Putovanje na visini

Mesto dešavanja: najposlovnija od svih mogućih poslovnih avionskih klasa, Club World British Airwaysa (u stvari, ima jedna još poslovnija, ali o tome nešto kasnije). Linija: London–Njujork. Vreme trajanja priče: nešto malo jače od sedam sati. Likovi: razni svet, spreman da plati od tri do pet hiljada dolara za jedno udobno putovanje.

Na samom početku priče, prvi šok neupućenom putniku iz zemlje Srbije predstavlja scenografija, odnosno sedišta u koja se smešta zajedno sa već pomentim ljudima u preskupim odelima. Širina dovoljna za smeštanje dve nešto manje pozadine, ogromni nasloni za ruke, rotirajući oslonac za noge koji se podešava po visini, a na sve to još i šest magičnih dugmića – jedno za potpuno spuštanje sedišta, odnosno njegovo pretvaranje u pravi krevet, jedno za vraćanje u poziciju poželjnu prilikom poletanja i sletanja i četiri koja zvanično predstavljaju „četvorostepeno prilagođavanje lumbalnom delu“, a nezvanično vazdušnu podršku napaćenim putničkim leđima. I dok obični smrtnici hrle ka ekonomskoj klasi, a stjuardi po Club Worldu na ofingere kače sakoe onih preskupih odela, zabava na zanimljivom sedištu nastavlja se otvaranjem paketića i uputstvom za njegovu upotrebu: uz (na prekookeanskim putovanjima uobičajene) čarapice, minijaturne četkice za zube i štitnike za oči, naše japije u neseseru očekuju i grožđana mast, gel za pranje lica i mleko za telo – sve uz napomenu da se „koža tokom putovanja suši i da je stoga neophodno njeno dodatno vlaženje“. Kad se sve to nekako izgustira, odnosno baš negde u trenucima pred poletanje, na red dolazi izuvanje. U ovom slučaju istovetno kao i ono u vozu na pruzi Beograd–Bar ili na nekom sličnom mestu. Za razliku od detaljnih uputstava o vlaženju kože, uputstva o tome šta raditi sa običnim (u prevodu, ne baš toliko skupim) cipelama koje su tokom proteklih nekoliko sati prešle put od autobusa sa Slavije, preko egzotike surčinskog aerodroma i fri-šopova na londonskom Hitrou, svode se uglavnom na stjuardski osmeh i usmeno uputstvo da ih „slobodno možete odložiti u deo za prtljag“. No, i to je valjda razumljivo ako se pretpostavi da japi cipele ne prelaze tako čudesan put pre nego što krenu za Njujork.

Smeštanje je, dakle, završeno. Preskupa odela (bez sakoa, odloženog na sigurno mesto) već nervozno cupkaju bez lap-topova i mobilnih telefona, a putnici namernici iz zemlje Srbije, udobno ispruženi i opušteni, sa sve čarapicama i ćebecentom preko nogu, mogu da razmišljaju samo o tome da li im više prija da im „lumbalna podrška“ bude bliže ramenima ili donjem delu leđa. Ali, igranje tek sledi. Baš negde u trenutku kad odela uključe kompjutere, za ostali svet počinje bioskop koji podrazumeva daljinski upravljač, ekran koji se pomera kako vam drago i osamnaest kanala sa najnovijim hitovima (Čikago, Sati, Adaptacija…) i još neviđenim epizodama Simpsona, Prijatelja i Vil i Grejs. Na istom mestu, a uz obavezne slušalice, mogu da se izaberu i radio, igrice svih vrsta ili mapa sa crtežom trenutne pozicije aviona, njegove visine, vremena na polazištu i odredištu… Istovremeno, za one koji ipak nisu te sreće da iznad Atlantika mogu na miru da se igraju, daljinski upravljač, samo okrenut drugačije, služi kao telefon – uputstvo je malo komplikovano, ali stvar provereno funkcioniše (telefoniralo se naveliko).

Na nekih osam hiljada metara visine i 300 kilometara od Londona stiže i meni. Baš kao u restoranu, bira se predjelo, jelo, desert i piće, s tim što su zvezdicama označene stavke koje spadaju pod „zdravu hranu“. Zdrave ili nezdrave, stavke su živopisne, ali posle hamletovskih dilema da li odabrati „ono u kokosovoj ljusci“ ili „škampe u sosu od nečega“, vino iz šezdeset i neke ili koktel od šampanjca i đusa, čak i putnik iz Srbije stiče utisak da je deo ozbiljnog, poslovnog i bogatog sveta. Čemu, naravno, doprinose šampanjske čaše, elegantno prezentovan izbor između belog i crnog bibera, kamene ili morske soli i slične sitnice koje život (ne)znače. Ostatak puta lišen je iznenađenja. Sve je, naime, pod kontrolom. Smrtnici gledaju filmove, igraju tetris ili spavaju, odela se ne odvajaju od lap-topova ili „Financial Timesa“, koža je dodatno hidrirana, nekoliko primeraka raznih sendviča stići će negde pred sletanje, cipele su na mestu i ne „čuju“ se, lumbalni deo je udobno poduprt… U svakom slučaju, kad pogledom na personalni ekran utvrdi da je Njujork tu, ispod njega, putnik namernik može samo da konstatuje da sedam sati nije ni osetio. Što se tiče japija raznih provenijencija, oni zaista izlaze neizgužvani, odmorni, nasmejani i bez zaostatka u poslu. Ako putuju dalje, uz kartu za Club World ili prvu klasu (u kojoj, priča se, pored svega ostalog, dobijate i pižamicu, dok se hrana sprema na licu mesta, odnosno pred putnikom), tako opeglani i orni mogu da nastave užitak – u Njujorku i još nekim mestima na svetu, terminali British Airwaysa pružaju im čekaonice uređene poput najsavremenijih stanova i prave pravcate banje (takozvane spa, sa sve saunama, hidromasažama i sličnim čudesima). A putnici (namernici ili japiji) iz zemlje Srbije? Njima je već i putovanje popriličan kulturološki šok. Dok se ne naviknu na bolje.