Propao NATO džoker

Udruženje vojnih penzionera Republike Makedonije, formirano 10. decembra 1992, registrovano 23. marta 1993. i preregistrovano 26. februara 1999. je novembra 2007. godine imalo 2607 članova. U maju 1992. taj broj je iznosio 3700, plus oko 15.000 članova njihovih porodica. Početkom decembra prošle godine udruženje je proslavilo petnaestu godišnjicu. U biltenu izdatom povodom jubileja, udruženje potencira da je tokom 15 godina prolazilo kroz nekoliko faza, ali da se sve vreme angažovalo oko rešavanja stambenog pitanja članova, obezbeđivanja sredstava za Fond solidarnosti i oko rešavanja stečenih prava o visinama penzija. Iako je u tački 13. dogovora Adžic–Gligorov bilo navedeno da će „pitanje isplata penzija vojnih osiguranika na teritoriji Makedonije rešavati kao i za ostale osiguranike“, udruženje tvrdi da, zbog negativnog odnosa tadašnje i svih potonjih vlada, pitanje visina vojnih penzija do danas nije rešeno, a da je stambeno pitanje vojnih penzionera „generalno pozitivno rešeno, osim u nekim pojedinačnim slučajevima koji su dobili ili će dobiti razrešnicu sudskim putem“.

Usaglašavanje penzija vojnih penzionera iz perioda JNA nije sprovedeno, uprkos redovnim protestnim pismima predsedniku Kiri Gligorovu i nekolicini makedonskih premijera i ministara odbrane. Pošto je Vrhovni sud Makedonije odbio sve žalbe/tužbe, u septembru 2005. godine kompletna dokumentacija upućena je Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Čeka se presuda.

DINAMIČNA TRANSFORMACIJA: Prema podacima GŠ-a Armije Republike Makedonije (ARM), obavljena je transformacija svih jedinica. Nova struktura ARM-a znači 7696 pripadnika aktivnog i 4850 vojnika rezervnog sastava. Krajem 2006. u ARM-u je bilo 1253 oficira, 1792 podoficira, 3354 profesionalnih vojnika i 1116 zaposlenih civilnih lica. S tom strukturom, ARM treba da je mala, efikasna i mobilna oružana snaga. Glavni izazov u transformaciji je bila redukcija sastava sa nekadašnjih 13.000 na 7700 aktivnih pripadnika, uz poštovanje adekvatne zastupljenosti pripadnika etničkih zajednica.

ARM ima Puk za specijalne operacije (PSO), čiji je zadatak „izvođenje operacija u mirnodopskim uslovima i uslovima konflikta, samostalno ili u sadejstvu sa drugim jedinicama ARM-a, u svim terenskim i vremenskim uslovima, podrška spoljnoj i bezbednosnoj politici države da sa određenim snagama učestvuje u izvođenju zajedničkih specijalnih operacija sa drugim koalicionim državama za podršku miru i prevenciju konflikata… u operacijama predvođenim NATO-om, OUN-om, OBSE-om i EU“.

Obuka u PSO-a traje 15 meseci. Prvi period, osnovna obuka od šest meseci, odvija se u dve faze, kao pojedinačna i timska. Drugi period, specijalistička obuka od devet meseci, takođe se odvija u dve faze, prema specijalnostima (MES, veza, bolničar, obaveštajni rad, naoružanje) pojedinačno i timski.

Podaci o broju tenkova, aviona i helikoptera, oklopnih i drugih transportera, artiljerijskih oruđa i drugih sredstava ARM-a ne mogu se dobiti. I portparol GŠ-a ARM-a potpukovnik Mirče Đorgovski i portparol Ministarstva odbrane Zaharije Vulgarakis kažu da je reč o poverljivim podacima, za čije je iznošenje u javnost neophodno pokrenuti postupak deklasifikacije. Iako se svakog decembra podaci o promenama u stanju opreme i naoružanja šalju u OBSE, ovaj podatak je, kao i odgovor na pitanje o proceduri i kontroli nabavki vojne opreme, ostao zaštićen oznakom tajnosti.

