njima je važno da se Sajmište obeleži na odgovarajući način. Smatraju da je sadašnji spomenik na pogrešnom mestu, ideja memorijalnog centra im se dopada, ali ne i ideja muzeja tolerancije, jer misle da nemaju kome šta da praštaju. Teško im je što sećanje na te dane bledi i što postoji tendencija u našem društvu da se taj period poprilično dezavuiše, ali ne prave od toga veliku dramu. Ako ih neko upita, kao što smo to mi učinili, oni će suznih očiju i skupljenih usana tačno, detaljno i precizno ispričati sve čega se sećaju o tim danima smrti na beogradskom Sajmištu. To je bilo dirljivo posmatrati, tu njihovu smirenu spremnost da ponovo kopaju po svojim teškim uspomenama i to nas je definitivno opredelilo da njihova priča bude ono što je apsolutno glavna dramaturška linija ovog filma.“

SAMOREFLEKSIJA: Veliki logori u kojima su, pre svih, mučeni Jevreji i odakle su direktno odvođeni na pogubljenje, u Beogradu su bili Staro sajmište – za žene, decu i starce, i Topovske šupe kod Autokomande – za muškarce. Jednu od najpotresnijih slika iz razorenog detinjstva, u filmu je ispričao preživeli logoraš Topovskih šupa. Reč je o lokalitetima nacističkog zločina nad Jevrejima, Romima, Srbima i ostalima, koji su u kolektivnoj istorijskoj svesti takoreći nepoznati ili izbledeli. Marko Popović kaže da je tokom snimanja sa mnogim ljudima razgovarao o razlozima za to i da niko nije uspeo da mu da logičan odgovor. „Naravno, mi smo i danas, a i oduvek smo to bili, vrlo ideologizovano i pri tom isključivo društvo. Pošto je na Sajmištu bilo dosta i četnika i partizana, valjda posleratne vlasti nisu znale kako da se izbore sa tim činjenicama, pa im je bilo lakše da sve gurnu u zaborav. Tu društvenu samorefleksiju, koja i omogućuje ozbiljnim nacijama da se kroz stalna preispitivanja kreću napred i da koriguju loše odluke, procene i shvatanja iz prošlosti, mi ne praktikujemo i zato i danas živimo u stanju ignorantske besvesti o nama, našoj istoriji, okolini… Čini mi se da se u sklopu takvog generalnog odnosa prema nama samima, našoj istoriji i sadašnjosti, nalazi i odnos prema Sajmištu i jezivim zločinima jedne sulude ideologije koji su tamo počinjeni pred našim očima, dok su se naši preci mirno šetali Kalemegdanom, slušajući lake note vojnih orkestara.“

U skladu s tim, ni film Sajmište – istorija jednog logora, prema rečima režisera Popovića, nije dobio zvaničnu finansijsku podršku ni od Grada ni od Republike, iako je konkurisao. „Producent B92 potrudio se da nam izađe u susret što se naših autorskih zahteva tiče i ekipa je zaista fino radila. Da smo privukli više novca, neke stvari bi izgledale bogatije, ali mislim da film uspostavlja nove standarde u svom žanru. Ipak, najdraže mi je zbog bivših logoraša i svih ostalih koji su o tom vremenu i zločinu govorili u našem filmu, jer mislim da će autentičnost njihovih potresnih svedočenja konačno razbiti zid neznanja i nezainteresovanosti za pakao kroz koji su prolazili, potpuno nevini, i na taj način njihove će sudbine konačno dobiti svoje puno značenje i smisao.“