Dve izložbe istog imena „Odakle i Kuda“ Vesne Golubović u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda i Galeriji B2, nepoznati virus-ubica prvo je zaustavio, a potom im nedavno i produžio život. Da nije, dosad bi jedna od njih dve bila zauvek izgubljena. Naime, ono što su njenim kolegama platno i papir, to je Vesni Golubović – zid. Zato je nekoliko dana pre početka izložbe u Kulturnom centru sve zidove galerije oslikala u nežno plavo-zelene tonove i po takvoj podlozi naslikala svoje slike, pretvorivši prostor u lavirint apstraktnih linija: prave, krive, zaoštrene, prelomljene, naizgled u neograničenom nizu, kao da sugerišu beskrajnost postojanja suprotno sudbini same izložbe: dan nakon našeg razgovora zidovi će biti prekrečeni za neku novu postavku, a umetničko delo će nestati. Nasuprot ovakvoj monumentalnosti i svesti da ste videli nešto što do tada niste, platna u Galeriji B2 su intimnijih formata i često jednostavnih tema: čaša, vaza, igla i konac.
Počnimo od kraja. Kao posmatraču čini mi se tragično da čitav stvaralački čin u koji su uložene decenije školovanja i sticanja iskustva, nestane, a sve u vezi njega deluje tužno i uzaludno. „Sa takvim emocijama sam davno raskrstila, i baš volim osećanje da moje delo traje ograničeno vreme. Ima tu drame i tragike, međutim ako gledamo na taj način, i naš je život ograničen a nije tragičan. Gubimo roditelje, drage ljude, prijatelje, i mi odlazimo, ali to je normalno i prirodno. Odlazak mog rada je kao neki mali život koji se završio ali sam ga dok je trajao srećno živela“, kaže Vesna Golubović.
Drugi deo izložbe „Odakle i kuda“, postavku u Galeriji B2, čine manji, intimniji formati, skice za kasnije zidne slike. „Nasuprot slikama na zidu koje teku kao film, na platnu je vreme zaustavljeno. Moje platno je najpre na podu, pomeram ga, drljam i tek na kraju zategnem podlogu i počnem da je obrađujem. U figurama i predmetima oseća se uticaj Vizantije i naše tradicije. Moja, meni možda najdraža slika inspirisana je tkaninama sa sopoćanskih fresaka, dinamikom tih linija, predivnim bojama, svaki detalj je tamo kao savremena slika. Nije slučajno Matis bio ushićen izložbom kopija naših fresaka u Parizu, sve je na njima staro i moderno, moćno, veličanstveno.“
Slike na zidu Vesne Golubović Beograđani su prvi put mogli da vide 1986. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti, a zatim i u galerijama Zvono, Feniks i Haos. Sve su, dakle, nastale na licu mesta, tamo gde će biti izložene. Da li je taj proces unapred promišljen ili je spontan? „Sve je to spontano iako imam jasan plan šta bih htela, zato što znam da ću sve da promenim onog momenta kada uđem u prostor. Zato ponesem sve raspoložive boje i četke, da su mi na raspolaganju kada me ponese slučajnost. Dobijam rezultate koje nisam očekivala, ali sve mora meni da bude zanimljivo, i na osnovu toga nastavljam dalje. Sada je, na primer, prvobitna ideja bila – vreme. Kada razmišljam o tom pojmu, toj kategoriji, za mene je vreme- sada. Sada postojimo i to valja uhvatiti. Jedna linija je kao jedan dah, vreme izložbe je onoliko koliko ona traje. Ili koliko zadržimo sećanje na nju. Inače, posao je i mentalno a još više fizički naporan. Ali ako osetim da mi na podlozi kojom sam zadovoljna linija teče u dobrom pravcu, ponese me sreća i da mnogo nove energije.“
Jednostavna, samosvojna Vesna Golubović diplomirala je 1980. godine na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Stojana Ćelića, srpske i jugoslovenske slikarske gromade dvadesetog veka. U jednom od naših davnih razgovora on mi se lično pohvalio kako svojim studentima u razvoju ostavlja punu slobodu, pa proveravam da li je to zaista i činio? „Stojan Ćelić nam je svima bio dragocen autoritet i velika podrška i, iako nije pričao mnogo, znao je svoje đake. Omogućavao nam je da slobodno postepeno gradimo lične poetike, mogli smo da se lomatamo po datoj slobodi, nije trčao da nas podiže, sećam se da je rekao – snaći ćete se. Nije pravio male Ćeliće, davao je savete i podsticao samosvojnost, a umeo je i da sasluša kada se pomoć zatraži. Pravio je od nas slobodne umetnike i slobodne ličnosti, pokazujući ličnim primerom da je sloboda najdragocenija ljudska potreba, a naročito umetnička. Možda bi bilo bolje da nije, nije nas dobro spremio za život. Ja lično od njega nikada nisam dobila kompliment ali sam čula da me je pohvalio i to je kod mene stvorilo osećaj velike odgovornosti i obaveze da ga ne izneverim.“
