Sada je povod isti – ista trojka odnela je i pobedničke pehare iz Pariza. A đavo? I on isto: Novak Đoković izrastao je u ozbiljno velikog igrača jer se iz situacija 0:40 izvlači kao osvajač poena, ribrejk – ili seriju izgubljenih gemova – ne doživljava kao katastrofu i, sada još značajnije, sopstvenu prednost u meču ne smatra gotovim dobitkom.
U finalu pariskog mastersa to je potvrdio protiv „čupavca iz kutije“ Gaela Monfisa – i protiv francuskih navijača čiji su maniri mnooogo daleko od onog što se smatra pristojnim za gledaoce u do juče aristokratskom belom sportu.
Pred polufinalni meč Monfis–Štepanek pitanje za ljubitelje bilo je – ko od njih dvojice kao protivnik više „odgovara“ Đokoviću. Češće se moglo čuti da je to „nervno labilni“ Monfis. Onda je, u prvom setu finala, tako i izgledalo – rezultat 6:2, kao prethodno protiv Nadala. Tako se vraćamo i u Novakov polufinalni meč, u kom je s neodoljivom sigurnošću, povremeno gotovo surovo hladno, preciznim i snažnim udarcima „razbijao“ protivnika. Sigurnije nego nezgodnog Šveđanina Robina Soderlinga u četvrtfinalu (6:4, 1:6, 6:3). Rafael Nadal ovog trenutka možda zaista nije „onaj Rafa“, ali ni najzatucaniji njegov navijač ne može da ga omalovaži ocenom da je igrao loše. Naprotiv.
A to je učinio i Monfis, u drugom setu, taman kad je izgledalo da je gotov. Odigrao je – uz bubnjeve iz publike i ponovljene pozive da ga podrži, i još jači odgovor – preokret (7:5). Onda je Đoković, igrajući protiv Monfisa, publike i sopstvenog zadovoljstva – a sigurno i protiv celogodišnjeg umora – uspeo da se izbori s trećim setom, pa na kraju i s Monfisom, u taj brejku.
Zato, može se ponoviti: Novak Đoković izrastao je u ozbiljno velikog igrača, bez obzira na rezultate koje će postići na poslednjem turniru u ovoj godini i, naročito, bez obzira na to da li će, pre ili kasnije, tu činjenicu – da je ozbiljan i veliki – potvrditi i zauzimanjem prve pozicije na ATP listi.
