Povratak u Porto

Bio sam u Portu pre deset godina.

Već je pala noć i mi se od našeg hotela spuštamo ka obali reke Duero, mestu sa najboljim pogledom. Prolazimo pored prodavnice voća, cene mi se čine znatno nižim od naših, zastajem, prevodim na mobilnom nazive voća i povrća i konstatujem da je sve gotovo dvostruko jeftinije nego u Srbiji. Grad koji je jedna od najatraktivnijih turističkih meka Evrope, u zemlji članici EU s prosečnom platom od 1.850 evra, ima dvostruko niže cene nego Beograd. Isti utisak dobićete i u restoranu: večera za tri osobe sa predjelima, glavnim jelima i bocom lokalnog vina, sa pogledom na reku Duero i Most Luiša Prvog, kreće se između 80 i 100 evra.

Turističke brojke su impresivne: Porto (1,3 miliona stanovnika) godišnje poseti 3,7 miliona turista, u 2023. imao je 5,9 miliona noćenja, što je veliki skok sa 4,8 koliko je bilo 2022. Poređenja radi, Beograd (1,4 miliona stanovnika) je u 2023. posetilo 1,3 miliona turista. Dakle, grad sa gotovo istim brojem stanovnika kao Beograd u zemlji sa prosečnom platom dva i po puta većom od srpske, ugosti tri puta više turista pri cenama u proseku dvostruko nižim nego kod nas. Što bi rekli na društvenim mrežama, pametnom dosta.

Stižemo do reke, sedamo u restoran i naručujemo lokalne specijalitete. Moja omiljena jela ovde su “Chouriço à Bombeiro”, tradicionalna portugalska kobasica koja se peče na otvorenom plamenu na stolu ispred gosta i “Francesinha”, sočni sendvič sa šunkom, topljenim sirom i prženim jajetom odozgo. Naravno, za kraj obroka obavezna je čaša slatkog vina porto i “pastel de nata”, tradicionalna portugalska poslastica u obliku korpice od lisnatog testa punjene kremom od vanile.

Konobar koji nas služi došao je iz Angole, nekadašnje portugalske kolonije koja je nakon pada diktature 1974. stekla nezavisnost. Pričamo o tome kako je Tito pomagao angolske revolucionare i borce protiv portugalske kolonijalne vlasti pa je zauzvrat dobio naftnu bušotinu u tamošnjoj enklavi Kabinda. Kažu da ta bušotina, sada u vlasništvu NIS-a, danas vredi više od iznosa koji su Rusi svojevremeno platili za 50 odsto cele kompanije.

Jedna od gradskih atrakcija koju pre deset godina nisam stigao da obiđem je i Železnička stanica Sao Bento, koja je upisana na Uneskovu listu svetske baštine. Gradnja stanice započela je 1903. a zgrada je svečano otvorena 1916. dok je u Evropi besneo Prvi svetski rat, tokom čije prve dve i po godine je Portugal (tradicionalno) bio neutralan. Tek u martu 1916. Nemačko carstvo mu je objavilo rat pa je do kraja 1918. bio primoran da u njemu učestvuje. Ono po čemu je stanica Sao Bento poznata i zbog čega ju je Unesko stavio na svoju listu jeste više od 20.000 keramičkih pločica azulejo koje su iskorišćene za kreiranje čuvenih scena iz istorije Portugala. Zanimljivo je da je od momenta kada je stanica počela da se gradi do trenutka njenog otvaranja – Portugal od monarhije postao republika (u državnom udaru 1910). Prva republika u Portugalu trajala je do 1926. kada je Antonio de Oliviera Salazar uveo diktaturu (Ditadura National) i Novu državu (Estado Novo) koja je trajala gotovo pola veka, sve do Revolucije karanfila 1974. kada je ova država zvanično postala demokratija i takvo stanje traje do danas. Da su teme iz perioda Estado Novo i dalje veoma aktuelne svedoče i izlozi knjižara u kojima dominiraju romani koji se bave Salazarom, Čerčilom, Hitlerom…

Sutradan smo preko Mosta Luiša Prvog prešli na drugu stranu reke Duero gde se nalaze najčuvenije vinarije vina “porto”. U vreme kada je otvoren 1886, bio je najduži “double deck” most na svetu (172 metra). Gornjim delom mosta danas prolazi D-linija Porto metroa, dok se donji nivo koristi za autobuse, automobile, biciliste i pešake.

