Od Marije Kiri do Openhajmera: Put do atomske bombe

Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku povećali su strah čovečanstva da će jedna od sukobljenih strana potegnuti za atomskim oružjem, druga odgovoriti, posledice bi bile nezamislive. Rusija, SAD i Izrael poseduju pakleni mač, Iran je po svoj prilici na putu da ga iskuje.

S tim u vezi dva događaja, čija godišnjica pada sada, zaslužuju strahopoštovanje: 26. decembra 1898. Poljakinja Marija Kiri otkrila je novi element radijum, a 22. decembra 1938. Nemac Oto Han uspeo je da dokaže cepanje atomskog jezgra i zaključio da se tim postupkom može osloboditi dotle nezamisliva energija. Taj će proces nazvati fuzijom. Han je svoje eksperimente naslanjao na rad o lančanoj reakciji koja može da nastane cepanjem nekih elemenata na primeru uranijuma ćerke Marije Kiri  Žolio i Srbina Pavla Savića.

Njih troje predloženo je za Nobelovu nagradu za hemiju, ali je dodela odložena zbog izbijanje Drugog svetskog rata. Kada se završio 1945. priznanje je dobio samo Han.

On je svojoj ranijoj saradnici Lizi Majtner,  koja je zbog svog jevrejskog porekla bila pobegla u Švedsku, o svom pronalasku odmah napisao: „Ne možemo da prećutimo taj rezultat, iako je sa stanovišta fizike apsurdan“. Han ni sam nije odmah poverovao da je uopšte moguće to, što je dokazivao njegov rad.

U avgustu 1945. bombe koje su pale na Hirošimu i Nagasaki pokazaće u praksi da su eksperimenti koje su vršili Kiri i Savić, Oto Han, potom Verner Hajzenberg i mnogi drugi doveli do oružja koje je najsmrtonosniji pronalazak čovečanstva. Ljudi su dobili mogućnost da za tili čas unište planetu na kojoj žive. Da li je to apsurdno?

Šta je pričao profesor Bage

O svemu tome mi je u Hamburgu pre 70 godina pričao profesor Erih Bage  koji je za vreme rata radio na „Uranprojektu“ – pokušaju nemačkih naučnika da za Hitlera naprave atomsku bombu. U to doba sam kao mladi novinar, osam godina pošto sam oslobođen iz koncentracionog logora, pisao reportaže i pravio intervjue u Nemačkoj. Imao sam sreće što sam naišao na profesora Bagea baš u trenutku kada je bio spreman da progovori, tu priliku nisam propustio. Intervju koji sam objavio u jugoslovenskom listu „Omladina“ imao je priličnog odjeka.

Pričao mi je da Hitler nije mnogo mario za njihov rad jer su mu  referisali da će do konkretnih rezultata eventualno doći tek kroz nekoliko godina, a znao je da bi to bilo prekasno za njegov rat. Ali šta bi bilo da je svoje rakete „V“ mogao na London da šalje sa nuklearnim punjenjem?

Profesor Bage je u vreme kad sam ga intervjuisao radio na projektovanju teretnih brodova na nuklearni pogon, što je tada zvučalo kao naučna fantastika, ali je 15 godina posle našeg razgovora porinuo u more brod kršten „Oto Han“ – treći takav brod na svetu posle ruskog „Lenjina“ i američkog „Savana“. Stari Oto Han prisustvovao je toj svečanosti, umro je ubrzo posle toga 28. juna 1968. star 89 godina. Otada je izgrađeno bezbroj podmornica na atomski pogon, malo teretnih brodova i veoma mnogo ledolomaca.

Koliko je Hitler bio blizu atomskoj bombi

Pred sam kraj rata, aprila 1945, britanska tajna služba je u dogovoru sa američkom uhapsila 10 nemačkih naučnika koji su radili na „Uranoprojektu“, među njima bili su i Bage i Han. Smestili su ih udobno na imanje Farm Hol blizu Kembridža, ali su bili pod stražom. Mislili su da će prisluškivanjem njihovih razgovora saznati više nego  saslušavanjem. Bili su u pravu. Ti zapisnici su kasnije objavljeni, danas su izloženi u Nemačkom muzeju u Bonu.

Zanimljivo je da su bili veoma iznenađeni kad su im saopšteni podaci i prikazan film o bombardovanju Hirošime i Nagasakija. Nisu očekivali da će se aktiviranje atomske bombe tako brzo ostvariti, zapravo nisu bili sigurni da li je to uopšte moguće. Započeli su živu diskusiju o tome kojim putem se bilo krenulo da bi se kao strašna stvarnost ostvario stari Hanov „apsurdni“ eksperiment. Najviše je o tome znao fizičar Verner Hajzenberg koji je 1932. dobio Nobelovu nagradu za pronalazak kvantne mehanike. On je bio naučni rukovodilac „Uranprojekta“.

Hajzenberg je u Farm Holu već 14. avgusta održao seminar sa analizom kako je napravljena bomba koja je Hirošimu sravnila sa zemljom. Bio je blizu istine, samo što je precenio količinu potrebnog urana – bila je dovoljna upola manja količina od njegove pretpostavke. To je bio dokaz da je „Uranprojekt“ mogao da dođe do istog rezultata. Ja se još i danas naježim na tu pomisao.

Kako je Hajzenberg alarmirao Ruzvelta

Kakav je čovek bio taj Hajzenberg, šef tima koji je pokušavao i zamalo uspeo Hitleru da podari atomsku bombu? Da li je bio vatreni nacista? Odgovor nije nimalo jednostavan, jer je on već 1941. otputovao u Kopenhagen, posetio svog ranijeg mentora Nilsa Bora, nobelovca iz 1922, i ispričao mu da se u Nemačkoj traga za atomskom bombom. Podstakao ga je da smesta otputuje u Ameriku i sve ispriča Albertu Ajnštajnu. Ajnštajn je o teoretskim mogućnostima cepanja atoma već i pre toga razgovarao sa mađarskim fizičarem i pronalazačem Leom Silardom koji će kasnije postati rukovodilac izrade prvih američkih atomskih bombi u Los Alamosu.

Uplašeni Ajnštajn je napisao zabrinuto pismo predsedniku Ruzveltu i molio ga da pokrene sve američke materijalne i ljudske potencijale da bi se preduhitrili jezivi nacistički planovi. Rezultat je poznat. Pod rukovodstvom Roberta Openhajmera, Edvarda Telera i drugih bombe su izrađene, eksperimentalno proverene, pa upotrebljene protiv Japana.

Ubrzo zatim je i Sovjetski Savez počeo da izrađuje nuklearno oružje.  Ušlo se u Hladni rat čiju je eskalciju sprečavao strah od paklenog oružja.

U međuvremenu nuklearno oružje poseduju i Velika Britanija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Izrael… Da li još neko?

Razvoj pretnje najgorim zamislivim ratnim strahotama počeo je , dakle,pre tačno 85 godina. Pre sedam decenija sam mnogo toga saznao od aktivnog učesnika ove priče, ali ništa nisam razumeo. Iskreno rečeno, ne razumem dovoljno ni sada.