Približavanje i udaljavanje od Evrope

Susreti vladara, odnosno šefova država, oduvek su privlačili pažnju javnosti. Izveštaji sa ovih susreta i danas zauzimaju naslovne strane štampanih, odnosno prve sekunde vesti elektronskih medija. Po pravilu ovi susreti su rezultat napornog, ponekad i višegodišnjeg rada diplomatskih predstavnika dve zemlje, koje imaju interes da se na takvim susretima donesu određene odluke u cilju rešavanja političkih, privrednih, vojnih i drugih pitanja ili nesporazuma. Susreti na najvišem nivou su i prilika da se iskažu prijateljski odnosi između dve zemlje, bilo da se domaćoj javnosti želi pokazati ispravnost sopstvene spoljne politike (ili moć svog vladara), bilo da se drugim državama želi pokazati određeno savezništvo.

U ovom tekstu podsetićemo se na tri već skoro zaboravljena susreta na najvišem nivou, koji su u vremenu kada su se dogodili predstavljali, po oceni tadašnjih vladara, uspeh državne politike. Imajući u vidu šta se sve kasnije izdogađalo, u prilici smo da prihvatimo ili odbacimo tu ocenu.

PRVO KOMŠIJE: Prvi šef države koji je posetio Kraljevinu Srbiju, nakon što je ona odlukama Berlinskog kongresa 1878. godine priznata za nezavisnu državu, bio je rumunski kralj Karol I. Poseta je ostvarena u poslednja dva avgustovska dana 1884, a suverenu susedne zemlje domaćin je u Beogradu bio srpski kraljevski par Milan i Natalija Obrenović. O značaju posete za mladu srpsku kraljevinu (i njenog vladara) pažljivi čitalac „Srpskih novina“ mogao je pročitati u uvodniku ovog zvaničnog državnog glasila, koji je imao u rukama tog subotnjeg prepodneva, kada se Beograd spremao da dočeka visokog gosta: „Kralj Rumunije Karol I dolazi u Beograd da pozdravi mladoga i viteškoga Kralja Srbije da u Njegovu licu počastvuje narod srpski, koga su prosvećeni narodi evropski, ceneći i uvažavajući vrline njegove, rado primili za ravnopravna člana.“ Naravno, sledila je javna manifestacija proklamovanog.

Rumunski suveren prispeo je u Beograd Dunavom od Turn Severina. Svečani doček priređen mu je na pristaništu, da bi zatim, u pratnji svog domaćina kralja Milana, put do Dvora prošao u kočijama kroz masu oduševljenog sveta. Trenutak prolaska svečane kolone kroz Karađorđevu ulicu (neposredno pred uspon koji vodi ka Sabornoj crkvi), snimio je sa Kalemegdanske savske terase jedan od prvih srpskih fotografa V. Danilović, načinivši zatim jedinu sačuvanu fotografiju o tom događaju. Na fotografiji jasno vidimo da je u čast visokog gosta duž obe strane puta vojska formirala počasni špalir, da je građanstvo na doček izašlo u svečanim odelima (dame sa suncobranima) i da je grad bio okićen srpskim i rumunskim zastavama i grbovima, kao i cvetnim vencima. Iz „Srpskih novina“ saznajemo da je tako bilo i duž ostalog dela puta do Dvora; ispred Saborne crkve, uz Dubrovačku ulicu (današnju Kralja Petra Prvog), Ulicom kneza Mihaila i na Terazijama.

Gosta su u Dvoru dočekali kraljica Natalija i kraljević Aleksandar, da bi posle svečanog ručka rumunski suveren primio srpske zvaničnike. A oko šest sati popodne dvojica suverena pohodili su gradsku tvrđavu, gde im je priređen svečani defile srpske vojske i jedna za gosta, za današnje prilike, retka počast; kralj Milan je zamolio Karola I da primi titulu „Šefa VI aktivnog puka“ srpske vojske. A onda „vojska poče defilovati ispred Kraljeva, a kad se približi VI aktivni puk, a njegov šef Kralj Rumunije siđe se dole (sa bine, prim. Z. J.), stavi mu se na čelo, izvadi sablju i odavaše pri defilovanju vojne počasti Njegovom Veličanstvu našem Kralju“ („Srpske novine“ od 22. avgusta 1884). Uveče je bio priređen bal, sutradan još jedan vojni defile, ovog puta na Topčideru, a uveče je visoki gost ispraćen istim počastima kao i pri dočeku.

