„Ovo se ne zaboravlja“

Za razliku od prvih taktova himne „Hej Sloveni“, koji su uslovili automatsku reakciju i ustajanje, početak čuvenog „Kozaračkog kola“ zatekao je nespremnu publiku. A onda, kao po komandi, prisutni su ustali i zaigrali, sporo se prisećajući načina na koji bi u kolu trebalo da se ukrste ruke. No, čelo kola bar je bilo osigurano. Upitan kako se snalazi s rukama, taktovima i ostalim detaljima, kolovođa, bivši načelnik Generalštaba bivše JNA Stevan Mirković kroz osmeh je dobacio: „Ovo se ne zaboravlja.“ Posle toga, s kolom „Mlada Vojvođanka“, već je bilo lakše. Ukratko, ovogodišnja dodela štafete mladosti uspešno je završena opštenarodnim veseljem u kojem su učestvovali bivši generali, bivši članovi ovih ili onih kabineta, predstavnici nekoliko međunarodnih organizacija i brojni građani.

Iako tako izgleda, gorenavedeni redovi nisu citat iz nekog davno zaboravljenog izveštaja o proslavi Dana mladosti: stvar se zaista desila 25. maja 2004. usred Beograda.

DRAMATURGIJA I DRAMA: Četvrta dodela štafete posle one poslednje zvanične (1987) organizovana je u restoranu „Korčagin“ (ime dobio po Pavlu Pavki Korčaginu, glavnom junaku romana Kako se kalio čelik) sa scenografijom, kostimografijom i koreografijom iz „onog“ vremena. Goste je dočekala pesma Triput sam video Tita maršala koju je i sâm autor Đorđe Balašević već odavno zaboravio, služio se vojnički pasulj, a konobari i poneki gost bili su odeveni u crvene majice sa stilizovanom mapom stare Juge i natpisom „Prva ljubav zaborava nema“. Kada se tome doda uobičajeni aranžman restorana, sa sve tapiserijama s Titovim likom, zastavama s petokrakom i bezbrojnim fotografijama iz nekadašnjih čitanki, ambijent kao stvoren i za jugonostalgičare, i za nikad obeshrabrene komuniste, ali i za one koji su čitav hepening opisali kao „kemp“ ili „postmodernu“. Kako bilo, već skoro zaboravljena dramaturgija bila je u potpunosti ispoštovana.

Posle intoniranja himne, sledio je kulturnoumetnički program sa durmitorskim ojkanjem, recitovanjem Marije na prkosima i spletom pesama iz narodnooslobodilačke borbe. Odmah zatim, praćene gromoglasnim aplauzom, na scenu su stupile omladinke u već pomenutim crvenim majicama sa štafetom u rukama. Naravno, 25 godina pošto je štafetu poslednji put primio Josip Broz, nedostajalo je prostranstvo stadiona JNA (danas stadion Partizan), ali je i prostor između kafanskih stolova ipak dobro poslužio: vešto manevrišući između trpeza s vojničkim pasuljem i hladnim pivom, uspele su da obiđu nekoliko „krugova“ i da štafetu uruče generalu Stevanu Mirkoviću. Aplauz se onda stišao, publika smirila, omladinke se povukle, a Mirković se, baš poput Maršala nekad, prisutnima obratio prigodnim govorom. Da ne dužimo, bilo je tu priče o ljudima koji su se nekad, zbog različitih prezimena, tukli močugama; zatim priče o tome kako su „mladi partizani i stari komandant Tito“ konačno shvatili koga bi tim istim močugama trebalo tući; zatim priče o tome da takvu bratsku zajednicu, iako se svojski trudi, Evropa više neće moći da stvori „jer privatnoj svojini ne možeš ukinuti granice“; konačno, utvrđeno je da „danas nema Jugoslavije, ali ima Jugoslovena“. Sledili su opet aplauzi i pomenuta partizanska kola, a četvrta štafeta pridružila se svojim prethodnicama iza šanka.

PAVKA: Restoran „Korčagin“ osnovalo je Udruženje građana za negovanje tradicije dobrovoljnog omladinskog rada na Dan železničara, 15. aprila 2001. „Počeli smo iz zezanja, pa smo tako iz zezanja pokrenuli i tu štafetu. Već sledeće godine postalo je znatno ozbiljnije, tako da smo odlučili da treću štafetu predamo generalu Mirkoviću kao sledbeniku te tradicije“, objašnjava vlasnik restorana Vladimir Cucić. Da li su prisutni gosti čitavu stvar smatrali za „zezanje“ nije poznato, ali činjenica je da su stolovi bili unapred rezervisani, da je bašta bila ispunjena, kao i da ipak nije bilo onih koji bi posprdno reagovali na muziku, omladinke sa štafetom, partizanska kola ili na himnu.

Po rečima generala Mirkovića, u ovom, kao i u slučaju drugih restorana posvećenih liku i delu Josipa Broza, „ima malo zabave, ali i prave jugonostalgije“. „Nije ovo samo sećanje na Tita, već više simbol, sećanje, da se ljudi vesele i uživaju u lepoti. Uostalom, lepo je kad imate sećanje. Ako nemate sećanje, šta ćete imati?“, kaže Mirković za „Vreme“, najavljujući da postoji mogućnost da sledeće godine dodela štafete bude organizovana na pravom stadionu. Prema njegovim rečima, to ne bi bio nekadašnji slet, ali bi vrlo lako mogla da se organizuje „jedna revija pesama i recitacija“, gde bi „štafeta zaista išla od ruke do ruke“.

Čak i ukoliko se to dogodi, restoran „Korčagin“ imaće šta da ponudi. Jer, kako nam je rečeno, njegovi specijaliteti, „partizanska proja“, „četnička gibanica“, „kolenice Igmanski marš, „čorbast pasulj Tihi i Prle, „pasulj sas ništa Alija Sirotanović“ imaju verne poštovaoce svih ideoloških orijentacija. „Od hiljada restorana u ovom gradu, komunisti nisu imali nijedan svoj. Isto tako ni četnici. A s kim bi četnici mogli da se druže nego s komunistima?“, kaže za „Vreme“ Vladimir Cucić.

U međuvremenu, a imajući u vidu sve veću posećenost Kuće cveća (samo prošle godine 16.000 posetilaca) i činjenicu da se Dan mladosti na ovaj ili onaj način proslavlja u svim republikama bivše nam domovine, nije teško zamisliti da 25. maja 2005. omladinke pretrče (makar i neki drugoligaški) stadion i upute se ka svečanoj tribini, praćene horovima i orkestrima. U tom slučaju, nedostajao bi samo Maršal. Ili se to on ipak vratio?