Na ovom mestu jedna trivija o mostu: Gistav Ajfel je 1879. predstavio projekat novog mosta samo sa gornjim nivoom kako bi se dopustio neometan promet rekom (u to vreme još brojnih brodova sa jednima i parnjača sa visokim dimnjacima). Predlog je odbijen zbog velikog povećanja broja stanovnika grada koja je iziskivala “double deck” most. Na sledećem konkursu 1880. pobedio je projekat belgijske kompanije Société de Willebroek, izgradnja je trajala šest godina i most je svečano otvoren 31. oktobra 1886.

Prešli smo donjim nivoom mosta na drugu stranu reke i našli se u carstvu vina “porto”. Na fasadama i krovovima zgrada i magacina svetle reklame najvećih porto vinarija: Sandeman (1790), Cálem (1859), Ramos Pinto (1890), Ferreira (1751)… Kada sam 2014. prvi put posetio ovaj grad, dao sam predlog gradskim vlastima u Novom Sadu da se Podgrađe Petrovaradinske tvrđave pretvori u wine district po ugledu na deo grada sa druge strane reke Duero gde se nalaze vinarije koje proizvode porto. U Podgrađu bi se mogli ponuditi vojni i gradski prostori vinarijama sa Fruške gore kojih je sada preko 100. Možda jednog dana bude razumevanja za ovu ili neku sličnu ideju koja bi od Podgrađa, u čije sređivanje su poteklih godina uloženi milioni evra ali saobraćaj nije zaustavljen i nije mu se dao neki smisao, stvorilo pravu turističku atrakciju povezanu sa geografskim područjem Fruške gore na koju se naslanja.

foto: r. čoban

Nedaleko od hotela u kojem smo boravili, u parku Praca de Mouzinho de Albuquerkue, nalazi se ogromni Spomenik herojima Rata na poluostrvu (Peninsular War, kod nas se još naziva i Španski rat za nezavisnost). Njegovi autori su arhitekta Markesa da Silve i vajar Alvesa de Suze. Radovi su počeli još 1909. povodom 100. godišnjice početka rata, a završeni su tek 1952. Postolje spomenika je visoko 45 metara, a okruženo je vajarskim radovima koji predstavljaju scene artiljerije u pokretu, a mogu se videti i engleski vojnici koji su došli da podrže Portugal. Zanimljivo je prisustvo ženskih likova u svim delovima spomenika: napred je žena, Vitorija koja vodi narod, drži nacionalnu zastavu u levoj ruci i mač u desnoj. Komplet je upotpunjen visokim stubom na kome se nalazi lav (simbol zastave Engleske, koja je poslala vojnike da podrže Portugalce u njihovoj pobedi) nad orlom koji se obara (simbol Napoleonove imperije).

Dok šetate ulicama Porta, etnička raznolikost je nešto što odmah pada u oči. Poput našeg konobra, veliki broj stanovnika bivših portugalskih kolonija – od Brazila u Latinskoj Americi preko Angole, Mozambika, Zelenortskih Ostrva i Gvineje Bisao u Africi do Goe i Makaoa u Aziji, pronašao je ovde svoj novi dom.

Međutim, za razliku od mnogih evropskih gradova u kojima se etnička raznolikost pretače u rasne tenzije koje se osećaju na ulicama, čini se da je Porto uspeo da izbegne tu sudbinu. Iako se Portugal najkasnije od svih evropskih kolonijalnih sila povukao iz svojih kolonija (iz većine tek 1974, posle Revolucije karanfila), očigledno je da je mentalitet Portugalaca učinio da se doseljenici iz kolonija brže i bolje integrišu u ovdašnje društvo.