foto: dario horvat
Nakon martovskog skandala kada je u Puli zabranjen nastup nekolicini pevača narodne muzike iz Srbije, a u nedelji kada je u Hrvatskoj uhapšen pevač Rajko Lalić, koncert Zdravka Čolića u prepunoj Areni bio je događaj za sve iz svih šest država nekadašnje zajedničke zemlje
Gradonačelnika Pule Filipa Zoričića od početka godine baš je terao maler. Prvo je regionom prostrujala vest da je zabranio održavanje koncerta folk pevača koji je bio zakazan za 25. mart u Domu sportova, a gde je trebalo da nastupaju Duško Kuliš, Dragan Kojić Keba, Ana Bekuta i Zorana Mićanović. “Zabranjeni” pevači su oštro reagovali, usledile su razmene varnica između gradonačelnika i vlasnika firme koja organizuje koncerte, mediji u Srbiji su se čudili kako je tako nešto moguće u “projugoslovenskoj Puli”.
Nekako se prašina oko toga slegla kada su lokalni novinari pozvali gradonačelnika i pitali ga: “Da li ste videli da su deve stigle u Pulu?”. Kakve sad deve, hvatao se za glavu Zoričić, inače “hajdukovac” i Splićanin “na privremenom radu” u Istri. U Pulu je, naime, 1. avgusta stigao cirkus “Candy”, u čijem programu se nalaze i tačke sa kamilama. Hrvatski Zakon o zaštiti životinja iz 2017. zabranjuje držanje životinja u cirkusima i njihovo korišćenje u predstavama, uz iznimku domaćih životinja koje se mogu držati i koristiti “u svrhu prikazivanja vrsti svojstvenog ponašanja koje je istovjetno ponašanju životinja u prirodnom okolišu”. Organizatori cirkusa ustvrdili su kako su kamile domaće životinje (u Africi i Aziji to svakako i jesu), a da prostorom na kojem su šatre podignute ne gazduje Grad Pula nego Republika Hrvatska pa se cirkus ipak dogodio i pored protivljenja gradonačelnika Zoričića.
Dok na terasi restorana “Fabbrica” u Puli sa prijateljima prošlog petka, par sati uoči koncerta Zdravka Čolića u Areni prepričavamo te anegdote i “muke po Filipu”, prolazi tuda i gradonačelnik Zoričić, krenuo je sa prijateljima na koncert velike regionalne zvezde. Osmeh ne skida sa lica, konačno je sve u redu i neće biti glavobolje. Bilo je u ovoj sezoni mnogo velikih koncerata u pulskoj Areni, ali Čolić je prvi izvođač iz Beograda koji ove godine, nakon martovskog skandala sa zabranama, peva na ovom “svetom mestu”. Pre njega, tu su godinama unazad nastupali slavni umetnici: Elton Džon, Leonard Koen, Lučiano Pavaroti, Nora Džons, Dejvid Gilmor, Foo Fighters, Arctic Monkeys, Tame Impal, Florence + The Machine… Ovog leta Arena je ugostila i Simply Red, Robija Vilijamsa, Dalmatina, Imagine Dragons, Dinu Merlina, Dubioza kolektiv i Erosa Ramacotija.
Amfiteatar u Puli sagrađen je između 100. i 200. godine nove ere, po nalogu rimskog cara Vespezijana, u vreme dok je ovaj grad bio regionalni centar rimske vlasti, tada poznat kao Pijetas Julija. U njemu su se održavale gladijatorske i viteške borbe, borbe s divljim zverima i druge predstave, koje su bile najvažnija društvena zbivanja u antičkom svetu. Mogao je da primi do 25.000 gledalaca. Današnji maksimalni kapacitet Arene je 5.000 gledalaca, a kako su za Čolićev koncert u prodaji bila samo sedeća mesta, procenjuje se da nas je te večeri bilo oko 3.000.