Makedonija je posle konflikta 2001. bila dovedena u situaciju da se „oslobađa“ tenkova T-55, ali i borbenih aviona Su-25, koji su uglavnom uspešno obavljali zadatke u ratnim operacijama. Sveobuhvatnim planom za modernizaciju oružja i opreme, paralelno s nabavkom modernog oružja i sofisitciranih sistema, eliminisani su tenkovi i avioni – potonji su zamenjeni helikopterima, čime, kako je makedonskoj javnosti objašnjeno, nije dovedena u pitanje borbena sposobnost ARM-a.

TEKUĆI PROBLEMI: ARM je profesionalna armija; obavezni vojni rok ukinut je u aprilu 2006. Treća rezervna brigada trebalo je da bude transformisana do kraja 2007, kao i Vojna bolnica koja je od 1. januara 2008. prešla u sastav Ministarstva odbrane (MO), ali je njena transformacija pod znakom pitanja jer se u objektu već nekoliko godina nalazi privatni kardiohirurški centar čije je „useljenje“ u Vojnu bolnicu bilo osporavano. Što se tiče prioriteta u opremanju i modernizaciji ARM-a, oni se svode na posebne jedinice za operacije NATO-a i Partnerstva za mir, jedinice specijalnih operacija, vazduhoplovne snage i informatičku opremu.

Srednjih vojnih škola u Makedoniji nije ni bilo, niti ih ima. Sobranje RM je 7. juna 1995. donelo Zakon o Vojnoj akademiji, ali, iako je 29. jula 1999. promovisana prva generacija pitomaca potporučnika Vojne akademije „General Mihajlo Apostolski“, akademija je danas pod „moratorijumom“. U njoj se održavaju specijalistički kursevi za dopunsko usavršavanje, ali iz nje ne izlaze diplomirani potporučnici jer je u međuvremenu izabran drugi način – doobuka diplomiranih studenata drugih fakulteta. Prema dostupnim podacima, na oficirskim kursevima, akademijama i koledžima u inostranstvu učestvovalo je na desetine podoficira i oficira ARM-a: u Češkoj, Bugarskoj, Estoniji, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Turskoj, Holandiji, Italiji, Kanadi SAD, Rumuniji, Velikoj Britaniji…

U kasarni „Goce Delčev“ u Skoplju funkcioniše i Sektor za obrazovanje i obuku „Dr Džozef Kruzel“, koji bi trebalo da obezbedi udruženu obuku vojnog i civilnog kadra i obuke profesionalnih vojnika.

Broj žena u ARM-u povećava se od 2004; prošle godine su, prema izjavi portparola GŠ-a Đorgovskog, žene činile oko deset procenata kandidata dobrovoljaca koji posle tromesečne obuke mogu da se prijave na oglase za zaposlenje u Armiji. Sa oko 4,5 odsto žena u vojnim uniformama, Makedonija je negde u sredini evropskog proseka (oko sedam odsto). U Makedoniji sada ima 361 žena-vojnik, od kojih su 89 oficiri (dve sa činom majora), 207 podoficiri, a 65 su profesionalni vojnici. Osim toga, 548 žena rade kao civili u ARM-u. Među uniformisanima su uglavnom etničke Makedonke i Albanke, od kojih je nešto manje od polovine (42 odsto) udato.

Fizička obuka za žene ima niže norme od onih za muškarce, ali sedam žena je deo čete „Škorpiona“ iz Prve mehanizovane brigade koja je početkom godine otišla u mirovnu misiju ISAF u Avganistanu.

Standard u ARM-u prati standard u državi: vreme beneficija iz Jugoslovenske narodne armije je davna prošlost. Iako je stanovanje jedan od najznačajnijih faktora za obezbeđivanje višeg kvaliteta života, manjak stanova postoji u svim jedinicama, a nekoliko stotina oficira nema rešeno stambeno pitanje. Tabloidi neretko objavljuju svedočenja armijskih specijalaca koji negoduju zbog kvaliteta ishrane, što se ponovo svodi na osnovni problem nabavki i tendera, koji su često zakočeni međupartijskim trzavicama u koalicionim vladama.

