O spasavanju i spasenju

Ako izuzmemo slavna imena naše Crkve koja su nam ostavila velika književna dela – koja danas još čitaju istraživači naše istorije književnosti – malo je danas otud književno učenih ljudi koji osim teologijom, propovedima i hrišćanskim poslanicama, upozorenjima i saopštenjima i uopštenim porukama umeju da svoj dar pokažu preko književnosti u današnjem smislu te reči.

Ljudi Crkve su, kada je reč o književnosti, zastareli i u izboru tema, i u izrazu, zastareli su u svojim pogledima na svet u kome žive, opčinjeni su nacijom i politikom. To je svojevremeno primetio i Arčibald Rajs – toliko ovde zloupotrebljavan – rekavši da je naše sveštenstvo okrenuto više politici nego veri. Uz to su često ostrašćeni i uskogrudi. Ako neko misli da se oni drže “kanona”, rekao bih da tu nisu u pitanju kanoni, nego robovanje formi i zatvorenost. Svođenjem sveta na formu, gubi se njegova suština. (Sećam se da su svojevremeno kao “van kanona” proskribovani mozaici slikara Mladena Srbinovića koje je uradio za manastir Žiču.) Mislim da takav odnos ometa ulazak Crkve u savremeni život i u svet savremene umetnosti, stvarajući time prepreku onima koji žele da prihvate osnovnu njenu misao i misiju.

Da li naše darovite kaluđere u tome sputava njihova izdvojenost od nas svetovnih ili ih njihova vera i uverenje odvode mimo naših pitanja, lutanja i zabluda, da li smo daleko jedni od drugih, pa ne možemo da uskladimo osnovne vrednosti – mislim da na to pitanje nemamo odgovor ni oni ni mi. Ako nam je stalo do saznanja, moramo se suočiti sa zajedničkim tajnama, nedoumicama, potrebama, strahovima, strepnjama i sumnjama, jer smo svi jedno zagonetno klupče.

Mi svetovni živimo sa predrasudama da smo nesavršeniji, grešniji i udaljeniji od čistote i istine od monaha. Mi smo u većem raskoraku zato što smo suočeni sa haosom svakodnevnog života, sa haosom koji sami stvaramo, nama je taj haos svakodnevni izazov, nekome poziv, nekome obaveza i teret, a nekome interes. Monasi su se odrekli onoga što mi moramo da nosimo, nekad sa lakoćom, a češće sa teskobom. Monaško odricanje je mnogo veće od našeg, ali zato su naše radosti i žalosti mnogobrojne, pa je nekad više žalosti nego radosti. Ali to nas – ko je sposoban da razume sebe – čini ljudskim bićima kao takvim. Da li je to vid našeg nesavršenstva ili snaga našeg snažnog i hrabrog životinjstva, da upotrebim ovaj vitalistički izraz Rastka Petrovića? I monasi i mi smo oni koji neprestano nekud idu, neko korak unapred, neko korak unazad. Put prema cilju može biti i napredovanje i nazadovanje, sve zavisno od naših teškoća, teskoba, uzdaha i izdaha. Sve zavisi od – putovođe.

U vezi sa ovim, dodao bih i to da se danas ovde objavljuje dosta knjiga koje pišu pripadnici Crkve – i monasi i sveštenici – ali ne treba preterivati i svaku knjigu koju objave “sveštena lica” proglašavati za značajne književne primere savremene književnosti. Bojim se da to neće služiti ni našoj književnosti niti Crkvi.

Knjiga preispitivanja

Vladika Grigorije svojom knjigom Nebeska dvorišta – Žive slike nije želeo da prenese teološku učenost, nego je imao potrebu da prikaže svoje lične puteve. Ti njegovi putevi su uznemirujući. To nije knjiga radi pisanja i čitanja, to je knjiga preispitivanja, ona čitaoca dovodi u sumnju i nespokoj jer ona preispituje istinu o piscu, istražuje njegov strah i strepnju, njegov zanos, njegovo skriveno i otkriveno, postavlja pitanje o drugom koje je deo sebe, o zagonetnom, jasnom i nejasnom, o društvu u kojem živi i u kome propoveda svoju veru, o protivrečnostima u kojima živimo, o usponu i padu nas današnjih ovde.