Koncert je bio rasprodat mesec i po dana unapred, a na društvenim mrežama i oglasima po regionalnim portalima tapkaroši su danima prodavali ulaznice. Bilo ih je i oko same Arene uoči koncerta. Važno je reći da se koncert Zdravka Čolića događa u atmosferi kada se u Srbiji vode rasprave treba li dozvoliti Dinu Merlinu da ponovo nastupi u beogradskoj “Areni”, a ovih dana mediji u obema državama naširoko su pisali o slučaju hapšenja 63-godišnjeg pevača Rajka Lalića, člana grupe “Srpska tromeđa”. On je, naime, uhapšen na ulazu u Hrvatsku ”zbog sumnje da je pjevao četničke pjesme čime je povrijedio ugled Republike Hrvatske”.
I onda, na binu izlazi Zdravko i počinje da peva: ”Sada si sasvim blizu kraj mene, ja nisam više tamo na sceni. Za tebe ja sam samo zvijezda, i ništa drugo nema u meni…” i svima postaje jasno da prisustvuju nečem potpuno vanvremenskom, kako je rekao kolega Zlatko Crnogorac, bio je to kao nekakav “portal u Jugoslaviju”.
Događaj, publika i atmosfera potpuno iznad i izvan svega onoga što možemo da čitamo i gledamo u medijima danima i decenijama unazad. Neko se uoči koncerta zapitao da li će Čola da peva April u Beogradu pošto to nije uradio na koncertu u Zagrebu. Pevao je, a tom prilikom publika ga je potpuno nadglasala, i to ne samo njen prilično brojni deo koji je na koncert došao iz Srbije.
Zdravka Čolića smo sreli par dana ranije u avionu na letu Beograd-Pula kada je bio u društvu ćerki Une i Lare, koje su na samom koncertu bile prave zvezde oko kojih su obigravali svi fotografi. U publici je bilo još poznatih – od Marijane Mateus koja se smestila u prvi red do Radeta Šerbedžije, uz Čolića svakako jednog od retkih preostalih velikih divova javne scene nekadašnje zajedničke države. I Radetu su društvo pravile ćerke – Mimi, Nina i Vanja.
Pozdravljajući publiku, Čolić je pomenuo “drage Hrvate” ali i “našu raju iz cijele regije koja je došla na koncert” opravdavši svoj poluvekovni imidž “dobrog momka” koji nikada nije davao kontroverzne niti nacionalističke izjave. Za razliku od nekih drugih, Čolić se nikada nije neumereno dodvoravao domaćoj publici. Prošlog leta pisao sam za “Vreme” o koncertu Rolingstonsa u Stokholmu, komentarisao vitalnost Mika Džegera i njegovo skakanje po bini. Tek par godina mlađi Čolić sačuvao je besprekornu liniju i tek poneka bora više u odnosu na 2018. kada je poslednji put nastupao u pulskoj Areni, odavale su čoveka u osmoj deceniji života.
Dok su pokojnom Đorđu Balaševiću obožavateljke na binu bacale plišane igračke, najviše “malog belog zeca” iz pesme Neki novi klinci, u Čolićevom slučaju, one najfanatičnije, uglavnom u zrelim godinama, penjale su se na binu da bi ga poljubile, zagrlile, fotografisale se… Muzičaru to očigledno prija, slično kao i Zvonku Bogdanu, pa je obezbeđenje blagonaklono gledalo na pentranje po stejdžu ovih savremenih Blanš Diboa.
Ono što je ovaj Čolićev koncert ipak izdvojilo od svih ostalih kojima sam prisustvovao jeste internacionalni simfonijski orkestar koji ga je pratio. U okviru projekta “Zdravko Čolić simfonik”, najveću regionalnu mušku pevačku zvezdu pratio je veliki, profesionalni ansambl sastavljen od muzičara novosadskog Big benda, te članova Hora i Orkestra Opere Srpskog narodnog pozorišta, svi skupa sa maestrom Fedorom Vrtačnikom na čelu, čovekom koji stoji iza nekoliko najinovativnijih projekata spajanja klasične i pop muzike u našem regionu a odskora i šire, u evropskim okvirima.
