Nomofobija i druge boljke

Osnivač Majkrosofta Bil Gejts pre dve godine je svojoj tada desetogodišnjoj ćerki ograničio vreme provedeno na internetu na 45 minuta dnevno radnim danom i sat vremena vikendom. Širenje interneta i drugih tehnologija, osim nezamislive brzine protoka informacija i komunikacije, donelo je i brojne opasnosti od zloupotrebe, koje čak ni ovaj čovek ne može na drugi način da spreči.

Dok jedni smatraju da računari i internet otvaraju puteve bržeg i boljeg učenja i pomažu u komunikaciji među mladima različitih delova planete, drugi strahuju da savremena tehnologija loše utiče na njihovu decu, da uzrokuje otuđenje od vršnjaka i dovodi do potencijalno opasnih situacija. Ovakve situacije ne dešavaju se „samo u Americi“, pretnje su tu, oko nas. Krajem februara, obrenovačka policija uhapsila je četrdesettrogodišnjeg Aleksandra Neškovića, osumnjičenog da se na internet sajtu Karike i na Fejsbuku predstavljao kao šesnaestogodišnji Filip 007 i da je tako i zakazao sastanak sa devojčicom koju je povezao svojim kolima, silovao i sve to snimio kamerom na mobilnom telefonu.

Kakve sve opasnosti donosi elektronika? Šta naša deca rade s njom? Da li su bezbednija kod kuće uz kompjuter, ili van kuće? Treba li im postaviti ograničenja?

NEDOSTATAK PRIRODE: Koristeći se psihijatrijskom terminologijom, američki novinar Ričard Luv je, na osnovu svog višegodišnjeg rada sa decom i roditeljima širom SAD i sakupljajući iskustva koja su se odnosila na dečje svakodnevne aktivnosti, naišao na sve rašireniju pojavu nedovoljnog ili nikakvog kontakta dece sa prirodom. S druge strane, utvrdio je da se gotovo kompletne vannastavne aktivnosti dece svode na zabavu putem kompjutera ili televizije. Za tu pojavu predložio je naziv „poremećaj nedostatka prirode“ (Nature Deficit Disorder). Prvi uzrok ove pojave, navodi Luv, jeste zastrašenost roditelja raznim opasnostima koje „vrebaju napolju“. Drugi uzrok je samo prisustvo tehnologija – „čari“ monitora, odnosno TV ekrana dovoljne su da veliki broj dece zadrže unutar doma.

Sadržaji koje nudi televizija često su pojednostavljeni i ulepšani, ili su usmereni na izazivanje jakih emocija. Međutim, Aleksandar Dimitrijević, asistent na Odeljenju za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da sadržaji nisu presudni, već način na koji se informacija oblikuje i saopštava: „Nije bitno kakve programe neka TV stanica emituje, ona neumitno podstiče površnost, sažetost, oskudan rečnik, niske nivoe koncentracije, zabavu kao sastavni deo učenja, nužnu povezanost svakog sadržaja s komercijalizacijom.“ Gotovi produkti, koji ne podstiču maštu niti želju za učenjem ili saznavanjem, lako ce naći put do svojih korisnika, među kojima je i veliki broj dece. Zbog ogromnog broja osoba i likova sa kojima se gledaoci susreću putem televizije (ali i ostalih medija), dolazi do kratkotrajnih i površnih poistovećivanja: „Deca danas odrastaju s doživljajem da se odnosi u svetu formiraju brzo i lako, da ne uključuju mnogo osećanja i posvećenosti, te da se jednako lako i bezbolno prekidaju. Vremena za empatiju nema – na primer, zato što na drugom kanalu počinje omiljeni crtani film – pa se u socijalne odnose lako unosi isti obrazac: drugu decu je moguće tretirati kao televizijske likove i biti, recimo, nasilan na školskom odmoru, jer kad uđeš na čas prosto ‘promeniš kanal’“, piše Dimitrijević u svojoj doktorskoj tezi „Savremena virtuelna kultura i mentalno zdravlje“.

