Pohod na zapad

Powa meditacija je, narodski rečeno, uspostavljanje veze sa „tamo gde treba“ preko temena glave i definisanje reinkarnacije, sledećeg života koji doduše, ne počinje baš odmah posle ovog. Uspešnost postupka dokazuje zadebljanje, ranica, bubuljica, beleg nekakav na temenu. Na ovaj način postižemo da se u trenutku smrti uključi automatski pilot i odveze nas tamo gde želimo, brzo i udobno“, objasnio je za „Vreme“ lama Ole, Danac, prvi zapadni učenik Gjalva Kampare XVI, svesno inkarniranog Bude. Više od 20 godina putuje po svetu šireći učenja s Tibeta.

Četiri stotine pedeset budista iz više od 20 zemalja okupilo se na petodnevnoj praksi. Najviše se govorio ruski, italijanski, mađarski i nemački jezik. Nekolicina ih je došla čak iz Meksika. Domaćih budista je, uz organizatore, bilo pedesetak, koliko se i pretpostavlja da ih ovde ima.

MUKE ORGANIZATORSKE: Među organizatorima je postojala doza nepoverenja prema novinarima zbog straha od onoga šta će biti objavljeno, mada lama Ole u svojoj knjizi priručniku i podsetniku za početnike insistira na tome da je „danas kritičkom duhu obrazovanih ljudi i radoznaloj ali objektivnoj štampi prepušteno da korisne primere učine privlačnim, a loše tako razobliče da ih svi izbegavaju u širokom luku“. Ipak, organizatori strepe da napisano ne bude „pogrešno shvaćeno“ ili prikazano kao senzacija, ali žele i da se o skupu čuje u javnosti. Dugogodišnja netolerancija i ksenofobija, haranga na različito sa žigom sekta kao oznakom za loše, ostavila je dubok trag pa budisti strahuju od reakcije onih koji sebe smatraju većinom i čuvarima tradicije. Ipak, čini se da nije bio u pitanju strah od eventualnog neprijatnog događaja, već više od blamaže pred ljudima sa strane, bili oni prijatelji ili učitelji, strah da nekolicina ostrašćenika ne napravi utisak da smo svi zaista divljaci.

U nedostatku zakona o veri, po rečima Srđana Ivanovića, jednog od organizatora, skup je registrovan kao kolektivna turistička poseta. U Ministarstvu vera su se, kaže, čudili i raspitivali da li budista zaista kod nas ima. Iako „turistički“, skup je brižljivo organizovan, sa više stepena sigurnosti i različitih propusnica. Obezbeđenje je bilo dvostruko: iznajmljeno je i policijsko, na momente se činilo preterano, ali je ipak bilo nenametljivo. Kamp se, inače, nalazi odmah pored baze SAJ-a i Banke genetskih materijala i, mada je to za ovu priču nevažno, u blizini starog keltskog groblja. Sve je prošlo kao po loju, ako se izuzme viša sila: potop kiša poslednjeg dana, koja je i inače svakom kamperu noćna mora.

Skup finansiraju sami učesnici: svako pokriva svoje troškove i deo zajedničkih. Oni iz zapadnih zemalja „opruže se“ više, oni iz tranzicionih manje, u skladu s mogućnostima. Tranziciona cena je bila 70 eura. Informacije o skupu bile su dostupne na virtuelnoj adresi www.Phowa-Belgrade.com, a dve trećine onih koji su došli potvrdile su dolazak elektronskom poštom.

PONOVO U NAŠEM GRADU: Budizam nije prvi put međ’ Srbima. Tridesetih godina u Beogradu je sagrađen budistički hram, prvi u istoriji zapadno od Dunava i u to vreme jedini aktivan na tlu cele Evrope. Srušen je ‘44. u zanosu oslobodilaca Beograda i zarad ljubavi prema sovjetskom velikom bratu i njegovoj armiji koji su, pak, još od revolucije budiste proganjali. Šezdesetih godina, mnogi domaći hipici koji nisu odoleli zovu istočnjačkog misticizma krenuli su put Indije, „na izvor“, kako su govorili, u potragu za mirom, ljubavlju i drogom. Mnogi se, iz ovog ili onog razloga, nikad nisu vratili; oni koji jesu svedočili su da „ono tamo“ nema nikakve veze s onim „kako mi to ovde zamišljamo“ i tvrdili da su se droge oslobodili zahvaljujući utočištu i učenju budističkih učitelja.

Kako je na Zapadu nastala smena generacija, hipi populacija je opadala, a japi rasla i broj polaznika „na izvoru“ drastično opao, učitelji su se zaputili na Zapad, „na ušće“, da šire svoje znanje. Teško je bilo, nažalost, sa sigurnošću ustanoviti jesu li pravi gurui i jogini ili šarlatani i prevaranti. Mnogi su i kod nas svraćali, demonstrirali svoj metod, sticali sledbenike. Naročito je transcendentalna meditacija opčinjavala svrgnutu vladajuću elitu, za mesta u parlamentu kandidovali su se i jogi letači, a nervoznom narodu u paranoji od sekti rastao je pritisak.

