Oprez, majka neuspeha

Od specijalnog izvestača „Vremena“

Od novembra 2005. kada smo se kvalifikovali za Svetsko prvenstvo pa do njegovog starta 9. juna Ilija Petković, selektor plavih, više puta je ponovio da se naš tim na šampionatu sveta „mora osloboditi kompleksa male nacije na velikom takmičenju“. Lepo i tačno rečeno, ali kada je došao trenutak istine selektor je prvi pokazao da su u strahu velike oči. Za prvi meč sa Holandijom odredio je sastav i taktiku koji su ukazivali da je prvi cilj ne primiti gol a tek drugi eventualno zatresti mrežu protivnika. Selektor to, naravno, neće priznati, ali svima koji se iole razumeju u fudbal, uključujući i neke igrače koji su se usudili da javno kažu kako je taktika bila pogrešna, to je jasno.

Petko je pogrešio, ali ne treba ga sada razapinjati na krst. Želeo je najbolje, ispalo je najgore, i dok ovaj broj „Vremena“ budete držali u rukama u Gelzenkirhenu će se, u meču s Argentinom, rešavati naš o(p)stanak na Mundijalu. Opšti je utisak da je Holandija bila precenjena. Mi jesmo mala nacija, s pravom da bude iskompleksirana u odnosu na velike zemlje, ali po čemu je to Holandija, bar kada je sport u pitanju, veća od nas? Pre četiri godine nisu ni igrali na svetskom prvenstvu, baš kao ni mi. Njihovi najveći uspesi, titula prvaka Evrope iz 1988. i dve vicešampionske titule na svetskim prvenstvima 1974. i 1978, pripadaju davnoj prošlosti, baš kao i tri uzastopne titule Ajaksa u Kupu šampiona s početka sedamdesetih. Današnja fudbalska Holandija nije bolja od našeg državnog tima, ali Ilija Petković nije – za razliku od nekih igrača koji su nam uoči meča tvrdili da smo bolji – verovao u to. A kako greška obično ne ide sama, na poluvremenu je izvukao vrlo aktivnog Savu Miloševića i ubacio Nikolu Žigića za koga nije bilo igre jer su centaršutevi bili dubinski, sa naše polovine ili iz sredine, umesto sa bokova jer niko nije ni pokušao da probije uz aut-liniju… A kako maleri obično idu u seriji, na treningu dan posle poraza povredio se Nemanja Vidić (ligamenti levog kolena) i završio Mundijal pre nego što ga je i počeo jer je prvi meč propustio zbog dva kartona iz kvalifikacija. Granitna odbrana koja je iznela kvalifikacije neće na Mundijalu odigrati nijedan meč u standardnom sastavu ali, ako je suditi po prvoj utakmici, naš problem nije bio u odbrani nego u napadu.

BIVŠI U LAJPCIGU: Da nije bilo navijača iz Holandije i naše zemlje, Lajpcig bih zapamtio kao potpuno „mrtav“ grad. Prvo iznenađenje bilo je što sam vozom iz Berlina stigao sa 25 minuta zakašnjenja, i da znam nemački, u novinama bih tražio vest o ostavci ministra saobraćaja, tim pre što sam u nedelju čuo da jedan naš fotoreporter nije stigao iz Bilerbeka jer se voz kojim je krenuo-pokvario! Neki bi rekli da ni Nemačka nije više ono što je bila, ja bih dodao da je Lajpcig umnogome ostao ono što je bio. Malo je promenio ruho, ali i dalje je lako uočljivo da je ovde bila ona „druga Nemačka“. Ne verujem da ima baš mnogo „DDR nostalgičara“, ali na jednog sam nabasao na jednom od centralnih gradskih trgova. Prodavao je navijačke rekvizite i suvenire obučen u dres nekadašnje reprezentacije Nemačke Demokratske Republike. Kada sam ga pitao da li smem da ga slikam, ponosno se isprsio a uz njega je stao i doktor Miljko Ristić, jedan od lekara naše reprezentacije, na čijem je zvaničnom odelu stajao zvanični grb nepostojećeg Saveza nepostojeće države: FS SCG. Susret bivših… Nisam sujeveran, ali nekako nije slutilo na dobro.

MUNDIJAL BEZ SILEDŽIJA: Fudbal viđen u prvih pet dana takmičenja nije bio spektakularan, najbolji meč odigrali su naši rivali Argentina i Obala Slonovače (2:1), Gana koju vodi naš bivši reprezentaivac Ratomir Dujković časno je „poginula“ protiv uvek opasne Italije, Japan je izvršio hari kiri protiv Australije primivši tri gola u poslednjih sedam minuta (doduše, uz pomoć egipatskog sudije. Od autsajdera na papiru samo je Trinidad i Tobago otkinuo bod Švedskoj… Nije bilo incidenata ni na ulicama ni na tribinama, još manje na terenu. Dominira fer-plej, civilizovano ponašanje i duh prijateljstva. Ako tako potraje, biće to veliki plus za ovaj Mundijal.