ONLAJN ŽIVOT: Internet je svojom pojavom uneo novinu najpre u stepenu interaktivnosti. On daje prostor za kreiranje sadržaja, komunikacije sa nebrojeno mnogo osoba, i na kraju – sopstvene prezentacije. Visok stepen anonimnosti u komunikaciji, korišćenje „chat“ programa, zatim konstrukcija virtuelnih likova u onlajn igrici, ili korišćenje sajtova za socijalno umrežavanje, omogućavaju nam da se predstavimo i na drugačiji način kreiranjem lika kojim ćemo, na primer, istaći samo poželjne ili sputane osobine.

Nije ipak neočekivano niti čudno što je internet, nakon što je zaživeo u svakodnevici, „pokazao“ i svoju mračnu stranu. Prema statistikama Kajzer famili faundejšena iz 2007, prosečno dete u Americi provodi čak šest sati dnevno ispred televizora ili igrajući igrice na kompjuteru. Podaci dobijeni putem ankete koju je „Udruženje vaspitača Beograda“ uradilo 2008. godine, govore da deca predškolskog uzrasta iz ispitivanog uzorka, provode između 30 i 360 minuta dnevno gledajući televiziju, dok pred računarom provode između 40 i 75 minuta radnim danom, odnosno 53 do105 minuta dnevno vikendom. Računar ima 40 odsto ispitivane predškolske dece, dok sa kasnijim uzrastima ovaj procenat raste, a televizor u sobi ima čak 60 odsto ispitivane dece predškolskog uzrasta. Deca koja koriste računar (uključujući i predškolce i učenike osnovne škole) najviše vremena provode igrajući se na njemu, sledi korišćenje interneta, zatim učenje, pa četovanje (koriste već od 4. razreda osnovne) i, na kraju, slušanje muzike.

DRUGARSTVO NA INTERNETU: Majspejs i Fejsbuk dva su najveća sajta koji svojim korisnicima pružaju mogućnost da komuniciraju sa prijateljima i razmenjuju fotografije i video-sadržaje, poput snimaka društvenih okupljanja. Otvaranje naloga je relativno jednostavno, i ne zahteva nikakav dokaz o uzrastu korisnika koji nalog otvara, ostavljajući time dosta prostora za zloupotrebu. Po zvaničnim pravilnicima ovih sajtova, donja granica za otvaranje Fejsbuk naloga je 13 godina, a Majspejsa 14, ali neretko se događa da i mlađi jednostavno prilikom prijavljivanja stave netačnu godinu rođenja koja im omogućava da otvore nalog. Oba sajta imaju zvanični stav da se nalozi za koje se smatra da pripadaju maloletnicima ispod dozvoljenog uzrasta zatvaraju, ali u praksi se to skoro nikada ne dešava.

U februaru ove godine, Majspejs je sudskim nalogom bio primoran da sudu u Konektikatu dostavi spisak od 90.000 registrovanih seksualnih izgrednika koji su otkriveni na ovom sajtu. Prošle godine, Majspejs se obavezao da će sprovesti mere kojim bi se sprečila ova vrsta zloupotrebe. Daljim istraživanjem je otkriveno da više od 8000 od navedenih 90.000 izgrednika ima otvorene naloge i na Fejsbuku. Nakon suočavanja vlasnika Fejsbuka sa ovim podacima, u roku od nekoliko dana ovi profili su zatvoreni. Kris Keli, zadužen za zaštitu privatnosti članova, izjavio je da je Fejsbuk uspostavio tim profesionalnih istražitelja koji će se ovim problemom baviti. U Srbiji još ne postoji baza podataka o seksualnim izgrednicima, tako da do informacija o sličnim problemima nije moguće doći.

Neretko na internetu osvanu i neprikladni snimci dece u seksualnim ili nasilnim situacijama. U blažoj varijanti je reč o fotografijama maloletnica u zavodljivim pozama, a u težoj o snimcima pornografskog sadržaja. Da stvar bude gora, u najvećem broju slučajeva maloletnici sa snimaka su upravo oni koji taj snimak na internet i postave, no ima i slučajeva kada su neki od aktera seksualno ili na drugi način napastvovani i snimani protiv svoje volje, poput snimka dostupnog na internetu pod nazivom „ženski fajt“ na kome je zabeleženo iživljavanje desetočlane grupe devojčica i dečaka nad vršnjakinjom i školskom drugaricom.

