Popravljamo kišobrane

Mnogi će se složiti da su nezaobilazni deo detinjstva Beograđana koji su rasli u doba kupovine na kredit i kulta ličnosti bile ciganske zaprege, na konjsku ili ljudsku vuču, i galama koja je kršila „kućni red“ (između 13 i 17 časova): „Popravljamo kišobrani, oštrimo noževi, staro gvožđe kupujemooo…“ Zaprege i izgladnela, mršava kljusad koju samo Božja milost drži na ovome svetu i danas se mogu videti po Dorćolu, verovatno i drugde, ali niko ne nudi građanima popravljanje kišobrana. Stvarno, može li se negde u Beogradu popraviti kišobran?

Može, ali samo na jednom mestu – u Višnjićevoj ulici, kod gospođe Ljubinke Bošković. Na njenoj radnji, doduše, piše „Izrada i popravka kišobrana“, ali natpis baš i ne odgovara istini: „Kišobrane sam prestala da pravim negde 1990. godine, na početku ovog haosa, kada je ponestalo materijala, tačnije žica, koje smo nabavljali u Sloveniji i Italiji. Platna imam na pretek, vidite da sedim na njemu, ali bez žica ne mogu da napravim kišobran. A pravila sam ne samo kišobrane već i suncobrane, radila za pozorišne i filmske predstave… Sad od toga nema ništa, a ni popravke u ovim uslovima nisu jednostavne. Snalazim se tako što kupujem nove kišobrane i razvaljujem ih zbog žica koje mi trebaju za popravku“, veli za „Vreme“ gospođa Ljubinka.

DO PRVOG VETRA: U prvom, besprekorno sređenom delu njene radnje duž čitavog pulta vise popravljeni kišobrani koji čekaju da ih mušterije podignu. Pozadi je već radna, novinarima kudikamo prisnija atmosfera puna žica, razvaljenih kišobrana i alata. Gore je još jedna mala prostorija prepuna kišobrana u svim životnim dobima, ali se vlasnica tamo nije popela otkad joj je pre nekoliko meseci umro muž. Gospođa Ljubinka kaže da joj posao mahom zavisi od vremenskih prilika, tako da je sušne godine pogađaju baš kao i seljake. Zanimljivo je da kao konkurenciju ne pominje jeftine kineske kišobrane koji se na „buvljacima“ prodaju za 150-200 dinara i traju do prvog vetra. Ako joj se slučajno takav zatekne u radnji, očas posla ga sredi za 50 dinara. Komplikovanije opravke dobrih modela koštaju i do 300 dinara. Kaže da dobar kišobran košta od 50 do 100 maraka i da je sve preko toga obična šminka. Veli da su najbolji nemački „knirps“ ili „kobalt“ kišobrani, ali i poljski i češki modeli.

Treba joj verovati: školovana je i specijalizovana za rad na kišobranima, a zanat je pekla radeći u fabrici u Grockoj. Kada je pre trideset godina saznala da izvesni gospodin Dragi, koji je tu u Višnjićevoj pravio kišobrane, otišao u penziju, zatražila je i dobila od opštine dozvolu da na istom mestu radi isti posao. Fabrike u kojoj je radila više nema, kao ni one u Aranđelovcu. Pomalo setno kaže da su od Triglava do Đevđelije ostale samo dve fabrike kišobrana: varaždinski VIS i ohridski Oteks.

Kada je o Beogradu reč, nije uvek bilo tako. Još u prošlom veku, kada se srpska prestonica otimala turskoj kasabi, polako ulazila u Evropu i razvijala trgovinu, ćir Moša Avram zvani Maca, Srbin Mojsijeve vere, postao je jedan od bogatijih građana upravo zahvaljujući – amrelima. Prvo ih je uvozio, a onda i sam počeo da ih pravi. Vlasnicima berbernica i radnji slao je uramljene slike mačića i kučića ispod kojih je pisalo „Prva srpska fabrika amrela – Maca“. Vlasnici bi ih odmah kačili na zid, i Moša Avram je mogao da bude zadovoljan marketinškim efektom, mada je s teškom mukom udovoljavao meandžijama koji su na zidu više voleli slike iz slavne srpske istorije. I po gradu je lepio plakate na kojima je pisalo: „Amreli štite čoveka od nazeba i vlage, oni čuvaju odelo i sam ugled čovekov jer niko ne izgleda dobro kad pokisne. Najzad, svaki Srbin i domaćin čovek treba da nosi amrel da ne izgleda kao adrapovac!“ Njegov moto je bio: čovek može da ide bez donjeg veša, jer to se ne vidi, ali ne bez amrela, jer se to vidi!

