Ovo je bilo prvi put da sam gledao dosadnu trku i – uživao! Kako, upitaće se svaki pošteni čitalac. Pa lepo, ništa se epohalno nije desilo na stazi Interlagos na trci za Veliku nagradu Brazila, ali je postavljena scena za završnicu kakvu bi svaki ljubitelj trkanja poželeo. Četiri vozača sa šansom da osvoje šampionat, jedan tim koji je već uzeo titulu prvaka u kategoriji konstruktora (Red Bul) i dva tima koji bi titulom prvaka za svog vozača bacili u zasenak njihovo slavlje. Uf, ima toga onoliko!!!
Dakle, trka u Brazilu. Rutinska za Red Bulov dvojac, Fetela i Vebera. Prvi i drugi. Naviklo se to, šta da se radi. Mislim, subota je bila zanimljivija jer je Niko Hulkemberg (Vilijams) bio najbolji u kvalifikacijama. Hoću kasti, dečko se najbolje snašao, klupski drugar Rubinjo mu je odao „male tajne velikih kuvara“ na za njega domaćoj stazi, ali je bilo jasno da će „slava“ trajati samo jednu noć. Koliko na prvoj krivini posle starta u nedelju sve je bilo jasno. Seb i Mark su ga rutinski obišli, baš kao i mnogi ostali do kraja drugog kruga. Onda su se goniči titule poređali kako se očekivalo i bilo je važnije gatati u kom poretku će stići na cilj, nego očekivati okršaj na stazi. Nije ga, naravno, ni bilo. Svi su čuvali motore, klonili se rizika, igrali na ferku, na zicer čak. Može im se. Sve karte se bacaju na poslednju partiju. Na radost svih nas koji volimo ovu vrstu trkanja. Šefovi timova podržavaju tenziju izjavama da „neće biti timskih naređenja“ i da „svaki vozač drži sudbinu u sopstvenim rukama“.
OK. Neka je tako kako kažu, ali šta se može očekivati u pustinji? Pa trkanje, naravno. Ako sam onomad bio Baba Vanga pa rekao unapred da će čovek koji ima samo teoretske šanse, Kimi Raikonen, uzeti šampionat, šta sad da kažem? Uobičajeno bi bilo da saberem dva i dva i tipujem na Fetela ili Vebera. Ako i optiram Alonsa koji trenutno vodi, opet imam velike šanse da ne pogrešim. Pa šta se onda femkam, imam li neki drugi izbor?
He, he, he… Pa, naravno! Secujem na starog lisca Rona Denisa, čoveka koji je, tobož, prepustio drugima upravljanje ekipom, i postao „čovek iz senke“. A u stvari najviše verujem u dečka koji je ove sezone mnogim gestovima na stazi i van nje pokazao da je trkač i šmeker – Luisa Hamiltona.
„U Abu Dabiju ću dati sve od sebe da pobedim“, rekao je Luis posle trke u Brazilu. „Znam koliko zaostajem (u bodovima) i nemam šta da izgubim. Još sam u trci za titulu i kao i uvek – nema predaje“! Ma, volim ljude koji citiraju Bosa (Brusa Springstina) makar i delimično. Šta ću, takav sam.
Da, lideri, sva trojica, imaju respektabilnu prednost. I bolidi su im bolji od Hamiltonovog… na papiru. Ali, mali je trkač. E sad, trkač je i Fetel koji juri Vebera, trkač je i Alonso, koji s obe noge na zemlji čestita rivalima na osvojenoj konstruktorskoj tituli i dodaje – „znamo šta treba da učinimo u Abu Dabiju, titula zavisi od nas samih“.
Lideri ne prognoziraju. Fetel je u Sao Paulu najavio pijanku povodom timske titule, Veber više nego kurtoazno pohvalio šefove, za Sebastijana rekao da je „zaslužio pobedu“ (!?) i ne sa malo zebnje u glasu rekao: „Sačekajmo da vidimo šta će se desiti u Abu Dabiju.“ E, baš to se čeka u nedelju. Countdown, rekli bi Šumadinci, „Obračun kod OK korala“, „Tačno u podne“… Meni bi najviše odgovarao naslov filma starog dobrog Sema Pekinpoa – Divlja horda. Da zaurlaju na startu poslednji put ove sezone, da uživam gledajući kako će neko osvojiti šampionsku titulu, da mi ostanu u uhu, da ih zapamtim do sledećeg marta. Do tada – ko živ, ko mrtav.