Sve češće, Fejsbuk se koristi i kao jedna od dostupnih alatki u istražnim postupcima, uglavnom u slučaju maloletničkog konzumiranja alkohola. Postavljanjem fotografija sa pijanki ili komentara o pijankama, nekolicina maloletnika sa američkih univerziteta Severne Karoline, Severnog Kentakija i Emori došli su u nepriliku sa svojim školama ili, u težim slučajevima, čak i policijom. Poslednji slučaj ove vrste desio se prošlog meseca, kada je zabrinuti građanin na Fejsbuku primetio fotografije opijanja srednjoškolaca na žurci u Glastonberiju u Engleskoj, nakon čega je pokrenuta istraga koja je još u toku.

KAD SE PRETERA: U odnosu na mlađu populaciju, srednjoškolci u mnogo većoj meri koriste kompjuter. Po prošlogodišnjem istraživanju Instituta za psihologiju sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, 85 odsto njih svakodnevno koristi računar uglavnom za slušanje muzike, igranje igrica, skidanje filmova i muzike sa interneta i četovanje. Manji broj njih preteruje u vremenu koje posvećuje internetu. U najozbiljnijim slučajevima, postoji mogućnost da se kod dece javi zavisnost od interneta, koja se tretira kao i drugi oblici zavisnosti. „Roditelji greše jer kupe deci kompjuter i misle da su rešili sve probleme. Stave računar u sobu, vide ga, tu je, kod kuće, nema droge, nema alkohola“, kaže Milan Radovanović, pedagog u savetovalištu Entera, i objašnjava da uprkos tome na internetu postoje opasnosti. Zato, kaže, veoma često tretman počinje zahtevom: „Stavite kompjuter u dnevnu sobu!“

Najmlađi zavisnik koji se javio u savetovalište imao je 12 godina, dok se kao najkritičniji period za stvaranje zavisnosti smatra prelazak iz osnovne u srednju školu kada se dete uklapa u novu sredinu. „Imali smo nekoliko ekstremnih slučajeva kada deca po nekoliko meseci nisu izlazila iz kuće, nisu se kupala i išla su u WC samo kada više nisu mogla da izdrže. Jedan dečak je napustio školu i nije izlazio iz stana. Više nije komunicirao ni sa roditeljima, i na kraju je gotovo pokušao da izvrši samoubistvo kada su oni odlučili da tome stanu na put“, kaže terapeut Milan Radovanović.

Prema njegovim rečima, sve zavisnike je teško motivisati da započnu tretman, jer kod njih ne postoji svest da je to problem. Kada im se na silu oduzme kompjuter ili internet, uskraćuje im se jedini izvor zadovoljstva. Da bi izbeglo svađu sa roditeljima, dete uzme pare od užine i ode u prvu igraonicu. Roditelji shvataju da dete nije išlo u školu tek kada dođe polugodište.

Važno je da se odrede uloge – da roditelji budu roditelji, ne drugari, savetuje Radovanović. To, objašnjava, ne podrazumeva kažnjavanje i suprotstavljanje, već da se postave granice adolescentu, da se što više sa njim razgovara, da se zna sa kim se druži i gde provodi vreme. Ako je dete vođeno u svemu tome i pristupa internetu pod nadzorom, onda je internet vrlo koristan i predstavlja prozor u svet. Detetu se vreme ispred računara mora vremenski ograničiti na razumnu dnevnu dozu, dodaje Radovanović.

U bolnici za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu u težim slučajevima ovaj oblik zavisnosti tretiraju i medikamentima. „Za razliku od alkoholizma i narkomanije, zavisnost od interneta uglavnom se, što je pogrešno, ne shvata ozbiljno. Istraživanja pokazuju da se u mozgu javlja lučenje neurotransmitera kao i kod drugih vrsta zavisnosti. Zato se i leči kao i drugi oblici zavisnosti“, ističe Jasna Daragan-Saveljić, direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu.