Velika radionica Moše Avrama prerasla je u Prvu kraljevsku srpsku povlašćenu fabriku suncobrana i kišobrana i zauzela ceo sprat bivšeg hotela i kafane „Zlatni anđeo“ na uglu Vasine i Zmaj-Jovine (zgrada postoji i dan-danas). Kod Moše je bilo svega: nudio je ženske suncobrane, pa svadbene sa belom čipkom, čak i amrele za seljake sa podebelim štapom, zlu ne trebalo, ako napadnu vuci ili `ajduci. Čak je imao i posebne kišobrane za sveštena lica! O naročitoj pažnji da u radnji uvek bude amrela za punije dame i gospodu ne treba trošiti reči.

POPRAVLJAM AMRELE: Hronike vele da je Moša Avram bio otmen i druželjubiv čovek koji je voleo da uz kaficu ćaska sa trgovcima, umetnicima ili činovnicima. Jedino je političke teme izbegavao kao kugu: „Nisam čuo i neću da čujem! Ja prodajem amrele.“ Sličan odgovor sledio je čak i kada bi se povela rasprava o tome da li se, na primer, Mita i Staka razvode. Najteže mu je, kažu, bilo dan posle Majskog prevrata, kada su verni oficiri iskasapili kralja Aleksandra Obrenovića i gospođu mu Dragu. Krenuo siroma` u hotel „Grand“ na kafu, a mangupi ga odmah dočekali pitanjem: „Šta ovo bi, ćir Mošo?“ Pre nego što je zdimio na vrata, Moša Avram jasno i glasno je odgovorio: „Ja prodajem amrele i nemam nikakve veze sa zaverom!“ Izraz „prodajem amrele“ dugo se održao u varoši sve dok ga nije zamenio savremeniji: „Nisam ja odavde“.

Za razliku od ćir Moše, porodica Bošković nije baš samo popravljala amrele. Gospođa Ljubinka seća se kako je njen suprug sa nekolicinom prijatelja obavezno išao na sve protestne šetnje poslednjih godina. Prekida je mušterija, gospođa koja se žali da joj je pukla žica na kišobranu koji počinje da se raspada. Jedan pogled bio je dovoljan: „To košta 140 dinara.“ Dogovor je sklopljen, kišobran će biti gotov sutra. Po izlasku mušterije, sledi ocena: „Osrednji kvalitet. Treba zameniti ovu žicu i ušiti ovde, ovde i ovde.“ Sledi povratak na nešto što bi se moglo nazvati političkim temama: „Oktobra prošle godine, kada mi je posao išao jako loše zbog velike suše, zamolila sam da mi se otpišu kamate za zakupninu jer je za vreme bombardovanja radnja bila zatvorena. Molba je bila odbijena, a službenica samo što mi nije rekla da mi niko nije kriv što se bavim ovim poslom.“

Ljubinka Bošković plaća socijalno i penzijsko osiguranje za sebe i za kćerku s kojom radi već devet godina, zatim dve vrste poreza, održavanje građevinskog zemljišta i zakup. Za sada sve to namiruje i živi od svog posla kojim će se baviti dok bude mogla. Dodaje, ipak, da bi uprava varoši beogradske možda mogla da razmisli o nekoj simboličnoj pomoći radnjama poput njene kao lokalnim znamenitostima. Ohrabruje je to što u Višnjićevoj ulici postoji još i papudžijska radnja, radnja za presvlačenje dugmadi, bravarska radionica, te servisi za popravku usisivača i šivaćih mašina. Tu je i krojač, kao i znamenita radionica za popravku bicikala i motora sada pokojnog Ilije Čubre, čiji je posao preuzeo njegov brat.

To je Beograd za koji smo mislili da ga više nema.