FINANSIRANJE: Budžet ARM-a je još jedno pitanje na koje portparoli ARM-a i MO-a u ovom istraživanju nisu smeli da daju odgovor. Zvanično, saglasno sa Strategijskim odbrambenim pregledom, za potrebe opremanja i modernizacije ARM-a na godišnjem nivou se izdvaja 20 odsto budžeta MO-a koji iznosi oko 2,3 odsto BDP-a.

Drugim rečima, za opremanje Armije u sledećih šest godina Makedonija će morati da izdvoji oko 500 miliona evra. Prema procenama bezbednosnih eksperata – koji su u medijima uglavnom „anonimni“ ili „izvori poznati“ redakcijama – u sledeće dve godine će se potrošiti 76 miliona dolara za nabavku oklopnih transportera (40) da bi se sačuvala dinamika modernizacije. U sledeće dve godine Makedonija je obavezna da opremi i pešadijski bataljon od 500 vojnika, a do kraja 2013. i motorizovanu grupu bataljona od 1000 vojnika. Takođe, Makedonija će morati da nabavi i novu količinu transportera (još oko 60), radarske sisteme i remontuje helikoptere. Prihvaćene obaveze probijaju planirano ulaganje od 2,3 odsto BDP-a.

Početkom novembra 1995. Makedonija je postala članica Partnerstva za mir, a od 12. do 16. maja 1997. je na vojnom poligonu Pepelište kod Negotina održana multinacionalna vojna vežba „Spasilac 97“, prva takve vrste na makedonskoj teritoriji. Očekivanja da će Makedonija na prošlonedeljnom samitu NATO-a u Bukureštu dobiti poziv za učlanjenje su se izjalovila.

AKCIJE: U okviru priprema za pridruživanje NATO alijansi, Makedonija već učestvuje u različitim mirovnim misijama.

Pošto je 23. jula 2002. potpisala notu za pristupanje Memorandumu za razumevanje Međunarodnih snaga za bezbednosnu podršku Avganistanu (saglasno s rezolucijom1386 UN-a), 7. marta 2003. je prvi put jedna jedinica ARM-a poslata u međunarodnu misiju. Posle učešća makedonskih štabnih oficira u sastavu turskih mirovnih snaga u Avganistanu ISAF-2, jedno pešadijsko odeljenje Druge pešadijske brigade ARM-a je šest meseci bilo deo nemačkog kontingenta misije ISAF-3. Od tada do danas, Makedonija je neprekidno prisutna u rotacijama u misiji ISAF, a trenutno je tamo angažovana mehanizovana četa sa 127 vojnika ARM-a.

Od 3. januara ove godine u misiji EUFOR-ALTEA u BiH se nalazi četvrta rotacija makedonskog kontingenta mirovnjaka, čije troškove (transport, ishrana, smeštaj i gorivo) pokriva država Makedonija. Poslednju rotaciju čini 13 članova, jedan oficir za vezu u Komandi EUFOR-a u Sarajevu, četiri oficira, sedam podoficira i jedan profesionalni vojnik, s tim što je u misiji ostao samo jedan helikopter. Jedanaestoro vojnika i oficira iz treće rotacije izgubili su živote u nedavnoj nesreći drugog helikoptera. U prvoj rotaciji Makedonija je učestvovala sa jedinicom od 17 članova i dva helikoptera, druga rotacija bila je s jedinicom od 21 člana.

SLOBODA IRAKU: Početkom aprila 2003. kao znak podrške koalicionim snagama u operaciji „Sloboda Iraku“, na zahtev SAD i na osnovu SOFA sporazuma sa Kuvajtom i Katarom, Makedonija je izrazila spremnost da pošalje svoje jedinice u mirovnu operaciju post ratne faze 4 u Iraku. Na osnovu odluke o slanju Sobranja RM, od 1. juna 2003. Makedonija učestvuje u iračkoj misiji. Trenutno je tamo 36 vojnika iz Puka za specijalne operacije, pet štabnih oficira u komandi koalicionih snaga i 36 vojnika mehanizovane pešadije.