Samo četiri dana kasnije, u četvrtak 23. avgusta, Beograd je za još jedan korak bio bliži Evropi. Iz prestonice je krenuo prvi voz novim „gvozdenim putem“ Srbije. Nekoliko dana kasnije (3. septembra) prva srpska pruga, koja je preko Savskog mosta dobila vezu sa Evropom, puštena je u redovan saobraćaj.

IZOLACIJA I POVRATAK NA EVROPSKU SCENU: Kada je knez Petar Karađorđević preuzeo kraljevsku vlast posle Majskog prevrata 1903. godine, niko od evropskih dvorova nije osporavao njegovo pravo na srpski presto, ali je način na koji je prevrat izvršen (svirepo ubistvo kraljevskog para) naišao na opštu osudu.

U takvoj situaciji Rusija je priznala novog vladara, ali je istovremeno zahtevala energičnu istragu, suđenje i kažnjavanje odgovornih za masakr kraljevskog para (Aleksandra i Drage). Slično su reagovali i u Beču. Austrijski car Franja Josif zaželeo je kralju Petru I dugu i srećnu vladavinu, ali je izrazio i bojazan kako će novi vladar izbaviti zemlju „iz stanja dubokog pada u koji ju je nedavno gurnuo, u očima civilizovanog sveta, nepravedan i proklet zločin“. Nemačka, Francuska i Italija zauzele su uzdržan stav prema novom srpskom vladaru, dok je vlada u Londonu i ovoga puta pokazala već tradicionalno hladan odnos prema svemu što je dolazilo iz Srbije.

S druge strane, pored pribavljanja sopstvenog legitimiteta kod evropskih dvorova, srpski kralj želi zemlju da izvuče iz izolacije. Sledstveno tome, srpska diplomatija dobija težak zadatak – da pripremi zvaničnu posetu srpskog kralja jednom od evropskih dvorova. Izbor je pao na Petrograd, ali će do podudarnosti interesa dve države za ovu posetu doći tek za sedam godina.

I najzad, svečano ispraćen, u nedelju 7. marta 1910. godine izjutra, posebnim dvorskim vozom, krenuo je srpski kralj iz svoje prestonice za Petrograd, gde je posle pedesetpetočasovne vožnje (uz manje tehničke prekide), stigao u utorak 9. marta popodne. Na železničkoj stanici dočekao ga je uz mnogo ceremonijala ruski car Nikola II sa porodicom i velikom carskom svitom. Gostima iz Srbije (u pratnji kralja bili su predsednik vlade Nikola Pašić i ministar inostranih dela Milovan Milovanović) dodeljen je najviši protokolarni rang, pa su oni odseli u Carskom selu, a istog dana uveče priređena im je svečana večera u Velikom dvorcu. Car je u zdravici zaželeo gostu iskrenu dobrodošlicu i ukazao na „tesne veze koje su spajale naša dva srodna naroda“ i da je dolazak srpskog kralja u Petrograd „potvrda čvrstine prijateljskih odnosa“.

U naredna četiri dana Petar I se još tri puta sastao sa ruskim carem, bio je gost ministra spoljnih poslova Izvoljskog i petrogradskog mitropolita Antonija, a u odvojenim audijencijama primio je ambasadore Austro-Ugarske, Nemačke, Francuske, Španije, Engleske i Turske. Poseta Petrogradu završena je u subotu 13. marta. Sledile su posete Moskvi i Kijevu, kraći susret na železničkoj stanici u Plovdivu sa bugarskim kraljem Ferdinandom, susret sa sultanom Mehmetom V u Carigradu i obilazak Svete gore, da bi se nakon 25 dana provedenih na prvom putovanju van zemlje, od kako je sedam godina ranije preuzeo kraljevsku vlast, Petar I Karađorđević vratio u svoju prestonicu.

