Politika i egzekutori

U vezi sa tri komentara (dve reakcije i jedne samoreklamerske površne impresije) objavljena u prošlom broju „Vremena“ moram da objasnim nesporazum: moj članak govori o načinu na koji politika i država tretira muzeje, što primer Muzeja istorije Jugoslavije odlično ilustruje. Komentarima (sa izloženim planovima za budućnost) M. C. i K. Ž. nisu demantovali niti uspeli da shvate ozbiljnost bitnog problema MIJ-a u kojem rade – sistematsko otuđivanje njegovih sadržaja. Naprotiv, oni to hrabro brane argumentima o predimenzioniranom Muzeju i postojanju boljih mesta za te sadržaje. Vrhunac je argument da su u martu 2009 (konačno posle 13 godina) sproveli propis o iseljenju Arhiva JBT, donet 1996. godine u vreme Miloševićevog ulaska u Muzej. Verovatno, ni oni ni Ministarstvo kulture koje je to potvrdilo, ne znaju da je taj propis ukinut još 1999. godine. Takođe, nepotpuno, nedobronamerno i neprecizno opisuju šta se dešavalo u Muzeju od 2001. do 2008. Iskrivljene su i izostavljene mnoge činjenice, npr. podatak o ukupnom broju eksponata u Muzeju promašen je za mnogo desetina hiljada, oduzimanje od strane Ministarstva kulture prostora Muzeja na Trgu Nikole Pašića nazvano je gubitkom, nije rečeno da je u tom periodu: otuđivanje predmeta iz Muzeja zaustavljeno, da je vraćen veliki broj eksponata, da je tada sređen filmski arhiv (koji su preneli na bolje mesto), da je realizovano 80 izložbi uključujući nagrađenu na koju se pozivaju, da je otpušteno manje zaposlenih od broja koji je po odluci vlade trebalo da se otpusti itd. Međutim, rasprave o iskrivljenim detaljima, umesto o suštinskoj temi, još više ugrožavaju ionako slabu perspektivu MIJ-a. To nije moj cilj. Ponavljam rečeno u tekstu „Desant na 25 maj“: kompleksne stvari mnogima su teško shvatljive. Tema članka je, dakle, u sferi politike prema muzejima, a ne u sferi egzekutora te politike.