Problem s pisanjem o sebi

Najnovije izdanje časopisa “Gradac” je dvobroj o Gručo Marksu i njegovoj braći, kulturnom fenomenu koji se dobro drži i danas mada su “bili samo četvorica Jevreja koji su pokušavali da budu smešni”, kako je Gručo jednom rekao. Aleksa Golijanin, urednik ovog izdanja, osvetlio ih je tekstovima Salvadora Dalija, T. S. Eliota, Antonena Artoa i sličnih.

...

Među skoro 300 strana časopisa, izdvaja se autobiografija Gručo Marksa, koji za generacije gledalaca znači sinonim za smešan hod, predimenzionirane brkove, naglašene obrve, glasan izveštačen govor. Autobiogafiju je nazvao Gručo i ja, objavljena je u celosti, a čita se i kao roman i kao dokument.

“Problem s pisanjem o sebi je što ne smeš da varaš”, glasi prva rečenica, a onda, malo niže, pita se “da li će dovoljno ljudi kupiti ovu knjigu, da bi to opravdalo što poslednje ostatke svoje naglo kopneće vitalnosti trošim na njeno pisanje”.

I tako u samoironiji, ili samo u ironiji, nastavlja do kraja.

Rodio se, kaže, na smeni vekova, koju godinu gore ili dole, u njujorškom Gornjem Istsajdu, u prepunom domaćinstvu, u kome je pored petorice braće Čika, Harpa, Gruča, Gama i Zepa, oca i majke, maminih oca i majke i usvojene sestre, bila i stalna struja siromašnih rođaka. “Dolazili su zbog smeha, dolazili su zbog jela i dolazili su po savet.”

foto: gradac

Dok priča o porodici i najbližima, nagoveštava budućeg sebe.

Tata mu je bio krojač, jedini krojač koji nije koristio metar, pa je komšiluk bio pun onih koji su šetali s jednom nogavicom kraćom od druge. Zato nikad nije imao istu mušteriju. “Tatini prihodi kao krojača kretali su se između osamnaest i nula dolara. Ne znam da li se ikada brinuo zbog toga. Ako jeste, nikada to nije pokazivao. Bio je srećan čovek, pun joie de vivre (životne radosti) svog rodnog francuskog Alzasa. Voleo je da se smeje.”

Gručovi deda i baba su u Nemačkoj, odakle su emigrirali u Ameriku, bili izvođači – on je bio trbuhozborac, a ona harfistkinja, koja je jodlovala dok je prebirala po žicama. Nisu znali engleski, pa nisu mogli da dobiju nikakav pozorišni angažman. “Iz nekog čudnog razloga, izgledalo je da niko nema potrebu za nemačkim trbuhozborcem i harfistkinjom koja jodluje na nekom stranom jeziku.” Zato je on rešio da postane kišobrandžija. “Za celu godinu popravio je tačno sedam kišobrana, za ukupno dvanaest i po dolara.” Zato je odlučio da “više nikada ne radi ni jedan jedini dan do smrti, koja je usledila četrdeset devet godina kasnije.”

Babinu harfu je jednog dana otkrio brat Harpo. “Neke žice su nedostajale i nije bilo pedala za snižene i povišene tonove; ali za dečaka čiji je jedini instrument do tada bila limena zviždaljka od deset centi, ta jeftina mala harfa je, u poređenju s tim, posedovala svu veličanstvenost koncertnog klavira.”

foto: gradac

O drugom bratu, Čiku, kaže da je “imao mozak brz i precizan kao računska mašina”. Gručo smatra da je njegov brat trebalo da krene stopama Euklida ili Ajnštajna, ali ga to nije zanimalo.

Prvo je hteo da bude lekar. “Ali uspeh ujka Ala uverio je moju majku da je pozorište lagana i unosna branša, i da je zato bolje da zaboravim na svet medicine i Hipokratovu zakletvu, iz prostog razloga što ona nikada nije ni čula za Hipokrata.” Pomenuti ujka Al “postigao je veliki uspeh. Bio je to rođeni brat moje majke. Zvao se Šijan, i s partnerom po imenu Galager pevao je pesmu koja je do danas postala američka isto koliko i bejzbol”. Mali Gručo je s divljenjem gledao u njegovu “kosu do ramena, preprislijevske zulufe, strukirani kaput, štap za zlatnom drškom i svileni šešir” i pomislio: “Zašto bi neko hteo da bude lekar, da sluša jadikovke invalida i hipohondara, kada bi, ako se posveti pozorištu, mogao da nosi svileni šešir i ima dovoljno para da baca novčiće u vazduh?”

Početak Gručo Marksa kakvog ga zna ceo svet, bio je u jednom oglasu.

Tražio se dečak za glavnu ulogu u vodviljskoj tački, uz obezbeđen smeštaj, hranu i za četiri dolara nedeljno. Uleteo je “u tramvaj i za manje od sat popeo se uz veliko stepenište i pokucao na vrata jedne od najsmrdljivijih zgrada koje sam ikada omirisao”. Primljen je, bilo mu je 15 godina. “Sve što sam znao bilo je da sam sada u šou-biznisu! Osetio sam zov pozorišta i bio spreman da se odazovem.”