Uzgred, Nemačka fudbalska federacija pozvala je u goste bivšeg francuskog policajca Danijela Nivela kog su pre osam godina u Francuskoj gotovo na smrt pretukli nemački huligani. Danijel se posle šestomesečne kome izvukao, ali posledice brutalnosti još su vidljive. Danas ima 43 godine, u invalidskoj je penziji a u Dortmund je došao u pratnji supruge i dva sina, ali je tražio potpunu diskreciju. Uzgred, kada je o nasilnicima reč, na dan našeg meča sa Holandijom naš savez je bio obavešten da jednom našem navijaču neće biti dozvoljen ulazak na stadion jer ima sudsku zabranu ulaska na stadione širom Nemačke. Tek toliko da se zna da policija ipak radi svoj posao i evidentira ko je od nepoželjnih u zemlji…

BERLIN U ZNAKU SAMBE: Dok sam u Berlinu čekao na voz za Lajpcig, osetio sam deo atmosfere u kojoj živi svetski šampion Brazil, tačnije njegovi navijači. Na čuvenom Postdamer placu na dva gigantska ekrana 24 sata se vrte najlepši golovi, driblinzi i akcije „kralja Pelea“. U blizini je i izložba pod nazivom „Pelestation, legenda u akciji“ s nekim od već kultnih delova opreme najslavnijeg Brazilca, uključujući i loptu kojom je postigao hiljaditi gol. Posebna priča su brazilski novinari. Došlo ih oko… 700! Mnogo? Možda za neku drugu zemlju, ali za ovu sa 180 miliona selektora – pardon, stanovnika, ništa nije mnogo kada je o fudbalu reč. Kažu da je najteže iščekivanje i da će lakše biti „kad počne“ jer sa utakmicom iza i utakmicom ispred ima mnogo toga da se kaže. Start utakmice Brazil–Hrvatska iščekivan je kao prva velika „premijera“ Mundijala 2006, a kakvo je interesovanje medija bilo neka pokaže podatak da je na listi čekanja bilo 560 novinara! Naime, i akreditovani novinari moraju da dobiju „plac-kartu“, bez nje mogu samo do pres-centra i TV ekrana….

Od jednog brazilskog kolege saznajem zanimljivu priču o već čuvenoj žutoj majici Brazila. Posle „nacionalne katastrofe“ 1950, kada je na Marakani pred 200.000 ljudi Urugvaj pobedio sa 2:1 i uzeo titulu domaćinu, fudbalska depresija trajala je nekoliko godina. U želji da se zaboravi sve što bi moglo da podseća na najtužniji dan u brazilskoj fudbalskoj istoriji, Federacija je raspisala konkurs za novi dizajn dresova. Izvesni Aldir Garsia Šli (1931), koji u životu nije šutnuo loptu, poslao je svoj rad zasnovan na kombinaciji boja. Od nezavisnosti 1889. brazilska zastava ima zelenu boju šuma, žutu boju zlata, plavu zbog neba i belu kao zvezde na noćnom nebu Rija… Brazil se u novim dresovima pojavio prvi put 1954. u Čileu. Tada je rođena famozna majica „kanarinja“ u kojoj su Brazilci osvojili pet titula svetskih prvaka. Trofej je primalo pet kapitena: Belini 1958, Mauro 1962, Karlos Alberto 1970, Dunga 1994. i Kafu 2002. Ovaj poslednji, danas 36-godišnjak, ima nameru da u Nemačkoj odigra četvrti uzastopni finale (1994,1998, 2002) i da bude prvi koji će dva puta podići trofej. Sve prognoze kažu da će tako i biti… Za tim čija su 23 igrača procenjena na oko 430 miliona, a prvih 11 na oko 300 miliona evra ništa drugo i ne može da važi, ali oni su već odavno navikli da ih ceo svet smatra favoritima.

ANEGDOTE: Vijetnamska vlada je, posle žestokih protesta građana, morala da se obaveže da neće isključiti struju (zbog štednje) u vreme prenosa utakmica. Navijači baš i ne veruju previše vladi pa su navalili na kupovinu generatora, na zadovoljstvo prodavaca koji kažu da prodaju pet puta više nego inače…

Sin italijanskog selektora Lipija bio je pokraden u hotelu neposredno pred polazak na meč Italija–Gana (2:0). Za novac i dokumenta ni po jada, ali nestale su i dve ulaznice… Rešenje je pronađeno iz „zlatnih rezervi“ organizatora….Švedska i Paragvaj poveli su pravi mali rat. Paragvajci su izbacili sa treninga dvojicu švedskih novinara zato što je tokom priprema u Danskoj lansirana „love story“ o navodnoj vezi Tora Akunje i jedne žene-fotografa. Morala je da interveniše i FIFA koja je zatražila da se Šveđanima dopusti normalan rad jer ne može biti diskriminacije među novinarima, a švedski savez je ocenio da Paragvajci „namerno podgrevaju atmosferu pred međusobni duel“. Golmani se žale da je lopta kojom se igraju utakmice „Timgeist“ („Timski duh“) loša. Izrađena je od samo 14, umesto 32 dela što je uobičajeni standard. Zatvorena je termički, navodno u skladu sa najnovijom tehnologijom, ali golmani se žale na njeno neobično i nepredvidivo kretanje. „Ova lopta nije za golmane“, požalio se Nemac Lajman, ali se igrači u polju nisu baš složili, jer njima odgovara da lopta koju upute ka golu „sama menja pravac“.

A tek je počelo.