Nevolje sa spomenicima

Iz Londona za „Vreme“

Ideja za ovaj tekst potekla je od naziva poznatog ali retko viđenog dela pop-art umetnika Klasa Oldenburga Placid Civic Monument. Povučen, nenametljiv, smirujući, neuznemiravajući javni spomenik. I to je kontradiktornost javnih spomenika: potreba da nas smire i podstaknu, ali i da prenesu poruku, da nas podsete na istorijski značajne a aktualno kontroverzne ljude i događaje.

Prva asocijacija na Veliku Britaniju je tradicija i njeno očuvanje. Nanizani vekovi i nagomilana obeležja i slojevi sećanja i – spomenici. Međutim, u toj zelenoj i pitomoj državi trenutno se dešavaju dve paralelne inicijative: za podizanje novih spomenika i za rušenje starih.

foto: clark sculptures

Prošlog meseca preminuo je ser Tom Mor, 99-godišnji kapetan avijacije u penziji poznatiji kao Kapetan Tom – nikakav marketinški trik nego čin stečen za vreme Drugog svetskog rata dok je služio u Kraljevskom vazduhoplovstvu. Vest o njegovoj smrti odjeknula je i potresla britansku javnost. Šta je uradio Kapetan Tom? Početkom ove pandemije odlučio je da povodom stotog rođendana napravi 100 krugova oko svoje kuće uz pomoć hodalice, kako bi se eventualno skupilo 1000 funti za lokalnu kliniku. Slika stogodišnjaka kako polako ali odlučno korača uz svoju hodalicu zapalila je javnost, donacije su narasle do fantastične sume od 38 miliona funti! Savršena potvrda metafore kako i mali koraci pojedinca učine velike iskorake za dobrobit zajednice. Primer je podstakao mnoge diljem zemlje da učine isto ili slično za opšte dobro.

Pojavile su se ideje da takva ličnost zaslužuje javni spomenik. Inicijative su dolazile sa svih strana: od običnih građana, preko pozicije i opozicije, pa sve do premijera. Napokon je ministar zdravlja artikulisao mnjenje stavom da će država, kada za to bude bilo vreme, naći pogodan i primeran način da se oduži Kapetanu Tomu. Međutim, i pre nego što je država odlučila da ozvaniči nečiji lik i delo, u ovo pluralno, brzo i preduzimljivo vreme, spomenik je već napravljen. I to ne jedan, nego dva! Nekolicina entuzijasta, sledeći duh Kapetana Toma, uz lični trud i uz pomoć ljudi dobre volje, skupili su sredstva i napravili dva spomenika. Jedan je već gotov i čeka dozvolu lokalnih vlasti da bude postavljen, a drugi je izveden u glini i još se prikupljaju sredstva da se izlije u bronzi. I sve to pre nego što je Vlada odlučila „da obeleži ser Tomov doprinos na primeren način i blagovremeno“, kao što je izjavio ministar zdravlja gospodin Henkok.

Na fonu tih koraka u podizanju novih skulptura, odvijao se i proces na kome su osuđeni vinovnici rušenja statue Edvardu Kolstonu, prošlog juna u Bristolu. Oni su se žalili, i sad će njihov slučaj od kršenja javnog reda i mira poprimiti dimenzije pitanja sloboda i slobode izražavanja. Naime, statua Edvarda Kolstona skinuta je sa pijedestala i bačena u bristolsku luku. Kolston je istorijski kontroverzan lik, obogatio se trgovinom robljem, bio je, što bi se u današnje vreme reklo – tajkun. Krajem 19. veka dobio je spomenik, naravno, ne zbog doprinosa beskrupuloznoj trgovini robljem, nego u izgradnji Bristola, u kome njegovo ime nose dvorane, škole, trgovi, ulice. Podstaknuto velikim globalnm pokretom „Crni životi vrede“, počelo je preispitivanje britanske slavne istorije i uloge nekih viđenih pojedinaca u njoj, pa je na tom talasu bačena Kolstonova statua. Slika tog čina obišla je svetske medije i društvene mreže.

Možda manje radikalan primer redefinisanja istorijskih spomenika jeste slučaj umetnice Kare Voker, koja je ustalasala javnost svojom skulpturom Fons Amerikanus, izloženoj u Tejt Modern galeriji u Londonu. Ona je napravila repliku Memorijalne statue kraljice Viktorije u obliku fontane na kojoj stubove oslonca britanske imperije – postojanost, pravičnost i istinu – umesto mitoloških figura predstavljaju figure crnih afričkih robova isprepletane sa figurama belih robovlasnika, omčama i lancima. Autorka svoju skulpturu naziva kontramemorijalom.

Dugačka je lista spomenika koji zahtevaju preispitivanje istorijskog značaja i uloge njihovih nosilaca. U Oksfordu, Henri Rods, veliki sponzor i donator Oksfordskog univerziteta, istovremeno je i osnivač aparthejda i neorobovlasničke države Rodezije. U Londonu, Robert Miligan je dobrotvor, ali i vlasnik mnogobrojnih robovskih plantaža šećerne trske. Podnet je zahtev da se preimenuje zgrada Univerziteta u Liverpulu nazvana po premijeru Gledstonu zbog njegovih stavova o ropstvu. Baden Pauel, osnivač skautskog pokreta ali i simpatizer autoritarnih režima, dobio je stalnu počasnu stražu od strane skauta kako bi se sprečili napadi na statuu. Čerčil takođe nije bez kontraverzi: njegova statua u Londonu je jednog jutra osvanula sa natpisom „Bio je rasista“. Ukratko, ispod patine statua ozbiljnih i dobronamernih građana, nagizdane gospode u pompeznim pozama, počelo je da se pomalja njihovo drugo lice, ne tako slavno i ne tako otmeno.

Sve ovo vezano za javne spomenike praćeno je velikom diskusijom koju je vreme izolacije i nedostatak drugih sadržaja učinio veoma živom. Nije mnogo statua uklonjeno, neke su prekrivene tarabama da ne bi bole oči javnosti. Jer, preovladalo je stanovište da proces istorijskog preispitivanja treba malo usporiti. Glasovi za očuvanje spomenika nisu stigli samo od zadrtih tradicionalista, nego i od onih koji su tražili preispitivanje i drugačije predstavljanje britanske istorije. Njihov argument tvrdi da bi uklanjanje spomenika samo izbrisalo i zaturilo taj mračni deo prošlosti i pomoglo da se lakše zaboravi, što je kontraproduktivno. Jer paradoks spomenika je da odrazi, predstavi, ali i da uzbudi i provocira sećanje i razmišljanje o istoriji. Neki spomenici i spomen-obeležja vas obraduju, a neki razljute, kako da koegzistiraju zajedno? Međutim, bilo da su mesta protesta ili podrške, spomenici na čudan i kontradiktoran način ispunjavaju svoju funkciju podsećanja, pa imao on pozitivan ili negativan predznak.