Kako početi tekst, po ko zna koji put, o istoj temi, ali ko te ter’o, kako saboraši, ovi što se iz godine u godinu planiraju i štimuju da banu u Guču i na licu mesta, u tem hramu trube, do poslednjeg baldišu. Opet, stvar je ozbiljna, iza svega stala država, to, s obe ruke, postalo srpski brend. Proširilo se to, odužilo se to, prvi put uzelo da traje sedam celih dana, plus tri dana repete, ma teško je to, ko što vele, opisati, treba to doživiti. Ma sve ko u pesmi, Hodaš, ne zastajkuješ, ideš, sabijaš se, pa kad staneš, kad sedneš, kad staneš da se odapinješ, kad uzmeš da se oslobađaš, da zamanjuješ, da se zavrćavaš… Ma ne da se opisati, što kažu, ko što je zapisano, Život nema reprizu, i ko što reče jedna, jašta nego mlada, saborašica, ‘de nego na TV, Ako Srbija ne zna put, mi znamo.
IMA SE VLADAŠ: Dakle, subota, zvanično pretposlednji dan, kad vele da je najbolje. Pet kilometara pre Guče udarili rampu, naplata, za parkiranje, 400 dinara za kola, 3000 za autobuse. Kad se to prođe, parkiraš gde ti dozvole. Kad se primakneš, plakati, sa slikom ministra Velje Ilića, obaveštavaju Gradimo Novu Srbiju. Ima toga. Onda, ko’e da se akreditujemo, iljadu dinara po akreditaciji, onda k’oe obezbedimo smeštaj, ima, krevet, osposobljen za tu priliku, 20 evra. Dođemo do programa, saborskog Dragačevskog trubača, tu zapisano da je domaćin Sabora Veljo Ilić. Domaćin u tu publikaciju ima sliku i biografiju, angažovao se u afirmaciji lokalne samouprave, proputovao ceo svet, prvi Čačanin koji je primljen u Beloj kući, nosilac odlikovanja Ruske pravoslavne crkve, dva puta menadžer godine, dobitnik više drugih javnih priznanja, nedavno, u manastiru Mileševa, uručen mu je orden svetog Save, kojim ga je odlikovao patrijarh srpski gospodin Pavle…
Dosta prepisivanja, ‘ajde na pos’o. Guča puna, sve oda. Na Domu kulture onaj transparent, Sviraj trubo, svirala zadugo, za veselje, i nizašta drugo. Ispred, u toku, takmičenje mladih orkestara. Dalje, gužva, oda se, sa svih strana udara, na struju i live. Većinom mladi, novi naraštaji, ali sve to već iskusno, il’ je rođeno tako, idu, naguravaju se, prave voz, poprtili trubače na leđa pa samo čine, fuka, fuka. Gde pogledaš lomi, pored točionica piva, na trotoaru, na ulici, to golo, to ušajkačeno, to ko da je mokro upalo u trafo stanicu, vrisak tela, sam ne znaš za šta si sposoban, kad staneš da se do’vataš, da čučnjavaš, ripaš, praćakaš, praviš vratolom…
Pod šatre, čiji je zakup u crkvenoj porti i preko 10.000 evra, drugačije, tu nivo. Pivo 150, rakijica isto, pečenje 1200, ima se vladaš. U svakoj šatri obezbeđenje, ima se vladaš kako ‘oćeš, po temperament. Ima sedneš, pa sve redno, prezalogajavaš, natenane, nameste se i trubači, ti i dalje dostojanstven, ona se tek malo bavi frizurom i sa taj nakit, sve preko zalogaja, ali jbg. što si doš’o, ustaneš ti, ustane ona, digneš ruke, desnom počneš da vrćeš, neka je Mesečina, neki Kalašnjikov, dok si rek’o šta bi, ona na stolu, onda stvar krene, ti desnom zamotavaš, ona levim guzom odmotava, pa kad te to uzme, ode sve, diže se, nemoš se zaustaviš, samo zamanjuješ, praviš sečke, staneš da se vrćeš, čisto sve curi iz tebe, odlazi… A ima ko nenavid, kako uđeš ti muziku, pa teraj, pa kad uzmeš da se dižeš, da se odapinješ, da se rasprskavaš…
Pred ponoć Ponoćni koncert na stadionu, naplata 300 dinara. Sve dragačevski pobednici, Luković, Mladenović, Sejdić, Ostojić… Nekoliko hiljada, uglavnom mladih, sve po protokolu, jedino kad se desi, a desi se, neko kolo, neki čoček, tako neki Poskok, bude raspoloženje, bude spopadanje i tako to. Desi se i vatromet, mršav. To uzelo da traje, iza ograđenog stadiona, sa ciglu i crep ozgo, točionice piva, jedna do, i preko, druge, muzika na struju otkida, ne znaš gde si, samo te udara, jedini spas da se naločeš i upadneš u opšu stvar, u riknjavanje i baldisanje.
