Otkopaše Crvenog lava

Uprkos tome što je elizabetinsko pozorište, zahvaljujući poznatoj britanskoj sklonosti ka arhiviranju i beleženju, svakako najtemeljnije prostudiran period u istoriji teatra, kao i široko rasprostranjenom uverenju među mnogim istoričarima i teatrolozima da je manje ili više sve bitno već otkriveno i razjašnjeno, poslednjih godina iznenađenja, vezana za pozorišnu arhitekturu i za dramaturgiju tog perioda, kao da ne prestaju da stižu.

Prvo su u Šordiču, u istočnom Londonu, u toku priprema terena za izgradnju nove pozorišne zgrade za potrebe Tower Theatre Company, otkriveni temelji pozorišta The Theatre, koje je Džejms Barbidž podigao 1576. godine za pozorišnu kompaniju The Lord Chamberlain’s Man i u kome su prvi put izvedeni rani Šekspirovi komadi. Otkrivena je poligonalna struktura koja odgovara čuvenom „drvenom slovu O“ kako je pozorišna zgrada opisana u prologu Henrija V. Međutim, za čast da je baš o njemu Bard pisao u Henriju V, takmičilo se još jedno pozorište čiji su ostaci otkriveni 2012. takođe u Šordiču. Radi se o pozorištu The Curtain otvorenom 1577. godine, čija lokacija do tada nije bila poznata. I, na kraju, u New Oxford Shakespeare, The Complete Works: Modern Critical Edition, u izdanju Oxford University Press 2016. objavljeni su dokazi da su Henrija VI napisali zajedno Šekspir i Kristofer Marlou, što je izazvalo, slobodno se može reći, malu revoluciju u teatrologiji. Istraživanja sprovedena uz pomoć najnovijih softvera pokazala su da je Šekspir sarađivao sa svojim najvećim rivalom, ali i da je najmanje još četrnaest svojih komada pisao u kooperaciji sa drugim elizabetinskim autorima.

144 DEBLA

Kao poslednje veliko iznenađenje u nizu, početkom 2019. godine, arheolozi sa UCL-a (University College London) su tokom radova na novom stambenom bloku u Vajtčepelu, na londonskom Ist Endu, otkrili pravougaonu drvenu strukturu koja se sastoji od 144 debla sa stubovima u obliku platforme. Pronađena binska konstrukcija bila je široka 12,3 metra, duboka 9,3 metra a visoka oko 1,5 metara. Pomenuti radovi su se odvijali na jednoj od lokacija za koju se pretpostavljalo da je mesto prve stalne pozorišne zgrade u Londonu, legendarnog „Crvenog lava“. Sazidao ga je Džon Brajn 1567. godine i kasnije je poslužilo kao prototip sličnim građevinama u Londonu, a o njegovoj poziciji godinama se vodila žučna rasprava. Jedini nesumnjivi podaci o ovom pozorištu su dve sačuvane sudske tužbe iz 1567. i 1569. godine, u kojima se navodi da su dimenzije scene bile 12,2 metra sa 9,1 metar, što se gotovo savršeno poklapa sa nalazom arheologa. Taj podatak dopunio je druge teatrološke dokaze, pa je potvrđeno da nađena konstrukcija zaista predstavlja deo „Crvenog lava“. Osim trošne scenske konstrukcije, arheolozi su u blizini pronašli i dva veoma solidno ozidana i neuporedivo bolje očuvana podruma za pivo gostionice „Kod crvenog lava“, u čijoj je neposrednoj blizini sazidano istoimeno pozorište. Po svemu sudeći, marketinška tehnika kojom se neki brend sumnjive reputacije umiva vezivanjem za umetničke institucije nije izmišljotina našeg vremena.

Nema nikakve sumnje da će pozorišni ljudi i lokalne vlasti Londona naći načina da i ova nova otkrića učine dostupnim publici i da će iz njih izvući materijalnu a i svaku drugu korist, kao što su uspevali i mnogo puta pre toga. Dovoljno je da se pogleda fantastičan uspeh koji je postignut izgradnjom replike najčuvenije pozorišne zgrade svih vremena Gloub-a, kao i način na koji se upravlja Šekspirovom zaostavštinom u njegovom rodnom Stratfordu. Godine 2018. Gloub je na dve scene imao više od 700.000 gledalaca sa plaćenim ulaznicama, 4,5 miliona posetilaca sajta i skoro 300.000 gostiju na izložbama i turističkim turama. Gloub ne prima nikakve subvencije od države i ostvaruje profit od oko 1,5 miliona funti godišnje. Stratford na Ejvonu godišnje poseti oko 2,5 miliona ljudi, a samo Royal Shakespeare Company na svojoj sceni u tom gradu ima više od milion gledalaca godišnje.

