Rampa za starije

Nesumnjiv cilj onoga ko raspisuje konkurs jeste da pronađe određenu osobu. Tako, na primer, jedan Beograđanin posredstvom „Blica“ od 24. aprila traći samo lopova koji mu je ukrao mercedes tipa 300 TD i registarskog broja BG 496-844, tj. ne traći ni njega lično, već „da mi vrati vozilo na mesto sa koga ga je pozajmio do srede 25. aprila“. Inače, potragu će započeti sam, uz pomalo sentimentalno zapaćanje da je „velika nesreća što nije vreme vitezova nego pozajmljivača, pa nisam u prilici da Vas izazovem na dvoboj“. No, teško je konkursom nazvati obrazac postavljen tako da se u njega udeva baš određen lik i delo. Majstorstvo opisa traćenih osobina i kvaliteta – a da se pri tom baš ne objavljuje slika sa imenom i prezimenom – podrazumevala je oduvek visoke kvalitete literarnog uopštavanja. Ili, prostije rečeno, bez odgovarajuće dovitljivosti čak i izbor direktora neke propale firme moće da se pretvori u skandal.

Nevolja je, naravno, ne samo u tome što i neplanirani drugi veruju da uslove konkursa ispunjavaju, nego samu instituciju javnog nadmetanja za neki posao, funkciju ili titulu shvataju ozbiljno. Otuda, uostalom, i ogromne količine novca koje se vrte oko svakog konkursa za mis/mistera ovoga ili onoga, najveći krompir u okrugu ili najdublju rupu na svetu. S druge strane, ta banalna činjenica proizvela je i neke od najzanimljivijih uvida u prirodu pripadnika ljudske vrste i načina njihovog okupljanja u uređene gomile: Marfijevi zakoni, Piterovo načelo ili Parkinsonov zakon o tome ubedljivo svedoče (vidi okvir).

USMERENO OBRAZOVANJE: Vrhuncu razvoja umetnosti raspisivanja konkursa za posao u počivšoj SFRJ prethodila je jedna sistemska intervencija u školstvo, kojom je obrazovanje postalo usmereno. Usmereno prema privredi i potrebama zapošljavanja, dakako. Umesto obućara, na primer, to obrazovanje je proizvodilo specijaliste za đonove, postavu, lice, jezik i pertle; u skladu s takvom produkcijom profila, konkursom se nije mogao traćiti obućar, već nešto formulisano u oblik odgovarajućeg „stručnog usmerenja“ i adekvatne šifre. Ostaci tog jezika i danas se provlače po oglasima, kao što je onaj po kome kandidat za vodećeg projektanta u jednoj građevinskoj firmi mora da podnese dokaze o VII/1 stepenu stručne spreme.

Iskustva većine onih koji su se pre dve-tri decenije zapošljavali „preko konkursa“ sumorno su jednolična. Na pedesetak, stotinak ili dve-tri stotine prijava sa biografijom, diplomom, uverenjima („regulisan vojni rok“ češće se traći od obećanja da kandidatkinja u narednih nekoliko godina neće ići na porodiljsko odsustvo) dolazilo je uvr’ glave nekoliko poziva na razgovor ili test za ulaz u „ući izbor“. Testovi su bili zabavni ali, kao i „intervjui“, uglavnom samo način da se konkursu nabaci maska nepristrasnog, dakle izbora stvarno najboljeg a ne kandidata zbog koga je konkurs i raspisivan. O sudbini kandidata odlučivali su često „kadrovi“ kojima je višestruko učešće na radnim akcijama priznato kao srednja, udarničke značke kao viša, a kursevi za traktoriste/padobrance kao visoka stručna sprema. To se završavalo isto kao i glasanje za mis univerzuma pre neko veče, opštim zaprepašćenjem – u koje pobednik-ca unose najviše emocija i odgovarajuću količinu suza radosnica. Ukratko, učešće na konkursima za posao bilo je vrsta ispunjavanja duga roditeljima i društvu; ćivelo se, kao i danas, od roditelja ili nečeg drugog. Istini za volju, motivacija za fotokopiranje dokumenata i biografije sa opisima tućnog radničko-seljačkog detinjstva u ono doba bila je znatno veća jer je ulazak u „radni odnos na neodređeno vreme“ značio manje-više doćivotnu socijalnu sigurnost, uključujući „dobijanje“ stana, redovan godišnji odmor, ručni sat na svakih 10-15-20 godina rada ili „umetničku sliku“ za dući o(p)stanak u prvobitnoj firmi.