Tema ove knjige je rat u Bosni devedesetih, stradanje tamošnjeg naroda, a posebno stradanje stanovnika iz kraja odakle su piščeva rodbina i prijatelji. U tom užasu i nemiru Mladen Durić (tada student teologije u Beogradu) pokušava, preko svojih poznanstava i nepoznanstava, da smiri tamošnje ljude sa svih nacionalnih i nacionalističkih strana i da im objasni – kako je na kraju ispalo – neobjašnjivo i tragično.

Pred sada piscem ove knjige, vladikom Grigorijem, našla su se onda dva velika problema. On se našao između svojih bližnjih koje pokušava da spase od onoga što ih je zateklo u tadašnjem ratu i svojom duhovnom željom da se posveti monaškom životu. To je za mene najvažnija tema ove knjige. Ali on se u ovoj svojoj ispovesti ne dvoumi. Jer ima svoje važno uporište – to je njegov uzor (ako to smem da pretpostavim) Starac Siluan, čije reči, ne bez skrivanja, navodi: “Drži um svoj u adu i ne očajavaj”. Time on hoće da kaže da mi živimo tamo u tom Adu, u grehu, da je taj Ad i u nama i oko nas, da smo podeljena, uznemirena i ranjiva bića, i da nas podsećanje na Ad upozorava ne na to da smo po prirodi grešni, nego što nas ta strepnja muči, progoni i opterećuje. Ima li nekoga na ovom belom svetu ko na to ne pomisli? On zna dva puta – ili da spase ili da se spase.

Na jednom mestu u knjizi pisac se ponovo poziva na Starca Siluana preko reči Starca Sofronija: “Iz bledih i nevezanih naših riječi nemoguće je dobiti pravi pojam o tom divnom životu u kome se spajaju krajnje stradanje koje čovjek može da podnese sa krajnjim blaženstvom koje čovjek može da doživi. Jedno drugom pomaže na čudan način. Kad bi postojalo samo stradanje, čovjek ga ne bi mogao podnijeti, i kad bi postojalo samo blaženstvo, čovjek ga takođe ne bi mogao podnijeti.” Ali on se u knjizi i treći put poziva na Starca Siluana, na reči koje u današnjem vremenu deluju protivrečno: “Što je više ljubavi, dublja su stradanja duše.” Da li u ovim rečima ima protivrečnosti? Apostol Pavle bi rekao da ima. Ali savremeni čovek se pita da li su svi ljudi braća. Vladika Grigorije u knjizi pominje svoga dedu koji mu je rekao: “Nagrabusićeš u životu jer si svoj.” A na drugom mestu pisac kaže da “u svakom čovjeku vidim ne samo brata, nego i sebe”, i to sopstvo on naglašava – da “nešto ili neko postaje tek kada ga napuštamo, ostavljamo ili gubimo”. Šta smo i ko smo mi na ovoj raskrsnici?

Posebna vrednost ove knjige je njen poslednji čin – monašenje Mladena Durića. Na poslednjim stranama, u Pogovoru, monah Grigorije piše: “Dogovorili smo se da mi ime bude Grigorije, po Grigoriju Bogoslovu. Kako pravilo i tradicija nalažu, legao sam na pod i čelom dotakao kamen, a onda mi je nekako kroz taj kamen zamirisala zemlja kao tvar od koje sam sazdan. Pomislio bi neko da je monaštvo nesavladiv podvig, teret koji je teško nositi, a meni se dogodilo, eto, u tom času da sam osjetio kako s mojih leđa, iz uma i duše, iz cijelog mog bića, u tu zemlju odlazi i nestaje sva moja muka. Toliko je to bio lijep osjećaj da sam poželio da zauvijek ostanem u njemu. Bio sam toliko zanesen njime da nisam čuo kad su mi govorili: Ustani.”

Kao čitaocu ove knjige, ovaj opis je trenutak Jednog Spasenog. Da li je ovaj Spaseni spasen? Da li je našao rešenje i mir? Ili će ga tražiti u ovom svetu haosa, razdvojenosti, sumnje i strepnji? Ne znam. Kao što ne znam ni svoj put. ¶