Pređeš Belicu, pređeš Veljin most sa žutu metalnu ogradu, eto šatri, eto života. Ponoć dobro prošla, šatre se digle, jedna iznutra aranžirana sa stabljikama kukuruza, kakav izazov, uzmeš kukuruz pa kad staneš da mlatiš i da ga sustižeš… Prema centru, prema porti, ulice pune, sve se odvrnulo, ali u glavnim šatrama nivo, tu daščani pod, itison, i sve tako na nivou. I gosti ozbiljni, nema se lomiš, sedneš ko gospodin, ko u ekskluzivan restoran, ne treba ništa radiš, samo se radi, sve profesionalno, trubači okolo, na stolu jedna ko da je Ceca, raspustila kose, tigrast bikini, rasečena suknjica, ko da je bez gaće, sve radi, kakav je to ples, šta to zna, pa kad zabaci kosu, kad jednom rukom mane preko očiju, kad se drugom odupre o gredu, kad se uključi, kad stane da vozi, kad se bre odupre ozdo i ozgo to se samo dešava, pada mrak.
U jednu od te ekskluzivne šatre, ma u najekskluzivniju, negde iza ponoći, ma dobro iza ponoći, omašimo domaćina i ministra Velju Ilića. ‘Ajde prepišemo, pa pisani mediji zabeležili, i to sa slika, U subotu oko pola dva ujutru pojavio se i Velimir Ilić. Dobro raspoložen, pijuckao je špricer. Trubači navalili na čoveka… Velja vadi novac i časti. Najpoznatijem Čačaninu prilazili su mnogi i tapšali ga po ramenu, a on je svakome posvetio po nekoliko sekundi.
SVE STALO U FLAŠU: Jutrom, u sedam sati, desi se, po programu, Budilica, što će reći prangije i trubači koji sa četiri strane prilaze Spomeniku trubi. Iskusni spremni, kafica i rakijica. I neiskusni spremni, nerasanjeni mu ga dodaju, na prirodu, na talenat, teraju dalje.
Onda, po programu, konferencija za štampu, kako uđe domaćin Velja, lepo podašišan, u lepo graorasto odelo sa neku metalik kravatu, trubači udariše Crven fesić, konferansije preuze pos’o, reče da je tu g. Ilić. Predsednik opštine Lučani Jolović informisa da je bilo 450.000 gostiju, da će bude još 150.000, Guča je pokazala da je srpski brend, sve se nastavlja još tri dana, i još reče, Kad dođete na 46. sabor ponovo će vas dočekati domaćin Velja, o tome postignuta opšta saglasnost, još samo da se formalizuje, hvala vladi Srbije, posebno ministru Velji Iliću. Pa jedan uze da dodeli ministru jednu plaketu, pa je ministar primi. Pa opet ustade ministar, Želim da vas pozdravim i da se zahvalim na priznanju koje sam dobio, to je znak da smo dobro radili… Ja mislim da će ove godine biti rekord, evo već do sada se radi o obaranju apsolutnog rekorda, očekujemo preko 600.000, što je rekord svih rekorda. Mi smo prihvatili da se Sabor produži, kako je krenulo trajaće celog leta, i to je dobro, zašto ljudi celo leto ne bi bili uz trubače i šatre i najbolji kupus i sve ovo… Bilo i pitanja, ko se očekuje od visokih gostiju, odgovorio domaćin, očekuje se veliki broj, i premijer Koštunica, tako rečeno u Vladi…
Napolju počeo svečani defile učesnika, orkestri, KUDovi, Kotraža, Rti, Zlakuse, Zagužani, Vranje, Guča…Ima i mlada i mladoženja na konju, još njih na konjima. Napraviše krug ulicama, prođoše pored Spomenika trubaču, ‘de beše transparent preko ulice sa slike junaci Radovan i Ratko, i tekst, Nema predaje bez megdana. Završi se defile, uze da bude inprovizacija Dragačevske svadbe, jedna je vršila prenos, Sada svekrva poslužuje, Sada mlada hrani mladoženju, Mladenci pokazuju ljubav jedno drugom, Svekrva sa mladom izlazi iz kuće, u dvorištu će se povesti kolo u koje se hvataju svatovi i saboraši…
Na ulicama gužva, pristigle penzionerske posade sa svoji autobusi, pristigli i građani, i to organizovano, Bidža posl’o preko deset, Palma iz Jagodine tačno 50 autobusa, o trošku opštine. Da se ne pogube ovi Palmini imaju vodiče sa plave majice na kojima pozadi piše, SO Jagodina, a napred, Vođa puta. Rekosmo, gužva, gore dole, odasvud stislo, ponude kake oćeš, liciderska srca i lulice, burići i kotlići, vezene torbice i ostali milje, a što ima majica, a što ima natpisa, Jebeš zemlju koja Guču nema, pa sve to na stranjskom, slovenačkom, Fukaš zemljo katera trorobento nimo, pa još na stranjskom, Jebeš državo katera nimo zlato trubento, pa još na srpskom, Oj živote lutalico. Ima i svi sveci, đeneral Draža, Radovan, Ratko, sve to stalo u flaše, u flaši sveti Georgije ubiva aždaju, u flaši sveti knez Lazar, samo sipaš rakiju i zapečatiš stvar. I ima muzika, i živa i na CD i DVD, i na šta ‘oćeš, ima čuješ Cecu, ima drugi umetnici, pa ima i, Radovane mili srpski sine/ ti si ponos srpske otadžbine…
Šta ima još, ima odaš, ima svratiš u praznu šatru, sedneš pa okupiš, što si doš’o nego da se provedeš, ima Slovenci, viđeni Francuzi, ko na pivu, ko na vinu, ko na trotoaru, i ko gde stigne, nema biranja, ‘de te u’vati tu mu ga daješ.