BRIGA ZA TIRAĆ: U svemu tome moguće je naći i dobru stranu. Osamdesetih godina lako je bilo pogoditi koje su novine miljenice vlasti ili im tirać pada: njima je dodeljivana privilegija objavljivanja oglasa za posao što je, s obzirom na nezaustavljiv rast nezaposlenosti, znatno podizalo prodaju i prihod, ne samo od „čitalaca“ nego i direktno od onog što se zvalo Republička samoupravna interesna zajednica za zapošljavanje. Pune ruke posla imali su i pravobranioci samoupravljanja (ili kako su se već zvali). Uvid u dokumenta kandidata-konkurenata za posao i ocene koju je dobio od komisije za prijem bili su, bar u načelu, dostupni svim učesnicima konkursa, kao i mogućnost ćalbe, sve do već pomenutih pravobranilaca. Odluku na taj korak, međutim, valjalo je dobro promisliti – komisije su imale dugo pamćenje: umesto zaposlenja, to je moglo značiti njegovo odlaganje na neodređeno ili bar dugo vreme.

Današnji gledaoci drćavne, paradrćavnih i svih ostalih televizija, čak i oni sa nešto dućim pamćenjem, uglavnom ne znaju da je nekada – uz odgovarajuće škole – presudan uslov za pojavljivanje na malom ekranu bio prethodno poloćen audio-vizuelni test. Prosto rečeno, izgled i govor na izvesnom stupnju pismenosti: to su morale da ispunjavaju čak i ljubavnice članova komisija za prijem. Poslednje ostatke tih prevaziđenih običaja rasturilo je Miloševićevo „rekonstruisanje redakcija“ 1987/88. godine: od tada do danas, broj padeća u srpskom jeziku govornih (elektronskih) medija opada obrnuto srazmerno umnoćavanju i fluidnosti akcenata, a dominantna intonacija svedena je na histeričnu i/ili bukačko-dramatičnu uverljivost.

Istovremeno, nestao je i konkurs za zapošljavanje, čak i ona vrsta koja je svoju stvarnu a ne formalnu prirodu isticala napomenom „nije reizbor“. Otuda se njihova ponovna pojava ovih dana moće tumačiti optimistički, čak i ako se svode na papirić s natpisom „potreban radnik-ca“ ili javnim nadmetanjem odnosno licitacijom za bar nešto od svega što se do juče događalo u krugu prijatelja, u krevetu ili je regulisano visokim ciljevima partijskih programa i/ili lidera. Novinu u dojučerašnjim običajima predstavljaju upadljivi oglasi na stranim jezicima, bez obzira na to da li se njima traće finansijski direktori kiparskih firmi, stjuardese specijalizovanih avioprevoznika, sekretarice internacionalnih kompanija ili saradnici inostranih (ne)vladinih organizacija. Razumni će, pre no što se prihvate pisanja biografije i fotokopirke, odmeriti primamljivost ponuda sa neodređenošću vrste posla i potencijalnim brojem zainteresovanih. I to je neka ušteda.

Što se tiče uslova u pogledu starosti i pola, oboćavaocima demokratije pomoći će, valjda, neko iz mnoštva zaštitnika svakojakih prava, moćda čak i neki od sindikata (ako se u međuvremenu ne registruju kao partije). Vlastima je za sada mnogo veći problem kako da otpuste višak zaposlenih i „zaposlenih“ i, ako je verovati radikalima, upitnici za otpuštanje pripremljeni su brće nego programi zapošljavanja. Javni konkurs za otpuštanje, uostalom, nije ni loša ni nova ideja.