I Ole Nidal je s suprugom Hanom ‘68. otputovao u Indiju na svadbeno putovanje, ali su se tamo, sticajem okolnosti, zadržali tri i po godine da bi se kasnije obreli u Nepalu. Vratio se kao lama. U dvodecenijskom radu organizovao je meditacione centre od Vladivostoka do Atlantika. Po drugi put je u Jugoslaviji ovakvim povodom: pre osam godina održan je sličan skup u Subotici, ali ovaj u Beogradu, kako je rekao, najvažniji je i dokaz je njegovog uspešnog rada u Jugoistočnoj Evropi pa se tek sada može reći da je zaista došao. Deceniju unazad svake godine je, doduše, dolazio da poseti učenike, ali javne skupovi nisu organizovani.

ISTOK NA ZAPADU: U uvodnom predavanju lama Ole predstavio je budizam koji zaista nema ništa zajedničkog sa stereotipima koji ovde vladaju: učenje oslobođeno rituala i ikonografije sem, naravno, onog neophodnog, učenje jednostavnim jezikom objašnjivo, prilagođeno zapadnom načinu života. „Dijamant je savršen pa ipak odslikava okolinu“, objasnili su to prilagođavanje njegovi učenici citirajući svog učitelja. Predavanjem „Šta budizam jeste“ objasnio je i šta budizam nije. Ukratko: budizam je ateistička, mnogi ovde bi rekli, bezbožnička religija. Ne postoji Bog kao vrhovna vlast, ne postoje dozvole i zabrane, Božja kazna ili osveta a, kako je rekao lama Ole, nema ni „trudnih devica“. Postoji samo tok stvari i smisao koji povezuje uzrok i posledicu, sjedinjuje subjekat, objekat i akciju u jedno. Svako je deo istog opšteg toka i sam je odgovoran za svoju ulogu u „kolektivnom snu“, što je, po učenju, sam život. Cilj prakse je bolje snalaženje u ulozi, razumevanje toka i aktivno učestvovanje u njemu na putu ka prosvetljenju: kako živeti bolje, kako umreti bolje i kako se ponovo roditi bolje.

Na Dalekom istoku budistička misao je, kako kaže, stegnuta ritualima, pravilima, hijerarhijom, neobrazovanjem i neznanjem, a Zapad je pak idealan za razvoj budizma. „Moderni zapadni sistem obrazovanja koji razvija samopouzdanje i slobodno mišljenje pokazao se kao izvrsna podloga za spoznaju sopstvenog uma tako da se kroz ovako sposobne grupe koje uživaju sve bogatstvo života, ne odričući se ni kompjutera ni interneta, najefikasnija budistička učenja prenose u ruke najidealističkije usmerenih nezavisnih ljudi širom sveta“, piše u svojoj knjizi lama Ole. „Danas bi mnogi nosioci malobrojnih autentičnih budističkih jogi transmisija trebalo da nastoje da svoja učenja objasne čim se nove zemlje otvore za to. Za one koji vole da slede druge ili da se uživljavaju u svoja nestalna osećanja svuda već postoje crkve i psihoterapije, ali gde će, ako ne u školama budizma, kritički usmereni, nezavisni ljudi pronaći duhovnu ponudu koju mogu ozbiljno uzeti u obzir.“

Ipak, zapadni čovek pati od hronične nestašice vremena koje je žrtvovao drugim vrednostima bogatog zapadnog društva. Za tu priliku organizuju se meditativni kampovi u vreme godišnjih odmora kada mnogi sele svoje šatore od kampa do kampa prateći učitelja, što se vidi po tome da se većina u kampu poznaje među sobom. Ovom skupu prethodio je jedan u Mađarskoj, sledeći je u Bugarskoj. Pored toga što je skup religijskog karaktera, ne može se reći da nije turistički.

TOLERISANJE NETOLERANCIJE: Poslednji skup ove sezone biće u Grčkoj gde će biti sagrađena stupa, građevina strogo određenog oblika i proporcija s kipom Bude u sredini, identična onoj koja je prošle godine sagrađena u Španiji, odbrane od islama radi. „Očekujem da mnoge od vas tamo vidim s lopatom“, poručio je lama učenicima.

Koliko god budizam bio religija tolerancije, svoj stav prema islamu lama Ole ne krije: islamski vrhovni Bog je osvetnički raspoložen i surov, na zabranu se nailazi na svakom koraku, loš odnos prema ženama je tradicija. Bliski istok naziva „suviše bliskim“ i žao mu je što se ne može pogurati još južnije. U Evropi desnica ponovo širi krila, a odnosi Amerike i islamskih zemalja zategnuti su do pucanja, a lama Ole je ipak Evropejac, s bogatog severa gde je imigranata podosta i gde se naročito na one s „veoma bliskog istoka“ iskosa gleda. „Ja govorim o stvarima kakve jesu. Politička korektnost je lepa, ali ako se pravimo da problem ne vidimo, nećemo ga ni rešiti.“

Nekolicina polaznika skupa upitana šta misli o ovakvim stavovima, manje ili više vidljivo je progutala knedlu ili se bar osećala neprijatno, raspeta između verske tolerancije na koju i sama računa i reči učitelja. U dilemi su i trude se da iskažu razumevanje ili pokušavaju da odgovor ostave za posle. Ipak, čini se, učitelju veruju i slede ga.

Buda je, u uvodnom predavanju se nekoliko puta naglašava, u svom poslednjem obraćanju učenicima poručio da ne veruju njegovim rečima samo zato što ih je izgovorio Buda već da sve provere u praksi i potvrde iskustvom i meditacijom. I lama Ole na tome insistira: „Nama nisu potrebni vernici ni sledbenici, već kolege, inteligentni ljudi spremni, voljni i sposobni da uče kroz iskustvo, otvorenog uma i kristalne logike.“