Među muzičarima posebno se izdvaja markantni saksofonista Gabor Bunford (51) koji je rođen u Bečeju, živi na Paliću, a nastupa po celoj bivšoj Jugoslaviji. Nastupao je sa zvezdama poput Šabana Bajramovića, Đorđa Balaševića, Vasila Hadžimanova, Vlade Georgijeva i drugih.
Čolić je otpevao ravno 30 pesama i posle još tri na bis. Na velikom ekranu na početku svake numere u brodvejskom dizajnu objavljivano je njeno ime, godina kada se pojavila, kao i autori teksta i muzike. Tako smo neki od nas, slabije obavešteni i saznali da je Mađaricu napisao Đorđe Balašević, a većinu drugih Kornelije Kovač i Goran Bregović.
Jedine zamerke koje sam čuo nisu se odnosile na Čolića i muzičare koji su ga pratili, nego na logistiku same Arene: na šankovima se piće moglo kupiti samo za keš, kao da je 1998. godina, a oni koji su morali da posete toalet nisu imali baš najsjajnije utiske.
Pozdravili smo se sa agilnim Čolićevim menadžerom Draganom Đukom i uputili ka izlazu dok je iz zidina Arene, tu gde se pre 1800 godina “rvao s tigrom hrabri Grk” odjekivalo poslednji song – Pjesmo moja. Na pločniku ispred, jedan čovek je prodavao crne muške i ženske majice na kojima je belim slovima pisalo “Ljubav je samo riječ”. Neko mi je posle rekao da je to čuveni “Krpica” iz Varaždina kojeg možete da vidite na svim koncertima širom Hrvatske i regiona kako prodaje majice sa motivima bendova koji to veče nastupaju.
Dok smo se vraćali u hotel, u glavi su mi odzvanjali stihovi pesme Ti si mi u krvi. Čolić je zaista “poslednji i prvi”, poslednja aktivna velika jugoslovenska muška muzička zvezda, a ujedno i još uvek prvi kada je reč o prodaji karata i voljenosti u svih šest država nekadašnje zajedničke države.
Sukob bivših saradnika oko milijardi dolara i budućnosti OpenAI-ja seli se u sudnicu. Da li je vizija o neprofitnoj tehnologiji bila samo varka
Arheološki park u Pompeji prvi put je probao da veštačkom inteligencijom generiše jednu od žrtava čuvene erupcije vulkana
Kenijski atletičar Sebastijan Save ispisao je istoriju na 46. Londonskom maratonu, postavši prvi čovek koji je zvaničnu maratonsku trku završio za manje od dva sata. Naučnici su tvrdili da ovaj rezultat nije dostižan još 50 godina
Crvena zvezda je na stadionu „Rajko Mitić“ ubedljivo pobedila Partizan sa 3:0 i tako obezbedila 37. titulu šampiona Srbije, devetu u nizu
Monografija „Prvih 80 godina“ posvećena košarkaškom klubu Partizan je nešto između enciklopedije i bildungsromana. Tu se ni od čega ne beži, pa ni od trauma. A posao je bio veliki – pobrojati samo te utakmice…
Frustrirane budale na internetu nisu mogle da zaobiđu ni Viktora Mitića, dečaka od jedanaest godina koji hekla. To je vrli novi svet
Pred opozicijom je teška odluka. Izići na izbore i rizikovati još jedan poraz ili podržati studente u stvaranju referendumske atmosfere. Šta nam govore rezultati nedavnog glasanja u Mađarskoj
Ministar kulture Nikola Selaković nasred Skupštine poručuje opoziciji da može da ga “povuče za Generalštab”. To je ispod zdravog razuma, pristojnosti, a pre svega časti
Represija i dirigovana anarhija u Vučićevoj Srbiji
Koliko živ čovek može da podnese Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