“Naša tačka se zvala ‘Trio Larong’. Da bi nas publika bolje upoznala, Larong je rešio da i na ulici nosimo portirske uniforme, s odgovarajućim kapama, koje su, u stvari, bile okrugle kutije za tablete, na kojima je zlatnim slovima bilo ispisano “Trio Larong”. Kada sam ga pitao zašto, rekao je da je to ogromna reklama za našu tačku, budući da smo te neobične kostime nosili i na pozornici. Nije me bilo briga. Mogao je da mi navuče i medveđu kožu i ja bih opet bio srećan. Sve što sam nosio bilo je bolje od moje uobičajene ulične odeće. Pored toga, ljudi su zurili u mene. I otkrio sam da mi to prija. Prvi put u životu osetio sam da nisam niko i ništa. Bio sam deo ‘Tria Larong’. Bio sam glumac. Moji snovi su postali stvarnost.” Ali, Larong je već na početku turneje pobegao i odneo sav novac.

Gručo se vratio kući sa osećanjem da je glumac. “Istina, glumac bez posla, ali to je u šou-biznisu bio orden časti.” Njegova majka je bila oduševljena sinom i počela da obija pragove agencija. Naišla je na lepu Engleskinju Ajrin Ferbelou, koja se predstavila kao čuvena glumica iz Londona i kojoj je potreban neki mlađi momak kao pevač ko bi zabavljao publiku dok ona presvlači kostime. Ovog puta turneja je izdržala skoro do kraja, a prekinuta je zato što je gospođica Ferbelou pobegla sa krotiteljem lavova, bez njegove žene i lavova, ali sa Gručovom ušteđevinom.

Kad mu je majka našla treći posao, pitao je “da li je to neki posao u šou biznisu” i sedam nedelja proveo u radnji za pranje perika u koju dolaze glumačke zvezde, ali u kojoj, osim zvezda na nebu, druge nije video.

I kad se činilo da Gručova pozorišna karijera stoji, majka je donela odluku koja će potpuno promeniti njihove živote: “Došla je do zaključka da je najbolji način za probijanje u šou-biznisu da se ne lansira jedan po jedan dečak, već da se to uradi naveliko.”

Taj trenutak se, prema Gručovom sećanju, ovako odigrao:

“Napraviću tačku koja će biti senzacija”, saopštila nam je. “Prvo, nađite neku mladu pevačicu. To će dati malo seksa. A ti Gamo, i ti”, rekla je i pokazala na mene, “bićete jahtaši. Mornari i seks. To ne može da omane!”

Pomalo zatečen, upitao sam: “Mama, zašto jahtaši?”

“Reću ću ti zašto”, odgovorila je. “Slučajno sam jutros prolazila pored robne kuće Blumingdejl i videla da imaju bele mornarske bluze za 9,98 dolara. Nabavićemo slamnate šešire – ima ih na rasprodaji zato što je leto skoro pri kraju – i neke bele cipele. I njih ima na rasprodaji, jer su čudne veličine. Već sam napravila haljinu za devojku iz tačke.”

“Mama”, prekinuo sam je ponovo, bojažljivo, “kako znaš da će haljina pristajati devojci koju nađemo?”

“Ne budi glup”, slegnula je ramenima. “Ima na stotine mladih pevačica okolo. Samo treba da nađemo neku kojoj će haljina biti taman!”

Nije prošlo mnogo vremena i mi smo počeli s probama u prednjoj dnevnoj sobi, obučeni u bela odela, s belim slamnatim šeširima, belim cipelama, zakačenim leptir mašnama i papirnatim ružama na reverima. Ne sećam se tačno šta je nosila devojka. Samo se sećam da joj nikako nije bilo taman.”

foto: gradac

Prema majčinoj ideji, zvali su se “Tri slavuja”. Kad je devojka otišla, a priključio im se Harpo, nazvala ih je “Četiri slavuja”. A posle nekoliko godina, kad joj se učinilo da će grupa odlično funkcionisati ako joj se priključe ona, kojoj je tada bilo 50, i njena sestra, kojoj je bilo 55 godina, nazvala ih je “Šest maskota”. Trajale su samo jednu predstavu.

S vremenom, postali su veliki hit u vodvilju, vrhunske zvezde. Ali, “mogli ste celog života obarati publiku s nogu u vodvilju, ali i dalje ste bili samo vodviljski glumac. Biti zvezda na Brodveju donosilo je veliki prestiž, koji vodvilj nikada nije mogao da vam priušti”.

Brodvej su osvojili sa komadom Rekao bih da jeste! Činjenicu da njena četiri sina nastupaju u uspešnoj predstavi na Brodveju, njhova majka je doživela kao vrhunac svoje karijere. Naručila je da joj se sašije nova haljina i dok ju je probala u krojačkom salonu, okliznula se i slomila nogu. “Sumnjam da je iko ikada trijumfalnije od nje ušao u pozorište. Doneli su je na nosilima, dok se ona osmehivala i veselo mahala publici.”

Uspeh predstave Rekao bih da jeste! Sledili su uspesi 13 filmova koje je Gručo snimio sa svojom braćom, velika solo karijera na radiju i televiziji sa najpoznatijim komičnim kvizom You bet your life, knjige eseja…

“Nisam siguran kako sam postao zabavljač ili komičar. Možda i nisam komičar. Ne vredi raspravljati o tome. U svakom slučaju, već mnogo godina dobro zarađujem, maskiran u jednog. Ne sećam se da sam kao dečak uspeo da nekog oborim s nogu svojom duhovitošću. Ja sam prilično oprezan momak, a nemam ni želju, niti dovoljno znanja da bih analizirao šta jednog čoveka čini smešnim nekom drugom. Pročitao sam mnogo knjiga navodnih stručnjaka koji objašnjavaju osnove humora i pokušavaju da opišu šta je smešno, a šta nije. Sumnjam da neki komičar može iskreno da kaže zašto je zabavan, a zašto njegov prvi komšija nije.”