A ŠTO NE BISMO I MI

Naša pozorišna tradicija, iako znatno skromnija, zanemarena je i neiskorišćena. Prva profesionalna pozorišta u Beogradu osnovana su sredinom devetnaestog veka, jedno u zgradi tadašnje carinarnice ili đumrukane, kako su je Turci zvali, u Karađorđevoj ulici (vidi „Vreme“ 1507), a drugo u hotelu „Kod jelena“, preko puta Saborne crkve. I ako su „Teatar na Đumruku“ i „Pozorište Kod jelena“ bili kratkog veka, predstavljali su kulturnu i umetničku osnovu na kojoj je nešto kasnije osnovano i Narodno pozorište. Danas se na mestu „Teatra na Đumruku“ nalazi klub, a na mestu hotela „Kod jelena“ stambena zgrada iz socijalističkog vremena. Čak i veći deo stručne javnosti bi teško umeo da nađe ta mesta, a verovatno nikoga neće iznenaditi činjenica da ni jedno od njih nije čak ni na koji način makar obeleženo.

Ta dva naša prvobitna teatra i njihova tradicija mogla bi uz nevelika ulaganja i dosta energije postati pravo blago. „Teatar na Đumruku“ su vodili Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić, dve izuzetne ličnosti naše kulturne istorije. Po svom konceptu, predstavljao je zametak današnjeg Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Naime, ansambl ovog pozorišta činili su, osim beogradskih glumaca odabranih na audiciji, i članovi „Letećeg diletantskog pozorišta“ iz Novog Sada i „Domorodnog teatralnog društva“ iz Zagreba. Organizovane su javne tribine o razvoju pozorišta, mnogi od glumaca iz ansambla su se bavili i prevođenjem stranih komada, pozorište je sa uspehom gostovalo u Zagrebu i Pešti. Danas su na njegovom mestu zapušteni parking i barake u kojima je pomenuti ugostiteljski objekat, a na svega stotinak metara niz Savu je pristanište na kojem se svake godine iskrca na hiljade turista, i niz elitnih restorana koji su epicentar noćne zabave grada. Zaista nije potrebno mnogo mašte da se ukrste tradicija i položaj ovog pozorišta i osmisli kako da se tim turistima ponudi i pozorišni sadržaj umesto samo onog kafanskog.

Naše pozorište je siromašno, znamo to svi, budžetskih para je malo, a biće ih još manje, a ni publike nemamo previše pa moramo da se borimo za svakog gledaoca. Morali bismo da izađemo iz komforne zone i smislimo kako da prihodujemo i na druge načine osim uobičajenih. Ne moramo čak ni biti previše kreativni u tom smislu, pogledajmo samo šta se već pokazalo uspešnim u drugim zemljama.

Neobično osetljivo na sva društvena i politička gibanja a opet tehnički i organizaciono veoma komplikovano, pozorište kao da ima večitu želju koja mu neprestano izmiče da se negde smesti, ušuška i na miru dočekuje svoju publiku. I baš zato što mu se to nikako ne da, negovanje i očuvanje makar skromnih ostataka pozorišne arhitekture i tradicije postaje još značajnije, posebno ako vidimo da se to nasleđe može veoma lako približiti savremenoj publici i tako postati još jedan veoma ozbiljan izvor prihoda današnjim pozorištima.

foto: archaeology south-east / ucl / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Te 144 daske sa scene „Crvenog lava“ su doslovno temelj i naših današnjih pozorišnih kuća širom sveta i njihov značaj daleko prevazilazi London ili Veliku Britaniju. Čudne okruglaste drvene građevine po kojima su se iza scene muvali Marlou, Šekspir, Džonson, Barbidž, Henslou, na sceni Alejn, Tarlton, Kemp, a u publici Spenser, Bejkon, Rali i who is who engleske aristokratije, poslovnog sveta i društvenog života tog po svemu jedinstvenog grada, najbolji su dokaz da pozorišni umetnici i pozorišni preduzetnici sa jasnom idejom i voljom mogu postići gotovo sve što požele. Ako su u gradu od jedva 250.000 stanovnika, od kojih je gotovo polovina bila gradska sirotinja, često zatvarani zbog kuge i progona puritanaca, mogli zarađenim novcem da sazidaju desetine pozorišta i svakoga popodneva ih pune hiljadama gledalaca, a da pri svemu tome igraju komade kojima se po umetničkom dometu malo ko primakao do današnjeg dana, teško je poverovati da je nemoguće tako nešto ponoviti danas u neuporedivo povoljnijim okolnostima.