Poslednje ostrvo

Ako ste dobro upućeni, ako posećujete tribine, gledate dokumentarne filmove i pročitali ste puno tekstova o klimatskim promenama, jasno vam je – problem je globalan. Uz to, dobro znate da ako uopšte postoji uspešan način da se sa ovim problemom suočimo, on mora da se rešava lokalno, od kontinenta do kontinenta, od zemlje do zemlje, od grada do grada. Klimatske promene su stvarnost i to ne stvarnost u budućnosti. One već utiču na povećanje broja i jačanje takozvanih klimatskih ekstrema, na suše, padavine, poplave. Uveliko doprinose rastu cena poljoprivrednih proizvoda, a uskoro će izazivati i globalne nestašice nekih omiljenih proizvoda, kao što su kafa ili kakao.

Prema izveštajima Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC), koji obuhvataju potpun pregled naučnog znanja o klimi, osnovni uzrok, nekontrolisana emisija ugljen-dioksida (CO₂) izazvana ljudskim delovanjem i spaljivanjem fosilnih goriva zbog dobijanja energije, nije nestao. Čovek i dalje emituje CO₂, on i dalje raste, više Sunčeve energije se zadržava u atmosferi, ona se zagreva, raste globalna temperatura i klima se nepovratno menja, tope se lednici, opada salinitet okeana, raste nivo mora i potapa priobalja, menjaju se vazdušna strujanja, nailaze sve opasnije nepogode.

Samo nekoliko dana je ostalo do redovne godišnje konferencije potpisnica konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) koji se ove godine održava u Parizu, tek oporavljenom od krvavog masakra pre dve nedelje. Ovogodišnji skup je dugo najavljivan kao prelomni, budući da bi na njemu mogao biti donet obavezujući dokument za sve zemlje članice UN koje bi potom preduzele korake na smanjenju CO₂. Naravno, ostvarenje ovog globalnog dogovora, koji najpre zavisi od Kine i SAD, može se ostvariti samo lokalnim putem.

DOPRINOS SRBIJE: Sama zamisao za ono što će se desiti u Parizu podrazumeva da se sve zemlje same, na lokalu, pre konferencije unapred obavežu za koliko procenata su spremne da smanje nacionalne emisije u odnosu na nivo iz 1990. godine. Ovaj broj se naziva INDC – nacionalni klimatski doprinos (Intended Nationally Determined Contribution), o kome je bilo više reči u prethodnom broju „Vremena“. Kao i sve druge zemlje, Srbija je uoči Pariza iznela svoj plan – da smanji nivo emisija CO₂ za 9,8 odsto.

Ova brojka je rezultat praktičnog plana koji je Srbija smislila da se ne postidi svog uloga, a da to ne košta previše. Naime, smanjenje emisija je ekvivalentno ciljevima iz Nacionalne strategije za energetiku i dobiće se jednostavno – prelaskom na planirani nivo korišćenja obnovljivih izvora. Koliko je ovaj „lukavi plan“ ostvarljiv, druga je tema.

Tome prethodi jednostavno pitanje: zašto bi Srbija preduzela bilo šta zbog klimatskih promena? Ako postoji jasan odgovor na ovo pitanje, ako ga deli apsolutna većina građana, ako mu se institucije priklanjaju, a privreda podstiče da ide u tom smeru, zadati cilj je sasvim ostvarljiv. Bez toga, stvari postaju složenije, a planovi samo plodovi mašte. Možda ste već uvereni da je to nužno, da su klimatske promene zlo koje se mora zaustaviti, a da Srbija mora poneti deo tereta jer nijedna zemlja nije ostrvo.

Međutim, to ne mora biti stav većine građana nekog društva, pa samim tim ni političke elite koja njime manje ili više neuspešno upravlja. Osnovno pitanje koje prethodi ovakvoj odluci je, naravno, koliko će to koštati. Pre tri godine, 2011, Nacionalna strategija zaštite životne sredine, koju je usvojila tadašnja vlada, okasnelo i sa izvesnim nedoslednostima u prikupljenim podacima, procenila je da će samo proces usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom u oblasti životne sredine koštati oko 10,6 milijardi evra.

Da li smo zaista spremni da ih platimo?

POLJOPRIVREDA: Pokazuje se da, spremni ili ne, klimatske promene već plaćamo. Velike poplave koje su prethodne godine pogodile Zapadni Balkan u Srbiji su odnele nemali broj ljudskih života, ostavile mnogo ljudi bez domova i nanele štetu privredi koja je uticala na pad BDP-a od bar 0,5 odsto. Procenjuje se i da su ukupni troškovi, kako direktna tako i indirektna šteta, iznosili barem 1,6 milijardi evra.