Autorka ovog teksta nije uspela da pronađe fotografije susreta kralja Petra i cara Nikole u Petrogradu (veruje da one postoje u nekom od dvorskih arhiva), ali čitaocima „Vremena“ daje na uvid fotografiju iste srpske delegacije snimljene na Svetoj gori samo nekoliko dana posle posete Petrogradu.

PRAGMATIČNA POLITIKA: „Ruke su mu meke, kao kraci meduze. Osećate jezu od njihovog dodira“, opisao je svoj susret sa vođom Trećeg rajha Adolfom Hitlerom knez Pavle Karađorđević ministru Dvora Milanu Antiću nakon povratka iz Nemačke, u kojoj je zvanično boravio od 1. do 8. juna 1939. godine, samo tri meseca pre početka Drugog svetskog rata.

Poseta je bila rezultat, s jedne strane, neophodnosti uvažavanja rastuće moći Nemačke posle dolaska Hitlera na vlast, stvorenih prijateljskih odnosa dve susedne zemlje koji su se ispoljavali pre svega na ekonomskom planu (privilegovan status za jugoslovensku robu), odnosno uvažavanja nemačke spremnosti da podredi svoje kratkoročne ekonomske interese svojim geostrateškim ciljevima, i s duge strane, rezultat pragmatične politike kneza Pavla, koji se posle slabljenja francuskog uticaja i tadašnje engleske nezainteresovanosti za povećanje robne razmene sa Jugoslavijom, odlučio za saradnju sa Nemačkom. Doduše, Pavle je znao da je odabrao „put zavisnosti“ preko trgovine, ekonomije i kulture, ali je i verovao da je pronašao „mogućnost mirnog samoopstajanja“ u okolnostima biti ili ne biti (ucene i pretnje spolja i separatistički nagoveštaji potpomognuti od strane drugih zainteresovanih sila i susednih država u cilju ostvarivanja teritorijalnih pretenzija).

Poseta jugoslovenskog kneževskog para dugo je i temeljno pripremana. Dan pred dolazak visokih gostiju objavljena je i Proklamacija kojom se poziva građanstvo Berlina da okiti svoj grad i pozdravi visoke goste. I zaista, skoro da je ceo Berlin bio na ulicama kojima se kretala svečana kolona automobila (škole i državne ustanove toga dana nisu radile), od centralne železničke stanice, gde je goste pozdravio kancelar Hitler, do dvorca Belvi, gde su gosti odseli. mnogobrojni ceremonijali pratiće goste svih osam dana posete, tako da su domaćini kasnije izjavili da je to bila najbolje organizovana poseta i sa najvišim počastima ukazanim jednom stranom državniku. Posebno je ostala zabeležena vojna parada koju su domaćini priredili u petak 2. juna 1939. U tročasovnom defileu pored Pavla i Hitlera (knez je bio u uniformi divizijskog generala Kraljeve garde) prošlo je preko 70.000 učesnika parade uz prelet oko 300 tada najsavremenijih aviona nemačkog Luftvafea.

Nepuna tri meseca kasnije započeće Drugi svetski rat, a nepune dve godine kasnije, nakon dvadesetsedmomartovskog odbacivanja politike kneza Pavla, najmoćniji čovek tadašnje Evrope osetiće se prevarenim i napašće Jugoslaviju.

Fotografije sa ovog susreta nisu kod nas objavljivane. Doduše, istraživači su ih mogli videti u arhivu „Politike“ i odskoro u elektronskoj biblioteci Narodne biblioteke Srbije. Sada su dostupne na više sajtova, pa ih odatle i preuzimamo.