Partizan na evropskom tiketu

Dogodilo se i to. Pobedom nad engleskom ekipom Njukasl Junajted u drugom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona Evrope, srpsko-crnogorski fudbalski šampion Partizan plasirao se u prestižno evropsko klupsko takmičenje. Navijačima ovog kluba i „objektivnim posmatračima“ već se vrti u glavi od predstojećih utakmica u Beogradu. Domaći klub ugostiće portugalski tim Porto, nekadašnjeg pobednika Kupa šampiona, francuskog predstavnika Olimpik koji je takođe onomad osvojio najveći evropski klupski trofej i madridsku ekipu Real, devetostrukog prvaka Evrope i trostrukog pobednika Lige šampiona.

Od 1991. godine i Zvezdine pobede nad Olimpikom u Bariju, srpski je klupski fudbal konstantno tonuo na evropskoj lestvici. Pre desetak godina formirana evropska Liga šampiona postavila je standarde koji su bili nedostižni za klubove iz Srbije i Crne Gore. Ti standardi bili su bazirani kako na sportskom kvalitetu učesnika tako i na njihovoj finansijskoj moći. Nekako po uzoru na američku košarkašku NBA ligu, klupski šampionat Evrope u fudbalu omogućio je najvećim i najbogatijim klubovima na kontinentu da budu još bogatiji i moćniji, a onim manjim pružena je šansa da kroz kvalifikacije pokušaju da uđu u takmičenje i zagrizu nešto, što od slave što od finansijskog kolača koji u jednoj sezoni premašuje sumu od 600 miliona švajcarskih franaka. Liga šampiona je vremenom po popularnosti, na globalnom planu, počela da ugrožava primat NBA lige.

PRODAJA I KUPOVINA: Priča o Ligi šampiona Evrope od početka je bila bazirana na finansijskom aspektu. Učesnici i osvajači ovog tamičenja su najbogatiji evropski klubovi, dok su ostali predstavnici, po pravilu, završavali svoje učešće u prvom krugu takmičenja. Osvajač Lige šampona može da zaradi preko 30 milona švajcarskih franaka. Od prodaje ulaznica, dresova i od sponzora moguće je inkasirati dodatne milione. Najbolji igrači plaćeni su najviše i igraju u klubovima koji za njih mogu da izdvoje milione evra. Posle pobede nad Njukaslom, Partizanovi fudbaleri su dobili premije od po 25.000 evra što je dnevna zarada jednog Bekama, Ovena ili Ronalda. Partizanov budžet ove godine ne prelazi šest milona evra, što je simbolično spram 140 miliona evra kojim raspolaže tim Njukasla. Zapadnoevropski klubovi planiraju čitavu godinu na osnovu toga u kom će takmičenju nastupati i koliko im to može doneti novca. Engleska štampa posle poraza Njukasla procenjuje da će klub ove godine izgubiti oko 15 miliona funti zbog ispadanja iz Lige šampiona. Njukasl je u prelaznom roku doveo dva skupa fudbalera, Vudgejta i Bojera, računajući na zaradu u utakmicama Lige šampiona. Engleski velikan Liverpul je prošle sezone poslovao sa minusom od 20 miliona funti zbog ispadanja iz Lige šampiona. Utešno takmičenje UEFA kup donosi kudikamo manje prihoda jer su glavni sponzori i televizijske kuće okrenuti ka najvećem nadmetanju. Prošle godine je čak osnovano udruženje G-14 najbogatijih evropskih fudbalskih klubova koji žele da štite svoje finansijske interese nezavisno od „evropske kuće fudbala“. Računica pokazuje da najveći ne žele da rizikuju svoje učešće u Ligi šampiona, ali i da ne žele da igraju sa protivnicima koji ne privlače publiku.

Priča o tržišno zasnovanom poslovanju nekako ne ide uz naše krajeve pa su i računice drugačije. Ovog je leta Partzan bio primoran da proda dvojicu najboljih igrača, Zvonimira Vukića i Danka Lazovića (otišli u Šahtjor, odnosno Fejnord), da bi mogao da preživi. Od odlaska Mateje Kežmana u PSV iz Ajndhovena pre tri godine klupska kasa se nije punila od prodaje igrača, nego se životarilo od rata koje su dolazile iz Holandije. Na novac od prodatih ulaznica se i ne računa imajući u vidu kakva je liga i koliko je poseta minorna. Prošle zime je za trenera doveden jedan od najvećih svetskih fudbalera u poslednjih dvadesetak godina Lotar Mateus koji još nije dokazano trenersko ime i nekadašnja atrakcija milanskog Intera, Nigerijac Taribo Vest. Ova dvojica kao da su u učmalu ekipu doneli malo vazduha sa evropskih fudbalskih terena što se najbolje videlo u odlučujućoj utakmici protiv engleskog tima. Prvi put se iz kluba jasno čulo da poraz u Beogradu ne znači mnogo, da svi veruju u tim i da svi očekuju pobedu na gostovanju, što je ranije u Partizanovom slučaju bio samo san. Ni u bolja vremena beogradski klub nije mogao da se podiči uspesima na međunarodnom planu tako da je ulazak u Ligu šampiona sigurno najveći uspeh od 1966. godine i epskog ulaska u finale Kupa šampiona. Partizan se našao u elitnom društvu i imaće priliku da na terenu pokaže da li je ovaj tim sposoban za veće domete od statiranja. Prema statistici i koeficijentu koji nosi svaki klub, Partizan prema zvaničnoj tabeli UEFA u Ligi šampiona startuje sa poslednje pozicije.

STROGI USLOVI: Za klub je ulazak u Ligu šampiona izazov na organizacionom planu jer je potrebno ispuniti stroge uslove koje je odredila „evropska kuća fudbala“. Naime, potrebno je urediti sve: od tribina i novinarskih loža do svlačionica i prilaza stadionu. U razgovoru za „Vreme“, generalni sekretar FK Partizan Žarko Zečević kaže da se ovih dana očekuje poseta delegacije UEFA koja bi trebalo da donese tačan spisak zahteva koje je na organizacionom planu potrebno ispuniti. U klubu su svesni da ih očekuje veliki posao koji je potrebno završiti do početka prve utakmice sredinom septembra, ali smatraju da će sve biti spremno na vreme.

Zajedničko za sportski i za finansijski aspekt Partizanovog učešća u Ligi šampiona jeste velika ukazana šansa. Fudbaleri, verovatno siti kojekakvih srpsko-crnogorskih poljana na kojima se odvija prvenstvo SCG moći će da se odmere sa najboljim svetskim igračima „najvažnije sporedne stvari“. Klub, kao takav, može već sada da računa sa zagarantovanom ekstra zaradom (vidi okvir) i da pokaže da li je sposoban da od fudbalsko-sportskog napravi uspešno, likvidno preduzeće koje će poslovati na tržišnim principima. I jedni i drugi, i fudbaleri na terenu i ljudi iz uprave, imaju priliku da pokažu da letošnji skok u Evropu nije bio puki incident. Sve ovo povlači sa sobom i pitanje ustrojstva fudbalskih i drugih sportskih klubova koji su do sada ostvarivali uspeh samo onda kada su bili državni projekat, a ne klasični poslovni činilac, kako je to odavno u Evropi. I država bi tu trebalo da bude agilnija i stvori pravila po kojima bi grupe građana bile transformisane u preduzeća sa poznatim titularom čije je poslovanje uvek moguće proveriti. Tada će se ovde možda pojaviti neki Robert Murdok ili Roman Abramovič.