Ubrzo po završetku studija Vesna Golubović odlazi u Njujork da tamo ostane naredne 24 godine. Bio je to pravi teren za uzlet njene umetnosti. Hrlila je krugovima i energijama mladih anonimnih uličnih umetnika koji su se u Njujorku okupljali početkom osamdesetih godina prošlog veka, nesvesna da će neki od njih postati velika svetska imena, među kojima je sigurno najpoznatija planetarna zvezda Kit Haring. „Nije to bila hrabrost kako mnogi misle, više ludost. Otišla sam kao da idem na izlet sa jednom torbom u kojoj su bile dve knjige, Srpske junačke pesme i Novi zavet, imala sam nešto malo para, nisam znala engleski ali sam bila rešena da tamo ostanem zauvek. Mi smo ovde imali odličnu školu ali smo bili ograničeni idejom o materijalu, platno, boje, olovke, papiri… tamo sam sagledala da je materijal sve što se nađe u ruci umetnika. Otkrila sam zidove i plakate u podzemnoj železnici, vagone, grafiti su bili dozvoljeni gde ti duša želi. Kasnije je veliki Benito Oliva okupio i na neki način u svetu proslavio autore koji su sprejom žvrljali po čitavom gradu, uglavnom su to bili Afroamerikanci iz Bronksa i Bruklina, koji su imali urođeni osećaj za boju i oblik kao i za muziku. Posle je ta umetnost počela da ulazi u galerije, pridružili su im se i školovani mladi umetnici iz celog sveta, zaposeli su retko naseljene zgrade Ist Vilidža i ruševine južnog Bronksa, a među njima crtala sam eto i ja. Upoznala sam Kita Haringa, sličnih smo godina, čije sam radove videla tek što sam došla u Njujork i doživela izuzetno ushićenje pred njegovim kredom nacrtanim belim likovima na crnim podlogama za reklame. Ti crteži su trajali samo dva-tri dana, do novog plakata. Neopisiva živost bila je oko nas. U Ist Vilidžu su 1982. godine postojale samo dve galerije, a za dve godine niklo ih je pedeset. Umetnici su se tu naselili zato što je život bio jeftin, ali, kako su padom vrednosti novca poskupeli prostori za iznajmljivanje morali su da odu i sve što su stvorili je brzo nestalo.“
Slede zapažena samostalna i grupna nastupanja u Njujorku, crteži na zidovima galerija, izložbe slika i zidnih instalacija, saradnja sa svetski poznatim koreografima i scenografije za moderne balete, dizajn i crteži za knjige, a najviše joj se isplatilo, kaže, kada je opremala poslovne i privatne enterijere bogatih vlasnika. Vezu sa Beogradom nikada nije prekidala. Godine 1986. magistrirala je izložbom u Salonu muzeja savremene umetnosti: velike zidne površine ispunila je crtežima u nameri da pokaže da je umetnost javni čin namenjen svima. Njen sve uspešniji njujorški život ozbiljno je obeležio rat u bivšoj Jugoslaviji. Za razliku od mnogih umetnika koji su otišli odavde i karijere bazirali na udvaranju Zapadu kamenujući postojbinu, partizane ili komunizam, Vesna Golubović je domovinu i svoj narod glorifikovala i tako se verovatno odrekla veće svetske slave i mnogo para. „Raspad zemlje u kojoj sam rođena me je pogodio, ranio, boleo. Gledali smo svaki dan užasne vesti, svaki čovek na ekranu kao da je bio moj rođak, i te strahote, ta tragedija učinili su da apstraktne forme zamenim figurama iz naših manastira: Gospod, Bogorodica, sveci… nicali su iz jednog poteza a ja kao da sam im se molila. Autore koji su slično razmišljali okupio je Andrej Veljković i u Njujorku je otvorena jedinstvena izložba ‘Sećate li se Jugoslavije’, koja je kasnije preneta i u Los Anđeles.“
Poigravanje linija scenografija Vesne Golubović lako se uklapalo sa pokretima baletskih predstava, kaže da je uživala u tom poslu, ali i u kreiranju scenografije za film. „Film je moja velika ljubav koju sam decenijama delila sa najvećim prijateljem, rediteljem i scenaristom Srđom Penezićem. Na kraju smo napravili film Ime: Dobrica, Prezime: Nepoznato.“ I, u tom momentu mi uspeva da dobijem informaciju za koju me je umetnica, prilikom dogovora o tekstu za „Vreme“, molila da je ne objavljujem: glavni i jedini glumac Slavko Štimac je njen suprug, tihi partner i pratilac već 23 godine.
Vratili su se u Srbiju kad se iz nje odlazilo, i u Beogradu 2004. godine napravila veoma zapažen rad u javnom prostoru Fragmenti vremena. Povodom obeležavanja 600 godina glavnog grada, na Palati Albanija realizovana je monumentalna instalacija visoka 40 metara preko gotovo cele prednje fasade koja je asocirala na svečanu staru eposkopsku odoru.
Vesna Golubović se nije pokajala što se vratila kući ali joj je žao što „se gube i naš čovek i naše posebnosti, svi smo slični, sve više bezosećajni, izgubljeni u jurnjavi za materijalnim dobrima. Odnos prema umetniku u Srbiji se mnogo promenio nagore. Nema više ateljea, otkupa dela, nikakve pomoći. Niko više ne obezbeđuje troškove izlaganja, a po galerijama je počelo naplaćivanje prostora. Umetnost nažalost postaje nebitna, umetnici nisu potrebni. Nama ne ostaje drugo nego da se polako mirimo sa tim, zato što za kajanje više nema vremena.“