BEZ KREDITA: U medijima se kao drugi oblik zavisnosti u poslednje vreme često pominje pojam nomofobia. Termin (nastao od NO MObile phone PHOBIA) za sada nije zvanično prihvaćen od strane naučne zajednice, a odnosi se na strah od ostajanja bez kredita, signala, baterije, zaboravljanja mobilnog telefona… Zagovornici postojanja ovog poremećaja kažu da od njega samo u Velikoj Britaniji pati 13 miliona ljudi, koji u ovakvim situacijama proživljavaju stres sličan onom koji imaju prilikom odlaska kod zubara ili na dan venčanja.

Prema prošlogodišnjem istraživanju Instituta za psihologiju sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, čak 98 odsto srednjoškolaca poseduje mobilni telefon. Premda primarni oblik korišćenja jeste telefoniranje i slanje poruka, čak 70 odsto koristi telefone za snimanje i fotografisanje, a 41 odsto za pristup internetu. Najveći broj mladih šalje deset SMS-ova dnevno, a na mobilni telefon troši 500 dinara mesečno. Mobilni telefon je, pored odeće i izlazaka, jedna od tri stvari na koje srednjoškolci troše najviše novca.

Dragana Roter, šef korporativnih komunikacija mobilnog provajdera VIP, kaže da je danas česta pojava da i deca uzrasta mlađih razreda osnovne škole stalno nose mobilni telefon. „Međutim, deca ne spadaju u primarnu ciljnu grupu VIP-ovih korisnika i zato posebno ne istražujemo ovaj deo populacije i njihove navike u mobilnim komunikacijama. To je i razlog što se u svojim kampanjama ne obraćamo mališanima, niti ih koristimo kao aktere prilikom izrade reklamnih poruka i materijala. Ovakav odnos je u skladu sa domaćim i stranim propisima o oglašavanju prema najmlađima“, kaže Roterova.

Imajući u vidu sve navedene pozitivne strane, ali i mogućnosti zloupotrebe interneta i drugih navedenih medija, postaje jasno da im, kao i svemu drugome, treba pristupiti sa dozom opreza i umerenosti. O ozbiljnosti problema dovoljno govori činjenica da je i srpsko ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo proglasilo 2009. za godinu zaštite dece na internetu (vidi okvir). Moderne tehnologije nam pružaju zgodne alatke uz čiju pomoć deca mogu mnogo toga da vide i nauče, ali mere zaštite ne mogu biti postavljene isključivo na samom internetu, već i na mnogo bitnijem mestu – u porodici.

Ćaskanje, samokontrola i lažno predstavljanje

Istraživanje o komunikaciji putem „chat“ programa koje je Aleksandar Dimitrijević (na slici), asistent na Odeljenju za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sproveo 2008. godine na uzorku 194 učenika Matematičke gimnazije u Beogradu, dalo je neke zanimljive rezultate. Samo nešto manje od polovine ispitanika smatralo je da između poznanstava na „chatu“ i onih koja se sklope van mreže nema nikakve razlike i po njima „internet je jednako prihvatljiva socijalna sredina kao i ona u kojoj su odrasli i koju smo navikli da zovemo ‘realnost’“. Pokazalo se da ova grupa ispitanika, kao i oni koji lakše uspostavljaju kontakt na internetu, imaju više skorove na nekim skalama dimenzija ličnosti – da su otvoreniji prema novim iskustvima, ekstrovertniji i lakše stupaju u odnose sa ljudima, ali i da su skloni ishitrenim odlukama i imaju slabiju kontrolu. Drugi zanimljiv nalaz tiče se lažnog ili višestrukog predstavljanja na četu: oni koji se dosledno ponašaju na ovaj način (za razliku od onih koji su samo probali i ostavili) po pravilu izveštavaju o nekim lošim iskustvima iz detinjstva, a potencijal za teškoće u funkcionisanju daleko je veći nego kod ostalih grupa ispitanika. Ipak, ovi rezultati se ne mogu uopštavati bez daljih provera zbog specifičnosti uzorka, dok sa druge strane nude ideje u kojim pravcima treba da se kreću dalja istraživanja.