Potraga za zelenim poljoprivrednicima

Ideja o postojanju života tamo negde u svemiru, ne samo što nije proizvod modernog doba letelica i gigantskih teleskopa, već zapravo postoji onoliko dugo koliko čovek pažljivije posmatra nebo. Jedan od prvih koji je sa strašću govorio o životu van Zemlje je Anaksagora (V vek p.n.e.). Ovaj grčki filozof i astronom smatrao je da živih bića ima, nedaleko od Zemlje, na Mesecu. Mnogo vekova kasnije, Đordano Bruno je tvrdio da u svemiru postoje brojni naseljeni svetovi, a Johan Kepler je bio ubeđen da su kratere na Mesecu napravili njegovi stanovnici.

PRVE KOMŠIJE: Direktor opservatorije u Milanu Đovani Virginius Skjapareli 1877. godine objavio je da je na Marsu uočio duge, tamne, uzane i prave linije. Našao je da na Crvenoj planeti postoji oko četrdesetak ovih tvorevina koje je nazvao canali. Šireći se ka engleskom govornom području, njegov izraz preveden je na engleski jezik kao canals, umesto channels, što je značilo da je reč o veštačkoj tvorevini.

Bostonski astronom amater Persival Louel 1894. godine osnovao je opservatoriju u Arizoni kako bi posmatrao Mars i došao do zaključka da je Skjapareli zapravo uočio irigacioni sistem Marsovaca. Ta bića su, prema Louelu, bila toliko napredna da su uspevali da kroz ove kanale, sa polova Crvene planete, dovode vodu u sušne delove.

Do početka XX veka postojanja Marsovaca gotovo se nije dovodilo u pitanje. Poznato je, na primer, da je 1900. u jednim francuskim novinama objavljen oglas u kojem je bogata francuska udovica ponudila nagradu od 100.000 franaka onome ko prvi uspostavi kontakt sa nekim vanzemaljskim bićem, a da to nije Marsovac. Smatralo se da sresti Marsovca nije baš toliko teško.

I tako, čovek već desetinama vekova traga za životom van Zemlje, ali ga još nije našao. Možda je tragao na pogrešnim mestima ili na pogrešan način?

POTRAGA IZ FOTELJE I SONDE: U naše vreme, čovek je ubrzao potragu zahvaljujući tehnologiji. Projekat SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence), koji se odvija u nekoliko velikih naučnih ustanova, uključujući i Harvard, Univerzitet Kalifornije, Berkli i SETI institut, usmeren je na potragu za inteligentnim životom u dubokom svemiru. SETI prikuplja signale koji nam stižu iz svemira i analizira ih zahvaljujući hiljadama ljudi koji su dozvolili da njihov računar u slobodno vreme učestvuje u projektu čineći jedan moćni superkompjuter. Računari te signale obrađuju i traže nekakav znak da su i druge civilizacije zainteresovane za komunikaciju.

Ali, kako ne bi samo „sedeli“ na Zemlji i čekali neki znak ili posetu malih zelenih bića, naučnici ujedno pretražuju svemir i nadziru ga iz kosmičkih sondi koje prolaze pored nebeskih tela i snimaju ih, sleću na planete i prikupljaju materijal sa tla. Naučnici iz NASA pretražuju udaljene krajeve svemira u potrazi za „zemljolikim“ planetama koje po brojnim uslovima, uključujući i postojanje vode i temperature nalik ovdašnjoj, podsećaju na Zemlju. Do sada ih je pronađen veliki broj, a jedna od najbliskijih nalazi se van našeg sunčevog sistema, na udaljenosti od oko 600 svetlosnih godina, i nazvana je Kepler 22b. Međutim, ova i druge „zemljolike“ planete, za sada su samo „kandidati“ i još će biti detaljnije ispitivane. Znamo da je za nastanak života potrebno da se poklopi dosta uslova i da bude prisutno nekoliko elemenata: ugljenik, vodonik, azot, kiseonik, fosfor i sumpor.

U međuvremenu, ove godine, na Mars, odakle originalno potiču „mali zeleni“, stigao je NASA Mars rover, upravo da bi tragao za dokazima da je život bar nekad u davnoj prošlosti na tom mestu bio moguć. Otkriveni su kanali nalik koritima potoka i reka i još poneki dokaz da je nekada davno tu bilo vode, ali ne i direktniji dokazi života. Ono što bi veoma obradovalo naučnike, bilo one koji pretražuju Mars, bilo neko drugo mesto, jesu mikroorganizmi. Oni mogu da prežive u negostoljubivim, ekstremnim klimatskim uslovima, i najveća je šansa da će čovek upravo njih sresti, u Sunčevom sistemu, ili negde još dalje.

GDE SU, KOLIKO IH JE: U leto 1950. godine, u laboratoriji u Los Alamosu, na mestu gde je nešto ranije nastala atomska bomba, fizičar Enriko Fermi ćaskao je sa kolegama o novinskim člancima o navodnim susretima sa vanzemaljskom civilizacijom i misterioznim nestancima kanti za đubre sa ulica širom SAD. U jednom trenutku zapitao se: „Gde su svi oni?“

Pitanje je kasnije preformulisano u Fermijev paradoks: s obzirom na broj zvezda u našoj galaksiji, moralo bi postojati makar milion civilizacija koje bi mogle da nas kontaktiraju, a do sada nismo videli nijednu. Kako je to moguće? Po čemu je Zemlja toliko posebna da na njoj nastane toliko raznovrstan i napredan život, a da se to baš nigde drugde ne desi? Da li možda civilizacije prekratko traju i uvek se samounište? Da li će život na Zemlji dovoljno potrajati da bi upoznali neku drugu civilizaciju?

Pitanjem broja civilizacija bavio se i američki astrofizičar Frenk Drejk, koji je izračunao da u galaksiji Mlečni put može da postoji i do milion razvijenih inteligentnih civilizacija od kojih bi na Zemlju mogao stići radio-signal. Drejk je svoju računicu predstavio na astronomskoj konferenciji u opservatoriji Grin benk 1961. godine. Prema Drejkovoj formuli, broj mogućih civilizacija izračunava se kao proizvod srednje brzine formiranja zvezda u galaksiji, udela zvezda sa planetarnim potencijalom, procenta planeta u takvom sistemu pogodnih za život, verovatnoće da se život razvije do inteligentnog, verovatnoće da takva civilizacija dostigne stupanj razvoja u kome poznaje radio-teleskopiju, i prosečnog vremena preživljavanja takvih civilizacija.

PRAVI ILI POGREŠAN TRENUTAK ZA ŽIVOT: Planeta Mars