Pobeda pripada najžilavijima

...

Poslednja dva meča koje je Novak Đoković odigrao na Rolan Garosu i pobede koje je ostvario izazvali su oduševljenje i divljenje kako pariske publike, tako i teniskih stručnjaka koji su komentarisali događaje na terenu. Bio je u oba meča dva seta u minusu, delovao je poraženo, izgubljeno i na ivici snage, a onda se uzdigao i pobedio. Snagu za taj podvig dala mu je publika, rekao je na kraju meča, i najveću zahvalnost izrazio je upravo ljudima koji su skandirali njegovo ime i učinili ga nesalomivim. Možda je tom nadahnuću doprinela i Napoleonova misao ispisana na tribinama stadiona “Filip Šatrije” – da pobeda pripada najžilavijima.

Ali, cela Novakova karijera ispunjena je podvizima koji su bili više od pobeda moćnih protivnika i osvajanja velikih turnira. Ulazak u sam vrh svetskog tenisa obeležio je na Mastersu u Kanadi 2007. godine kada je u tri dana pobedio prva tri igrača na svetskoj rang listi: Federera, Nadala i Rodika. Svoju žilavost je pokazao i u najdužem finalu grend slema na Australian openu 2012. godine kada je, posle pet sati i 54 minuta, savladao Rafaela Nadala. “Takvi dueli, sa takvim igračima, napravili su od mene igrača kakav sam danas. Bez dileme. Ovo su mečevi za koje se živi – finale protiv najvećeg rivala koji je u najboljoj formi. Šta više da tražite? To je mesto na kojem želite da budete”, govorio je Novak.

Posle povrede lakta i operacije koja je usledila, Novak Đoković je 2017. godinu završio na 12. mestu rang liste, ali je povratak u svetski vrh počeo već naredne godine osvajanjem Vimbdona, “zlatnog mastersa” (postao je prvi teniser koji je osvojio sve turnire iz serije1000) i US Opena. Godinu je završio na prvom mestu.

Ni pandemija korona virusa nije ga slomila, ni nesrećna diskvalifikacija sa US Opena kada je slučajno lopticom pogodio linijskog sudiju. Vratio se u Evropu i nastavio da pobeđuje. Tu 2020. opet je završio kao najbolji. Po šesti put.

Nisu samo sportski tereni bili mesta Novakovih bitaka. Bilo je to i polje politike. Početkom 2022. godine australijske vlasti poništile su Đokovićevu vizu i uz ponižavajući tretman deportovale ga iz zemlje jer nije bio vakcinisan protiv korona virusa. “Ministar za imigraciju iskoristio je svoje diskreciono pravo da mi poništi vizu na osnovu svoje percepcije da bih mogao da stvorim neki antivaks osećaj u zemlji, sa čime se uopšte ne slažem”, rekao je tada Novak pošto se vratio u Srbiju. U Melburnu je trebalo da brani titulu osvojenu prethodne godine. Zato je njegov povratak iduće godine bio spektakularan – osvojio je jubilarni deseti pehar Otvorenog prvenstva Australije.

Ove, 2024. godine, Novakova izdržljivost (žilavost?) biće na novom iskušenju. Imao je plan i želju da osvoji Rolan Garos, Vimbldon i Olimpijske igre – jedini trofej koji mu nedostaje. Sticajem nesrećnih okolnosti, Otvoreno prvenstvo Francuske morao je da napusti (neporažen!) pred četvrtfinale zbog povrede meniskusa. U danu kad je trebalo da se bori za ulazak u polufinale, on je već započeo oporavak posle uspešno izvedene operacije u Parizu.

Prognoze lekara su da bi već za tri nedelje mogao da se vrati na teren. Pretpostavlja se da su male šanse da brani trofej u Vimbldonu koji počinje 1. jula, ali da bi za Olimpijske igre u Parizu, tri nedelje kasnije, mogao da bude spreman. “Ne treba se baviti spekulacijama o Novakovoj povredi”, kaže za “Vreme” dr Dragan Radovanović, profesor hirurgije, predsednik Zdravstvene komisije Olimpijskog komiteta Srbije i lekar košarkaške reprezentacije. “Prvo, mučimo Novaka tim pričama u javnosti i bilo bi korektno prema veličini tog sportiste da o tome ne govorimo. On ima pravo na svoju privatnost. Želimo mu da se što pre oporavi i povede naš olimpijski tim u Pariz krajem jula.”

Na pitanje koliko je Rolan Garos “kriv” za Novakovu povredu, doktor Radovanović kaže: “Pa, kriv je! Pre svega zato što je teren bio neadekvatan, što se videlo po tome koliko su se klizali i Novak i njegov protivnik. To što je padao i okretao se ne može da se kaže da je posledica njegove nespretnosti, već je posledica loše pripremljenog terena. Proklizavanje je u tenisu sastavni deo igre i može da predstavlja opasnost za povredu. Jedno je proklizavanje na travi, drugo na betonu, a treće na šljaci i igrači tačno znaju na koji način to izvode. Ovde to očigledno nije moglo da se kontroliše, ili vas ubrza, ili naglo uspori, a i jedno i drugo može da dovede do povrede. Osim toga, dozvolili su da Novak Đoković završi prethodni meč u tri sata ujutru! To nije korektno prema bilo kom sportisti, a naročito ne prema najboljem teniseru sveta svih vremena. To je nefiziološki. Drugo, igranje u tom periodu povećava nivo umora i on je mogao i na tom meču da se povredi. U naredni meč on je ušao umoran jer nije imao dovoljno vremena za oporavak. To je pravilo.”

Bez obzira na medicinska pravila i zakone fizike, o podvizima odlučuju neke druge sile od kojih su sazdani najžilaviji. Ugledni teniski trener Patrik Muratoglu kaže da ono što igrača čini najboljim nije talenat, već koliko je konkurentan u mečevima, koliko je sposoban da napravi u velikim duelima, da okrene meč u svoju korist kada je u teškoj situaciji. Ta sposobnost dolazi iz glave. Šampioni ne razmišljaju kao obični igrači i u tome je ogromna razlika između njih.

U ta razmišljanja šampiona spada još jedan Novakov stav o granicama.

“Stvarno nema granica”, rekao je on pre pet godina, “i ne verujem u bilo kakve granice, ni profesionalne, ni ljudske, ni sportske. Tako da, zašto da ne, u životu je sve moguće. To iz prve ruke mogu da tvrdim jer sam to i sam iskusio. Ja idem na pobedu u svakom meču, na svakom turniru, to je sigurno. Nastaviću da se trudim da beležim dobre rezultate, ali da pritom živim svoj život na način koji će mi pomoći da trajem i da se dobro osećam. Mislim da je jako važno negovati tu ljubav prema ovoj igri. Sve kreće iz vašeg srca i iz vašeg uma i ako želim da nastavim, nastaviću.”