Prilikom posete makedonskog ministra odbrane Lazara Elenovskog Avganistanu i Iraku početkom januara, američki general Dejvid Petreus, komandant koalicionih snaga, izjavio je da su „makedonski vojnici u Iraku veliki profesionalci, koji s velikom posvećenošću i entuzijazmom izvršavaju svoje obaveze“, a krajem prošle godine američka ambasadorka u Skoplju Džilijen Milovanović odlikovala je medaljama 36 pripadnika ARM-a, učesnika u šestom i sedmom kontingentu misije.

Glavna strateška orijentacija ARM-a je učlanjenje u NATO: sve reforme i transformacije poslednjih petnaest godina su preduzimane u tom pravcu. Dr Biljana Vankovska, profesor na Odbrambenim studijama u Skoplju, kaže za „Vreme“ kako ima utisak da je strateška orijentacija ARM-a više determinisana željom za pridruživanjem NATO-u po svaku cenu, nego nekom racionalnom, nacionalnom bezbednosnom politikom. „To ilustruju naši doktrinarni dokumenti u kojima se operira terminima koji su nesvojstveni za ovakve akte. Na primer, ‘naši prijatelji’, što zvuči pomalo naivno spram uverenja kojima se vode ozbiljne države, za koje nema večnih prijatelja, već večnih nacionalnih interesa. Druga stvar je preslikavanje analize bezbednosnih pretnji i rizika, koji su ponovo determinisani spolja, a sadržane su u floskulama o ‘borbi protiv terorizma’ ili ‘asimetričnim’ pretnjama. Najviše zabrinjava to što se u opsesivnom nastojanju da se uđe u NATO ne razmišlja o ceni – ni finansijskoj, ni ljudskoj – koju će zemlja plaćati kao punopravna članica. ARM je u poziciji glavnog državnog aduta kojim treba dokazati zrelost i spremnost za integracije – jer su u drugim sferama života rezultati daleko slabiji i razočaravajući.“

VOJSKA–DRUŠTVO: Naša sagovornica smatra da pitanje o uticaju vojnih struktura na društvo treba preformulisati u određivanje odnosa vojske i društva, „ono što u teoriji nazivamo military–society relationship. Taj odnos govori o legitimitetu koji vojska kao institucija uživa u društvu, stepen prožimanja s društvenim vrednostima i njihovo poštovanje. U Makedoniji je glavni problem etnička nereprezentativnost ARM-a, i pored svih napora da se ona poboljša. Na primer, akcije za podsticanje interesovanja za vojnu profesiju kod manjinskih zajednica ne daju rezultate, odnosno čak i kad ima interesovanja, teško se ostvaruju kriterijumi kvaliteta i profesionalnosti. Ponovo bih naglasila da se na ARM gleda više kao na džokera za strateške aspiracije države prema spolja, nego kao na instituciju koja je par excellence državna i nacionalna struktura.“

Što se civilne kontrole oružanih snaga u Makedoniji tiče, Biljana Vankovska smatra da se na prvi pogled stiče utisak da je princip civilne suprematije usađen u celokupni politički i bezbednosni sistem. Ali…

„Politizacija i partizacija ARM-a je još uvek duboko prisutna, a kriterijum ‘zasluga’, prema rečima vojnih profesionalaca, malo se poštuje, što narušava unutrašnji korporativni integritet institucije. Frustracije postoje i u vezi s načinom na koji se politički čelnici konfrontiraju oko imenovanja načelnika GŠ-a, ali i u pogledu popunjavanja po principu etničke kvote. Međutim, najveći uticaj koji vojne – i, uopšte, bezbednosne – strukture imaju, svodi se na nastojanja da se zahvati što veći deo budžetskih sredstava. Obrazloženje je uvek nužnost modernizovanja ARM-a i uključivanje u NATO porodicu. Formula koja obično važi u ocenjivanju civilno-vojnih odnosa u demokratiji glasi: more weapons or more butter, više oružja ili više putera, ali kod nas su i civili i vojnici saglasni da je bolje da se više ulaže u oružje nego u više putera – u nadi da će se većim investiranjem u vojni budžet i povećanim učešćem na svetskim bojištima nekako automatski poboljšati situacija na domaćem planu, pa će građani dobijati više hleba i putera. Nisam ubeđena da je ta logika osnovana.“