Kratkometražni stop-trik film Trkija prvi put sam videla onlajn na prošlogodišnjem Festivalu animiranog filma Balkanima u Beogradu. Toliko drugačiji od ostalih, zasluženo je proglašen najboljim srpskim animiranim filmom. Od tada ovaj kulturantropološki animirani dragulj kreće u međunarodni festivalski život, sa još nekoliko nagrada dobijenih u Jagodini, u kojoj je nastao.
Film Trkija počinje rečima Ive Andrića: „Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa; ne da se uhvatiti, ne može se ukrasti, nema se za što kupiti, niti se može od ljudi oteti ni od Boga izmoliti; kao priviđenje je, nestvarno i kratkoveko, a draže od svega sto je živo, stvarno i nadohvat ruke.“ I, zatim, nastavi da živi u ritmu ove duge rečenice, pune pauza, iščekivanja, osluškivanja: sačinjen od mekih pozadina toplih pirotskih ćilima i pamučnih izvezenih kuvarica, odlično animiranih likova iskrojenih od kuvane vune koje podupire živahni ženski glas natenane pripovedajući narodnu pripovetku Devojka brža od konja (narator je Radmila Tomović). U silnoj želji da obradi neuhvatljivu temu lepote, režiser filma Marija Vulić je, u saradnji sa kćerkom Isidorom, studentkinjom odseka Animacija na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti, uspela da srpskoj narodnoj pripoveci dâ univerzalno značenje, izvukavši je, na trenutak, iz kolektivnog zaborava.
Marija Vulić je od 2006. godine urednik likovnog programa jagodinskog Kulturnog centra. Takođe je osnivač evropskog festivala animiranog filma dece i mladih Animator festa, koji se u Jagodini održava svakog septembra. Po obrazovanju je vajar. „Ima te neke fine taktilnosti kako u vajarstvu tako i u stop-moušn animaciji, i jedno i drugo je savladavanje prostora i planova. Sa druge strane film, odnosno animacija nudi još veću nadogradnju, stvaranje iluzije života. Videti kako se nešto, samo po sebi neživo, lutka, komad tekstila ili plastelina, pomera i postaje živo… e, to je neprocenjiv doživljaj!“, kaže.
Moglo bi se reći da je za začetak Trkije zaslužna Isidora, ćerka Marije Vulić koja priča da je film na početku trebalo da bude njen srednjoškolski projekat u tehnici kolaž „na temu priče iz čitanke kojoj đaci nisu baš bili naklonjeni, a koja je bila tako posebna u narodnoj umetnosti. A onda su te inicijalne kolažne scene odjednom postale storibord za konkurs Filmskog centra. Tek nakon bezbroj kapućina za poneti, nerviranja i seckanja kasnije će nastati Trkija. Iako se rad na filmu odužio do druge polovine mojih studija animacije na Fakultetu primenjenih umetnosti, meni je to išlo u korist: dobila sam priliku da stečeno znanje odmah direktno primenim na ovaj film. Tako je odjednom sve bivalo lakše, svaki pokret i kompozicija u kadru bili su smisleniji, svaki prelaz razumljiviji i ritam življi.“
Film je rađen u tehnici animacije kadar-po-kadar, pri čemu se svaka promena u kadru beležila foto-aparatom da bi se u finalnoj montaži, spajanjem fotografija, stvorila iluzija pokreta. Mnogi predmeti koje je Marija Vulić animirala u Trkiji su iz njene porodične kolekcije koja se već nekako na početku rada pokazala kao nedovoljna. „Krenula sam u potragu za starim predmetima, od buvlje pijace do jagodinskog Zavičajnog muzeja. U prikupljanje starina su se uključili i prijatelji, svako je imao neki lep komad porcelana ili veza, starih naćvi, lopara. Naš studio je u jednom trenutku zaličio na buvljak. Drago mi je kada pomislim da iz filma zrači energija mnogih naših predaka, tkalja, vezilja, drvodelja.“
Devojka natprirodne lepote, otelotvorenje savršenstva, vizuelizovana je najčešće kao silueta, ili detalj, poput njene kose, ruku, jer je, kaže rediteljka, „lepota individualni čin, pa ono što je meni lepo ne mora nužno biti lepo i drugome. Zato sam odlučila da devojku svedemo na nagoveštaj, simbol, bez mnogo opisivanja.“ Na taj način fabula pripovetke o devojci bržoj od konja postala je „univerzalna tema spoznaje prirode sveta i pojava koje nas okružuju, priča o spoznavanju lepote, o obogaćivanju sopstvenog duha“. Na kraju priče, devojka mistično iščezne. Rediteljski, kaže Marija Vulić, to je bio najveći izazov. „Efekat onostranosti je čest u narodnoj književnosti i svakako dramaturški poželjan u filmu, ali ja sam htela da kraj ima drugačiji kontekst. Nakon nestanka, moja devojka se vraća u vidu sunca koje obasjava put princu, nesrećnom zbog gubitka i potpuno nesvesnom njenog ponovnog prisustva.“
Muzička podloga filma je narodna pesma Ne beri mi grozje u izvođenju ženske pevačke grupe KUD-a „Gradimir“. Rediteljka kaže da je bilo „nečega izazivačkog i donekle pretećeg u pesmi kojom se devojka obraća mladiću, nečega što tera na usud, ali ne daje mnogo nade. Kao kada devojka iz pripovetke izaziva prosce na trku do zlatne jabuke. U našim narodnim pesmama, baš kao i u pričama, ima nečeg magijskog, onostranog, što se ne može razumeti na prvi pogled. Dopala mi se emocija pevača, podudarala se sa mojom emocijom u postupku režije.“
Film od sedam minuta realizovan je tri godine. „Animacija je sama po sebi spor i dugotrajan proces, naročito kada se radi ručno, bez softverskih pomagala. Kad god bih došla do novih predmeta koje sam htela da uvedem u film, morala sam iznova da snimam scene koje su im prethodile kako bih opravdala njihovo prisustvo. Nisam bila sigurna da li želim da film ima istu poentu i nameru narodnog pripovedača, ili da li da predmetima dam primarnu ulogu pri čemu će priča biti samo povod. Na kraju je preovladala sama priča, ne bez razloga. Iskreno sam poverovala u nju, rekla bih da sam je čak i proživela. Baš kao princu, glavnom junaku koji se u mukama borio da osvoji devojku, za mene je rad na filmu bio vrletan put osvajanja lepote.“