Nažalost, ovakve procene su uglavnom spekulativne, čak i kad ne uzimaju u obzir ogromnu, neverovatnu štetu koju će plaćati naredne generacije. Ono što svakako znamo jeste da na lokalnom nivou cena prilagođavanja, odnosno adaptacije, a posebno smanjenja CO₂, odnosno mitigacije, nije niska. I da je nužno pronaći mehanizme da se stvari urede.

Sa druge strane, ekstremne suše, poplave i druge prirodne nepogode koje se kao pošast učestalo javljaju u Srbiji i regionu direktno su uslovljene rastom globalne temperature, a one upravo deluju – lokalno. Poljoprivreda, u Srbiji i dalje presudno zavisna od vremenskih prilika, u XXI veku prva je na udaru razornih posledica klimatskih promena. Klimatske promene uveliko su nikle širom Vojvodine, Šumadije, Posavine, Pomoravlja. Globalni fenomen, koji više nije daleko ni u prostoru ni u vremenu, uveliko pogađa svakodnevicu i život sela.

Jedan od tradicionalnih oslonaca nacionalne ekonomije, poljoprivredni sektor, u Srbiji godišnje zauzme skoro 25 odsto svih radnih sati zaposlenih građana. Istovremeno, poljoprivreda u BDP-u učestvuje sa svega 10 odsto, zbog čega spada u najmanje isplative delatnosti. Centralni problem je bez ikakve sumnje neotpornost na vremenske prilike. Štete i troškovi koji nastaju zbog neprilagođenosti na suše i padavine koštaju Srbiju izuzetno mnogo.

Prema podacima Svetske banke, trenutni troškovi zbog vremenskih prilika u Srbiji godišnje iznose između 150 i 480 miliona evra.

ENERGIJA: Troškovi klimatskih promena ne nastaju samo u poljoprivredi. Prema podacima Agencije za energetsku efikasnost, najveći potrošač energije u Srbiji su zgrade, bilo da je reč o starim stambenim i poslovnim objektima ili pak novogradnji gde se ne razmišlja previše o efikasnosti. Naime, zgrade godišnje progutaju čak 48 odsto ukupne potrošnje energije u Srbiji. Od toga 65 odsto potroše stambeni objekti, dok ostatak odlazi na industrijske i poslovne zgrade.

Prema podacima iz Programa ostvarivanja strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, u zgradama u Srbiji se tokom godine potroši dvostruko više energije nego u zemljama Evropske unije. To je zato što, u odnosu na ostatak Evrope, zgrade u Beogradu troše skoro dvostruko više energije na grejanje i hlađenje – godišnje se potroši više od 228 kWh po kvadratnom metru, dok prosečna godišnja potrošnja u evropskim gradovima iznosi 138 kWh.

Energetski sektor u Srbiji je posebno ranjiv po ovom pitanju. Više od 90 odsto emisije CO₂ u Srbiji dolazi iz energetskog sektora i cena njegovog prestrukturiranja je pitanje koje će se pre ili kasnije otvoriti – kada kroz proces pristupanja EU na dnevni red dođu klimatske promene, elektroenergetski sektor će se naći u središtu zbivanja. Trenutni kapacitet srpske elektroprivrede iznosi oko 8400 MW instalisane snage, što je Srbija izgradila još početkom osamdesetih godina XX veka i što se pokazalo kao značajan resurs.

Nažalost, nije samo energetika već je i ekonomija Srbije oslonjena na ugalj. Naime, moć koju ima ova mašinerija već godinama obezbeđuje nisku cenu struje, što privlači investitore i nudi konkurentnost proizvodima koji se prave u Srbiji. Srpski elektroenergetski sistem svakog dana proizvede 90 miliona kilovat-sati energije, a niska cena struje je jedna od retkih prednosti koje pojedini proizvođači imaju kad biraju hoće li nešto proizvoditi u Srbiji ili na nekom drugom mestu. Međutim, mnogo veći problem i od privlačenja stranih investitora jeste kako pronaći novac da se jedan na uglju sagrađen sistem potpuno promeni.

U srpskim elektranama emituje se oko 875 kilograma CO₂ za jednu tonu uglja. Po toj računici, a prema trenutnom kapacitetu elektroprivrede od 8400 MW, Srbija u atmosferu emituje više od 30 miliona tona CO₂. Smanjenje predviđeno INDC-om od 9,8 odsto znači da bi Srbija morala da smanji proizvodnju struje iz termoelektrana i pređe na obnovljive izvore za oko 10 odsto, odnosno za oko 840 do 1000 MW. Ako se pri izgradnji tradicionalne „fosilne“ elektrane investira jedan milion evra po megavatu, kod obnovljivih izvora je to bar tri puta više, a to samo po sebi košta investitora 1,5 milijardi evra.

Međutim, vrednost ovakve jedne investicije Srbija je izgubila za samo nekoliko majskih dana prošle godine.