BI JOŠ, BI KRAJ: Vreme finalnom nadmetanju, pređeš oni mostovi, i eto, stadion ozidan okolo, ozidana i bina, pred binu udarena metalna ograda, ima i tribina, jedna natkrivena, za zvanice, visoki gosti. Bina sa krov, sa reflektori, sa scenografija, ko da je sami narodni umetnik osliko, dva trubača, sa trube, okrenuti jedan drugom, dvojica a isti, ko da je jedan, trudio se umetnik. I bi, Trubači sviraj zbor, voditelji u civilu, ali sve to stilizovano, sve to po tradiciji i narodnom duhu, dakle rekoše se voditelji, svi učesnici dunuše Sa Ovčara i Kablara, udariše prangije i topovski udari, sve se zatrese, sve bi vrhunski doživljaj. Opet se rekoše voditelj i voditeljka, Danas truba svira pesmu radosti i u kolo života poziva, pa zamoliše g. domaćina, g. Ilića za saborsku besedu. Izađe domaćin u svoje graorasto odelo sa dobru metalik kravatu, pa se reče, ajde citat, govor je to, Braćo i sestre, po četrdesetputi, po četrdsetpetputi smo u Guči, i svi smo presrećni da imamo ovako dobre orkestre i dobre trubače. Mislite da je domaćin im’o tremu, da je čit’o neke ‘artije, jok, domaćinski je uz’o plavi mikrofon i viknuo iz glave i iz sveg glasa, Narod koji ima ovoliko vrhunskih orkestara i vrhunskih trubača mora da je srećan i veseo narod, a država koja ima Guču mora da je jaka i dobra… Bilo još, ali to je to, najjače i najdržavničkije.
Onda počelo takmičenje, voditelji najave, orkestri sviraju. Publike ni za šesnesterac, mnogo zelenila na igralištu, mnogo 300 dinara za kartu. Slabo se i publika odaziva na trubače, nema ni oni redova za zvanice, gde su Sreten i ostali Karići, znali da trupnu, razvežu kravatu. Jeste, bilo i Poranio Milorad, Rumena mi ruža procvetala, razna kola i poskoci, ali, slabo, pa od zvanica, pod onaj krov, od viđeniji’, samo Bidža i Raka. Kad mislili nema domaćina, eto ga, skinuo kravatu, pravo na svečanu tribinu, pravo u žiri, tu se javi, tu se uslika sa estradnu zvezdu imena Snežana Savić, koja znade da znalački pogleda u aparate, tu ga do’vati i jedan član žirija sa velikom funkcijom u Republičkoj direkciji za puteve, tu domaćin skide sako pa stade da se izjavljuje raznim TV palmama. Onda domaćin sede do Raku, stadoše da se naginju i komuniciraju, otvoriše kapije, nagrnuše saboraši, ispuni se igralište, nasta vrcanje, bi neke atmosfere, grupa mladih Aranđelovčana, opremljena u zelene majice sa žuti natpisi, stade da se javlja domaćinu, domaćin sve da odmahuje, dođe dotle da jedan ode gore na tribinu, skide, i dade majicu domaćinu, domaćin je primi, obuče na golu crnu košulju.
Bi Ne luduj Lelo, bi još, bi kraj, bi da je prva truba Dejan Lazarević iz Požege, najbolji orkestar Nenada Mladenovića iz Vranja. I bi da je u Guči bolje raspoloženje. U šatru jedan, ko da je gastarbajter, sa mnogo gold oko vrata, ko da je Ganci, sav se metnuo u crno, i šajkača mu crna, seo tako sa svu familiju, rasprostro se preko astala, i uz’o da ćevira, iliti lumpuje, jašta da radi zašta je doš’o. Pred jedan objekat samo čuješ, Opa, opa, neka, neka, ko da je onaj sistem karaoka, ono da pevaš na matricu, ko da je onaj naš glumac Vidaković Bane, samo čuješ, Sitno, sitno, ajmo žene, trbušnjaci, pa kad bi Niška banja, kad to očas uze da se omasovljava, nasta čarlama, onaj Vidaković daje sve svoje umeće, to stade sve da se umeće, uključiše se i štandovi preko ulice, PGP, štand Rubina, štand sa gobleni, opanci, ćupovi i drugi sač.
I na izlasku iz Guče ko da nije izlazak, pred jedan bife jedna plavuša, sa plavom na cvetiće haljinom, stala na bure, čuj stala, podigla se na bure sa crvenim obručima, pa se obruči i odbručava, a jedan, baš voditeljski, vrši prenos, To je ta Guča, san se pretvorio u javu…
