Svaki poklon je komunikacija, bez obzira da li govori o povodu – maloj pažnji, običaju, zahvalnosti, nadoknadi, šlihtanju, nagradi, ili govori o vrsti odnosa između darodavca i onog kome je poklon namenjen, o njihovim ukusima i sklonostima, ili o mišljenju koje onaj koji bira poklon ima prema onom kome će ga pokloniti.
Branko K. je poklon u kome je sabrano sve što se pod pojmom „poklon“ može zamisliti, pa ipak je jedinstven. Naime, Branko K. je knjiga, zbirka esejističkih tekstova, koje su napisali prijatelji Branka Kukića (ko je i šta je Branko Kukić, koliko je dragocen po ovdašnju kulturnu scenu, zna se) kako bi mu je poklonili za rođendan. „Naša prvobitna namera bila je da svi ovde prisutni organizujemo žurku iznenađenja za Brankov sedamdeseti rođendan i uručimo mu tada ovu knjižicu kao uzdarje za ono šta je uradio, što radi, i što će raditi za sve nas“, piše na početku uvodnog teksta koji je napisao Marjan Čakarević u ime Društva prijatelja Branka Kukića. Knjigu je objavila knjižarnica „Zlatno runo“ iz Beograda u 70 primeraka i nije za prodaju. Snežana Ranković, vlasnica knjižare, deli ih Kukićevim i svojim prijateljima, numerisane. Zato je svaki primerak poseban i ličan.
Deminutiv koji je Čakarević upotrebio za odrednicu knjige, ima opravdanje eventualno u njenom obimu, 115 strana, i džepnom formatu, ali nikako ne i u njenoj sadržini. Prvi tekst je – Kukićev, pismo iz 1992. godine koje je Kukić napisao Draganu Velikiću a ovaj potonji ga ustupio za ovu knjigu. Kad čitanje dođe do njene poslednje tačke, ispostavi se da je to bila odlična ideja jer pismo otkriva detalj Kukićeve duše koji, kao i svaki detalj svačije duše, može samo njen vlasnik da opiše.
Zatim slede tekstovi prijatelja. Svetislav Basara je napisao Trideset i jednu tezu o Kukiću, toplu uspomenu na njihov prvi susret. „Branka Kukića sam upoznao 21. 12. 1982. u Užicu (o okolnostima koje su prethodile upoznavanju biće kasnije reči). Pa kako ti, koji ne pamtiš brojeve, pamtiš taj datum, pitao bi Branko uvek o godišnjicama, desetogodišnjicama itd. našeg upoznavanja, a ja bih mu odgovarao da je to za mene bio nezaboravan događaj“, napisao je Basara u Osmoj tezi, a u sledećoj objasnio: „U stvari, tog dana je bio moj rođendan. Koji, inače, ne proslavljam, ali sam ga tog dana proslavljao u sklopu desetodnevne proslave izlaska moje prve knjige Priče u nestajanju, obilno zalivane vinjakom rubin.“
Milojko Knežević posvetio je Kukiću pesmu Mistik našeg doba, a u njoj i stihove “ Živi / mimo života, / mimo sveta. / Mimo svega.“ Jovica Aćin mu je posvetio Čitaočevu priču. Hrvatski leksikograf i pisac Vlaho Bogišić tekst U deset koraka do Riminija počinje anegdotom sa konobarom u jednom zagrebačkom hotelu. Kelner je pitao Bogišića ko je Kukić, da bi se nakon što je saznao da je Kukić „nedavno proglašen za osobu godine u Srbiji“ (Ličnost godine „Vremena“ 2014. godine) i još razno svašta, retorički zapitao: „Kako netko sa takvim pogledom na svijet, s gledištima i vrijednostima koje zastupa može opstati u Srbiji, kako mu uopće daju da diše?“
Filmski i književni kritičar Milan Vlajčić u tekstu BK: Živeti monaški, delovati svetski podseća da „oni koji su pisali o njegovoj prosvetiteljskoj misiji (zvuči patetično, ali to je tačna reč), upotrebljavali su čudne, ali hirurški precizne oznake: ‘čačanski fanatik’ (Miljenko Jergović), ‘džentlmen elitističkog stava’ (Zdravko Zima)… Kao i najređi u našem kulturnom okolišu, primenjivao je Skerlićevu radnu etiku: misliti kao skeptik, raditi kao vernik. A to znači da je Kukić prepoznao da je u ovom vremenu lako naći opravdanje za svaku vrstu duhovne lenjosti i povlačenja u svoj ‘zamak samoće’ (opomena iz daljine Montenjeva)“. Tekst Čudesni Kukić, reditelj Slobodan Šijan počinje konstatacijom: „Čuda se događaju! Da, čak i u ovako jadnoj, decenijama duhom posrnuloj Srbiji! Jedno od takvih čuda je postojanje i opstajanje Branka Kukića. Ostala čuda o kojima ću ovde pisati delo su njegovih ruku! i predstavljaju moj lični izbor iz Kukićeve istrajne prosvetiteljske delatnosti.“
Kukić, naslov je filmski rečitog eseja Miljenka Jergovića, hrvatskog pisca, o sceni iz Pule, kad Kukić „od Gorana, vječnog šefa ‘Farabuta’, naručuje: Donesite mi nešto po vašem izboru!“. Grafičar Mile Grozdanić u tekstu U počast stvaraocu kaže da se Kukić, surov prema nemaštini duha, „borio za autorstvo (prepoznatljivost), idejno i sadržajem svakog izdanja, svake knjige, u određenoj, dugoosmišljavanoj biblioteci bez obzira na to u kakvom je obliku, stilu, kulturnoistorijskoj poziciji, religijskoj ili nacionalno-etničkoj tradiciji nastala“. Pisac Savo Stjepović i Kukićev saradnik u „Gradcu“ piše o njegovoj knjizi eseja o Šejki Put u Zamak, a pesnik Marjan Čakarević ga naziva učiteljem.
Tekstom Povratak kući posle mnogo godina Snežana Ranković opisuje svoje tridesetogodišnje prijateljstvo koje su, kaže, „utabale knjige koje su nas spajale“, ali i brezu u sred letnje bašte najlepše kafane u Čačku „Takovo“, kojih više nema. Tekst počinje stihovima iz Kukićeve pesme Idi: „Kome ćemo, / Prijatelji, / Bez njih da se vratimo, / Kako ćemo u samoći / Da budemo sami sebi?“
